Танасковић: Салкић се упорно обраћа на погрешну адресу
ТВРДИ ДА СЕ КОД „БОСАНСКИХ СРБА ВЈЕШТАЧКИ И НАПАДНО СТВАРА ОСЈЕЋАЈ ДА СУ ЈЕДНО СА СРБИЈОМ“
Рамиз Салкић
* Под бомбастичним и алармантним насловом „Рамиз Салкић звони на узбуну“, Слободна Босна је 20. септембра објавила упозорење овог искусног ловца на српске вештице да Србија, под вођством Александра Вучића, не само да није одустала од континуитета великосрпског посезања за Босном и Херцеговином, већ у последње време лукаво интензивира спровођење тог пакленог пројекта
* За њега, и не само њега, недавно усвојена Декларација свесрпског сабора је само нова, актуалним приликама тактички прилагођена етапа великосрпског наума да се створи Велика Србија. Помиње Гарашаниново Начертаније, злосрећни Меморандум САНУ... Све тотално неисторично и апсурдно, али ко мари
* Салкићу смета му све што је српско или има везе са Србијом, а нарочито, како вели, злоупотребљавање Споразума Србије са Републиком Српском о специјалним паралелним односима ради етатистичке србизације институција и укупног друштвеног амбијента РС, тако да се постепено ствара утисак, и код Срба и код Бошњака, да је „мањи ентитет“ фактички део српског државног, а не само етничког простора „српског света“
* Био бих веома срећан кад би Рамиз Салкић јавно, јасно и не околишећи, одговорио на питање: На основу чега се иступања Бећировића и Конаковића у УН могу сматрати политички репрезентативним за читаву БиХ? Само то, и ништа више. А онда се може даље разговарати, ако треба и о Начертанију и Меморандуму САНУ...
________________________________________________________
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
У ХОРУ извођача најновије партитуре оркестриране кампање против Србије и Републике Српске својом добро увежбаном соло аријом огласио се и Рамиз Салкић, ветеран бошњачке политике у, како воле да кажу, „мањем ентитету“, дугогодишњи заступник у Народној скупштини РС и осам година њен потпредседник из реда бошњачког народа.
Под бомбастичним и алармантним насловом „Рамиз Салкић звони на узбуну“, Слободна Босна је 20. септембра објавила упозорење овог искусног ловца на српске вештице да Србија, под вођством Александра Вучића, не само да није одустала од континуитета великосрпског посезања за Босном и Херцеговином, већ у последње време лукаво интензивира спровођење тог пакленог пројекта.
Непосредан повод Салкићу да се забринуто огласи био је приказ способности Војске Србије „Застава 2024“ на аеродрому у Батајници, као део обележавања новоустановљеног празника Дана српског јединства, слободе и националне заставе, а чему је присуствовало и највише вођство Републике Српске. Пошто није дугачак, а у целини је индикативан, текст из Слободне Босне преносим интегрално:
„Власти у Србији и бх. ентитету Република српска покушавају вјештачки и нападно створити осјећај код босанских Срба да су они једно са Србијом. Овакав приступ ствара претпоставке да у догледној будућности можемо имати угрожавање мира, територијалног интегритета и суверенитета Босне и Херцеговине од стране оних који су одгојени на идеологији 'српског света' и 'српског јединства'.
Власти Србије нису одустале од реализације идеје 'Велике Србије' само се покушавају прилагодити актуелном тренутку кроз наратив о 'српском свету' и 'српском јединству. У темељима је иста идеја узурпација територије Босне и Херцеговине и смањење животног простора Бошњацима и свима другима који заговарају идеју цјеловите државе Босне и Херцеговине.
Да није тако, властима у Србији главни партнер у сарадњи били би државни органи Босне и Херцеговине, а не само и доминантно органи ентитета Рс у Босни и Херцеговини“.
Као што се може лако закључити, Рамиз Салкић није рекао ништа суштински ново у односу на оно што понавља већ годинама, а што је и шире разрадио, рецимо, у недавним гостовањима на федерацијским телевизијским каналима N1 и Klix.
Има тек понека нијанса у формулацијама, прилагођена тренутку и „хоризонту очекивања“ публике (претежно иностране) којој се Салкић у овој фази гибећења наводне српске политике обраћа, при чему је посебно занимљива она о настојању да се „вјештачки и нападно створи осјећај код босанских Срба да су они једно са Србијом“. Но, нисам одабрао да се осврнем на Салкићев ламент зато што у њему има нешто свеже и оригинално, већ баш зато што нема, а и због личности која га је исказала. Пођимо, дакле, од самог Рамиза Салкића, подрињца из околине Братунца.
