Тролични Маровић нема намеру да буде сведок-сарадник против Мила – чак се за њега моли неком свом богу

ПЕТ ГОДИНА НАКОН ИЗВРШНЕ ПРЕСУДЕ  СКРИВА СЕ У  СРБИЈИ, А ЗАПРАВО – ШЕТА ПО БЕОГРАДУ

* У трочасовном разговору са Душком Кнежевићем – још једним Ђукановићевим саучесником који је пао у немилост – рекао: „Са Ђукановићем сам тог дана пио кафу, говорили смо и о некакавој кривичној пријави против мене, а сутрадан ујутро су ме ухапсили на моје запрепашћење... И по изласку из затвора, у коме сам био више месеци, био сам код Ђукановића и рекао ми је да није знао шта ми се дешавало?“

* Један од твораца антисрпског и мафијашког монтенегринства избегао је да одговори на питање „да ли је Ђукановић био главни шверцер цигарета?“ Нашироко је објашњавао да су и неки људи из окружења око Момира Булатовића имали сличне послове“

* Кнежевићу, који се окренуо против Мила, чак је у лице сасуо  реченицу: „Ја сам дошао овде да се борим за Ђукановића! Молим се Богу за њега!“

* Маровићев одговор на питање „Да ли је Свето Србин?“ чак је немогуће препричати или пренети. У тиради од 10 минута изговорио је да је и Црногорац и да је Србин из Грбља, да је поносан што је Бокељ и Грбљанин, да се осећа као класични Црногорац, али и да је Србин“

* Себе сада представља као демократу и човека наклоњеног Српској Православној Цркви. Оштро је критиковао Закон о слободи вероисповеасти и рекао да га  треба укинути. А за митрополита Амфилохија је рекао да је духовна снага народа у Црној Гори

______________________________________________________________________

       Пише: Јово ВУКЕЛИЋ

       СВЕТОЗАР Маровић се и даље, скоро пет година од изврше пресуде руга, исмева правди, живи слободно у Србији и још се дрзнуо да се 25. августа први пут обрати јавности и да себе сада престави као жртву политичког прогона (а не криминалца и кривца, који је покрао милионе евра) не би ли изазвао сажаљење и самилост.

       У складу са том намером, појавио се бивши политички моћник Црне Горе необријан и запуштен (који је деценијама одлучивао о судбинама грађана Црне Горе заједно са М. Ђукановићем) и председник државне заједнице Србије и Црне Горе, да би још више изгледао оронуо и остарео, са летњом капицом - личећи више на клошара, просјака који проси на ћошку.

       Започео је своју трочасовну исповест плачљивим гласом, кукајући над својом злехудом судбином, читајући пажљиво припремљен текст и драмећи се питао: зашто је ово морало да му се деси?!

       Више пута је неупешно покушавао да свој случај хапшења, затвора и осуде упоређује са случајем и судбином хрватског председника владе Иве Санадера, као да и у Санадеровом и Маровићевом случају није доказано да су криви за корупцију и криминал.

       Постављао је затим Маровић драматично питања: да ли је он покрао милионе, има ли непокретности милионске вредности, има ли он „барке“...

       “Сину су ми одузели стан, па он нема гдје да живи“, завапио је Маровић, не постављајући питање да ли је легално (одакле је и како) његов млађани син Милош стекао тај стан.

       Помињањем „барке“  Маровић је хтео да брутално обмане јавност да он и његов син нису имали у поседу и скупоцену јахту. А у Маровићевом поседу и коришћењу јесте била и луксузна јахта, вредна десетак милиона евра, од 30-так метара “Кенцо” (Сара) у шта су се уверили сви Будвани и за то постоје докази...

       Имало се...

Ово је јахта сиромашних Маровића

       Напомињући да је повремено у лошем психофизичком стању, објашњавао је да је он жртвован, али и да хоће да каже нешто о себи, да приближи истину, да се осећа разапетим, да је „заборавио на море“ не покушавајући да објасни зашто је побегао из Црне Горе, ако није крив?!

       Треба подсетити да је Маровић опљачкао Црну Гору за десетине миллиона евра и правоснажно је осуђен у лето 2016. на две године и пет месеци затвора и с обавезом да држави Црној Гори врати-плати 1,1 милион украдених евра, и да уплати приде 100. 000 евра у хуманитарне сврхе.

       Он је тада побегао у Србију и избегава због лечења (наводно пати од благе депресије са елементима суицидности) одлазак у затвор и плаћање казне. До дана данашњег.

       Изјавио је „да је неко с врха власти у Црној Гори одредио да буду жртвовани он и његова породица као пример у борби против криминала и корупције“. 

       А у структури власти изнад Маровића био је само Ђукановић (у Бога иначе ни један од њих двојице не верује) па је јасно да је налог за његово хапшење стигао од Мила.

       Онда је изнанада Маровић изјавио „Нисам безгрешан“, али није навео ништа конкретно о тој својој наводној небезгрешности.    

       Маровић, монтенегрински партијски идеолог и „филозоф“ се усудио да „скреше“ Ђукановићу да су били „искрени пријатељи“.

Карикатура Горана Шћекића

       „Мој живот са Ђукановићем је углавном прошао у сагласностима“ истиче Маровић у својим неповезаним исказима, а онда почиње поново болну причу с краја 2015. о хапшењу стрине, кумова, деце, чланова породице, брата, сестре, жене... све у време власти „његововог пријатеља“ Ђукановића, који уопште тада не реагује на сва та збивања.

       „Са Ђукановићем сам тог дана пио кафу, говорили смо и о некакавој кривичној пријави против мене, а сутрадан ујутро су ме ухапсили на моје запрепашћење... И по изласку из затвора, у коме сам био више месеци, био сам код Ђукановића и рекао ми је да није знао шта ми се дешавало?“

       Маровић сетно понавља и каже: „Морам признати да ме највише боли да се оно што се мени и мојој породици десило 2015. године, да хапсе моје децу и брата, читаву породицу, моја мајка умире гледајући шта се дешава...“

       На најједноставније питање Душка Кнежевића, који је водио овај разговор са Маровићем, да ли је Ђукановић знао или не шта му се дешава - Маровић је, што је скоро невероватно, држао испразно „предавање“ десетак минута и ништа није одговорио.

       Говорио је потом Маровић да му је породица доведена до ивице опстанка, али на памет му није пало „ако није безгрешан, како сам истиче“ да постави питање да је бар делом сам одговоран својим делима за стање у које је довео и себе и породицу. И да се покаје!

       Маровић је у своје нелегалне и криминалне послове увео све мушке чланове своје породице, чак и ширу фамилију: сина Милоша, брата Драгана (надимак Маки), функционера општине Будва, стрица Митра Маровића…

       И то му није било довољно па је, кршећи једно од најсветијих правила мафије са Сицилије да у своје нечасне „работе и послове“ не увлаче женски део породице – увео и  супругу Ђорђину, ћерку Милену, сестру од стрица НадуМаровић, па и супругу сина Милоша – Тамару…

За раслику од Сицилијанаца - у своје "подвиге"

укључио и женски део фамилије    

       Да је Маровићу тешко, тачније немогуће да се јасно дистанцира од Ђукановића и свега што је с њима радио на штету грађана Црне Горе, и поред очигледне Ђукановићеве улоге у његовој ликвидацији, сведочи и Маровићева ничим изазвана изјава „да га је М. Ђукановић материјално помагао“!

       Не објашњавајући када је и због чега то било, колико је трајало и зашто би га Мило помагао, као да је Маровић био без посла, а имао је стално високу плату и велике државне привилегије...

Маровић и вера у Бога

       Маровић, комунистички и партијски идеолог Демократске партије социјалиста (ДПС), говорио је и о својој трансформацији у затвору 2016. године: 

       „Кад сам био у самици, посетио ме митрополит Амфилохије и донео ми је књигу Николаја Велимировића „Кроз тамничке прозоре“. Стално сам читао ту књигу и молио се, молитве су ме спашавале од тешког психичког стања.