То је човек који због одређених особина заслужује поштовање, па је утолико већа штета што своје јавно деловање и политичку каријеру арчи понављањем исте погрешне поруке упућиване на погрешну адресу/адресе. У свом залагању за заштиту интереса Бошњака у РС, а на ширем плану и интегритета државе БиХ, Рамиз Салкић, који је и лично и породично прошао кроз тешко и трауматично ратно искуство, у својим јавним наступима не даје отвореног маха мржњи, увредама и острашћености, иако је очито да се страсно залаже за своје идеје, односно заблуде.
Он је упоран, доследан, веома активан, непоколебљив и храбар, а и присутан свуда где га његова мисија бошњачког трибуна у „непријатељском окружењу“ води. Не избегава терен, као неки канцеларијски и каријеристички родољуби и не преза да их критикује.
Добро је образован, биолог по струци, па разуме како друштво системски функционише, али изгледа не и како и зашто једна „немогућа држава“ (Н.Кецмановић) умире. Изражава се течно, без разних реторичких поштапалица. Мисао му је јасна, а реченица граматички и смисаоно заокружена.
Дарко Танасковић
Даје тешке оцене, али није непристојан и вулгарана на начин свог истомишљеника и саборца Емира Суљагића. Објавио је и књиге, Године борбе за слободу, част и достојанство и Геноцидна намјера –Братунац 1992 (два тома). Није тешко закључити да је његов истраживачки и списатељски напор посвећен доказивању и документовању „геноцида“ над Бошњацима у Подрињу, где су они подоста страдали. Али кад о томе сведочи неко из Братунца, не помињући потврђене српске жртве у овом месту и у околини, онда је то, без обзира на циљ којем сведочење треба да послужи, најблаже речено, ружно и нехумано, а пре свега, као целовита слика, лажно. Но, на то смо већ навикли. Српске жртве нису жртве, што би логично могло водити ка закључку да Срби нису људи. За Салкића несрећни Палестинци, наравно, јесу...
Салкић је, иначе, члан и високи функционер Странке демократке акције, што такође има утицаја на политичке ставове које заступа и унутрашњеполитичке оцене које износи, иако наглашава да му је на срцу општебошњачка добробит и да је против свих унутарбошњачких подела.
Све у свему, Салкић је човек и политичар од интегритета, што ваља истаћи, без обзира на чврсту убеђеност у фундаменталну погрешност његовог идеолошког и политичког опредељења, од којег он годинама не одступа ни за јоту.
Баш зато што то као појава на друштвеној и политичкој сцени објективно завређује, има смисла прокоментарисати Салкићеве стереотипне антисрпске тврдње које то, будући један отужни и неинвентивни самовиктимизацијски и кукајући наратив, у бити не би заслуживале. Затим, пошто је Салкић, како је наглашено, способан за системско размишљање, а и (углавном) „нема длаке на језику“, он појединим оценама нехотице даје јаке аргументе у прилог теза против којих се свесрдно бори у свом „пробошњачком“ ангажману.
За Салкића је исходиште свих проблема у БиХ непоштовање првог члана Дејтонског споразума и Устава заједничке државе, јер, по његовом мишљењу, Срби (делом и Хрвати) полазе од претпоставке да су ентитети постојали пре дејтонске државне творевине и да је примарно и „активно“ сачињавају, док је она, заправо, израз не само континуитета са југословенском Републиком БиХ, већ и са чувеним „хиљадугодишњим постојањем босанске државе“ на овим просторима. За њега, и не само њега, недавно усвојена Декларација свесрпског сабора је само нова, актуалним приликама тактички прилагођена етапа великосрпског наума да се створи Велика Србија. Помиње Гарашаниново Начертаније, злосрећни Меморандум САНУ... Све тотално неисторично и апсурдно, али ко мари. Одавно је то неизоставни рефрен у антисрпској реторици наших комшија и дела тзв. „међународне заједнице“, који Србима није наклоњен.
Салкић указује на српску жељу да се „елиминише Дрина“ као граница унутар српског националног корпуса, у чему је идеално, али не и практично у праву, уводи свој термин „кипаризација БиХ“ (што би требало да објасни Реџепу Тајипу Ердогану, коме је Алија Изетбеговић пред смрт наводно оставио Босну у аманет), говори о „сумраку цивилизације“ у Републици Српској, у којој су Бошњаци, како тврди њен потпредседник из редова тога народа, системски дискриминисани итд. итд.
Од наведених жалопојки неупоредиво је занимљивија и знаковитија Салкићева критика деловања, односно неделовања Тужилаштва БиХ у процесуирању оних непоћудника против којих су поднете пријаве, на основу „Инцковог закона“, због негирања „геноцида“ у Сребреници.
Тврди чак да је Тужилаштво БиХ индиректно саучесник прекршитеља и да својом пасивношћу подстиче вршење кривичног дела порицања геноцида и величања ратних злочинаца. Није задовољан ни начином на који своју дужност врши „високи представник“ Кристијан Шмит, чије присуство, како каже, Бошњаци у РС уопште не осећају, тако да му изгледа како се његова надлежност само парцијално односи на државу БиХ.