       Ширили су и вести да сам извршио самоубиство док сам био у затвору... зато се сада бринем о истини која ће стићи, доћи до мојих унука о мени.    Желим да се покајем, да се помолим Богу, за оне који су ми помогли...“

       О свом признању кривице за почињена крминална дела и корупцију и нагодбу са тужилаштвом о висини казне - Маровић сада даје неубедљива објашњења да није учинио криминална дела која је признао, него да је признао оно што је тражено од њега од стране државног тужилаштва!

       - Да би помогао себи и својој породици, признао сам све што је тражено од мене. И данас се стидим тог свог поступка признања - истиче он.“

Маровић сугерише своју невиност

       Покушава да себе представи као жртву политичког прогона и углавном невиног човека, за кога нема доказа о кривици у пресуди која му је изречена. 

       А о свом главном прогонитељу, Милу Ђукановићу, ипак није могао да на бројна питања искаже ни један негативан став. 

       Да ли је Ђукановић био главни шверцер цигарета? Ни на ово питање није стигао одговор од Маровића, већ је објашњавао да су и неки људи из окружења око Момира Булатовића имали сличне послове.

       А онда је изговорио неубедљиву реченицу: „Ја сам дошао овде да се борим за Ђукановића! Молим се Богу за њега!“

       Оваква неискреност и дволичност човека који никада није поменуо Бога, Бог је за њега био можда и ђаво, одједном постаде верник, као да је монах – он се моли за друге и за Ђукановића?

       На инсистирање Кнежевића, Маровић је при крају разговора признао „да му је државни тужилац Катнић рекао да висина његове казне ипак пресудно зависи од става његовог пријатеља Мила Ђукановића“.

       Знајући да је режим годинама стварао у коме све зависи од једног човека и његове воље, Маровић је наставио да се жали како је био изгубио 17 килограма у затвору, да је био животно угрожен и да је као појединац био криминализован.

       Он који је, са неколико функционера,  створио ауторитарни бездушни режим, који је криминализовао цело душтво у Црној Гори!

Без одговора и питање о Српству Маровића

       На питање „Да ли је Свето Србин“ немогуће је препричати или пренети одговор Маровића, који у тиради од 10 минута  каже и да је и Црногорац и да је Србин из Грбља, да је поносан што је Бокељ и Грбљанин, да се осећа као класични Црногорац, али и да је Србин“...

       Наравно Српство се доказује делима, то је Маровић заборавио, а таквих дела код њега до сада нема, никада није ни било, јер је био све: интернационалиста, комуниста, атеиста, Југословен... само не православни Србин.

Ово су он и Ђукановић заједно (и ударнички)  стварали

       У његовом родном Грбљу се добро зна да је Свето Маровић анационалан, а и шире у Боки Которској и Црној Гори, па су његови садашњи искази о Српству и Српској православној Цркви само маркетинг, пароле, празне флоскуле и фразе.

       О Маровићевом „српству“ све зна и Марко Бато Царевић, доскорашњи председник општине Будва, који потиче из истог села Кримовице из Грбља.    

       Користићи прилику да пред изборе у Црној Гори три сата окрестрира и себе представи као демократу и човека наклоњеног Српској Православној Цркви, Маровић је оштро критиковао Закон о слободи вероисповеасти. Једино је ту конкретно рекао да Закон треба укинути, а да Амфилохије јесте духовна снага народа у Црној Гори.

Карта Грбља - Кримовице (у кругу)

       Од Маровића нисмо чули... ни кајање за дела корупције која су доказана, ни јасну осуду деспотске Ђукановићеве владавине, ни осуду режима у Црној Гори због прогона Срба, ни објашњење о својој бежанији у Србију, коју - колико је познато - ничим није заслужио.

       Током референдума о независности Црне Горе 2006. године залагао се за независност, иако је у то време био председник Државне заједнице Србије и Црне Горе.

       Бивши политичар и потрошени партијски кадар ником више није потребан, сем органима гоњења.

       Тек тада ће правда бити задовољена.

         (Izmedjusnaijave – original)