Помиње Салкић, резигнирано, да му је Шмитова заменица задужена за РС, у Бањој Луци рекла да ће од „Инцковог закона“ највећу штету имати Бошњаци. Он се на њу љути, а жена је само била искрена.
Обрушава се Рамиз Салкић и на неке министре у Влади БиХ, а конкретно на министра иностраних послова Елмедина Конаковића, због нетранспарентности и обмањивања јавности у вези са „случајем“ присуства кадета Војске Србије на комеморативним манифестацијама у Приједору и у Братунцу (што он, да је министар, не би одобрио). Сметају му и хеликоптери (за гашење пожара) МУП-а Србије у Мостару...
Смета му, једном речју, све што је српско или има везе са Србијом, а нарочито, како вели, злоупотребљавање Споразума Србије са Републиком Српском о специјалним паралелним односима ради етатистичке србизације институција и укупног друштвеног амбијента РС, тако да се постепено ствара утисак, и код Срба и код Бошњака, да је „мањи ентитет“ фактички део српског државног, а не само етничког простора „српског света“.
О овом свакако важном и интересантном питању могло би се исцрпније и дуже расправљати, али то нам овде и сада није главна тема. Чуди помало да искусан и нимало наиван политичар, као што је Салкић, не схвата да се Тужилаштво у Сарајеву и „високи представник“ понашају на начин који изазива његово негодовање управо зато што другачије не могу, јер је „Инцков закон“ неспроводљив, а њихови мандати апсурдни у држави која реално не функционише... Но, вратимо се Салкићевим адресатима у Сарајеву, јер, да је среће, они би требало да му буду прави и једини, будући да су објективно главни узрочници и подстрекачи појаве коју он назива „српски сепаратизам“ у РС.
На заседању Генералне скупштине УН и на седницама пратећих форума, по ко зна који пут, бошњачки члан Председништва БиХ Денис Бећировић и министар спољних послова Елмедин Конаковић злоупотребили су говорницу Светске организације да грубо и неаргументовано оптуже Србију за наводну дестабилитацију БиХ и претње њеном суверенитету и територијалном интегритету.
Бећировић је дословце рекао да су „великодржавне аспирације Србије према територијама других земаља у региону суштински разлози због којих су БиХ и Западни Балкан изложени новим опасностима“. Упозорио је и на то да је „Декларација“, усвојена на „Свесрпском сабору“ у Београду 8. јуна, „претња регионалном миру“.
Шићарџијски, на најприземнији начин...
Подразумева се да Бећировић своје излагање није, како је законски обавезно, изнео на основу усаглашеног става свих трију чланова Председништва, па је одмах, већ рутински, реаговала Жељка Цвијановић, закључивши да он није имао овласти да говори у име БиХ.
Због Конаковићевог испада критички и резигнирано се огласио министар спољних послова Србије Марко Ђурић, поручивши да је за дијалог потребно двоје, али да на бошњачкој страни саговорника и даље нема.
Србија је генералном секретару УН Антонију Гутерешу упутила одговор на Бећировићево иступање, у коме се одриче основаност његових произвољних оптужби, истиче доследна опредељеност Србије за поштовање међународног права и Дејтонског споразума, као и за мир и стабилност у региону, а посебно наглашава да је бошњачки члан Председништва „пред Генералном скупштином УН говорио без платформе коју је одобрило Председништво БиХ, чиме је прекршио законе сопствене земље“.
Пошто се оваква пракса бошњачких (а раније и Комшића, као парабошњачког) чланова Председништва наставља, логично је констатовати да заједничка спољна политика у БиХ не постоји, а не постоји, наравно, ни унутрашња.
У чему се, онда, огледа постојање државе?
Рамиз Салкић, који стално истиче да је за поштовање Устава БиХ и Дејтонског споразума, а да их Република Српска крши и руши, морао би се побунити против самовољног и силеџијског узурпирања права Бећировића и Конаковића да на најширем светском форуму без консензуса највиших представника трију конститутивних народа говоре у име БиХ.
Он каже да се у Републици Српској, као Бошњак, осећа дискримнисан. Нико не може оспорити легитимност таквог осећања, јер на своја осећања свако има суверено и неотуђиво право. Али, шта он мисли како се осећају Срби у БиХ, кад их, од судбоносног референдума о независности БиХ (1992) стално, на овај или онај недемократски начин, гурају ван политичког простора, укључујући и понашањем политичких патуљака, какви су Бећировић, Конаковић и слични?
Без даљег мудровања, био бих веома срећан кад би Рамиз Салкић јавно, јасно и не околишећи, одговорио на питање: На основу чега се иступања Бећировића и Конаковића у УН могу сматрати политички репрезентативним за читаву БиХ?
Само то, и ништа више.
А онда се може даље разговарати, ако треба и о Начертанију и Меморандуму САНУ...
https://sveosrpskoj.com/komentari/tanaskovic-salkic-se-uporno-obraca-na-...
