Танасковић: Предизборно опело за Босну и Херцеговину

БиХ КАО ДРЖАВНА ЗАЈЕДНИЦА ОДАВНО НЕ ПОСТОЈИ – НА АПАРАТИМА ЈЕ ОДРЖАВАЈУ  СТРАНЦИ

Сцена из филма "Лет изнад

кукавичјег гнезда"

* Ма како да се ова фаза тужног и трагичног босанскохерцеговачког политичког водвиља оконча и каквим последицама уроди, односно шта ће бити након избора, а уопште не мора бити онако како би се данас могло предвидети, „дејтонска БиХ“ ће до издисаја наставити да се мучи сама са собом, попут Чаховљевог „Павиљона бр. 6“, за који је Лењин једном приликом рекао да га је његово читање подстакло да постане револуционар

* У документу који је имао образа да наслови „Храбро и поштено за грађанску државу – програмска начела политичке борбе за друштво равноправних грађана“, Жељко Комшић се отворено залаже за поништавање дејтонског одређења конститутивности народа: „Од Дејтонског споразума до данас живимо у суставу конституентних етничких заједница који занемарује улогу грађанина. Овакав сустав не само да сусједима оставља могућност мјешања у унутарње ствари БиХ, већ производи корупцију, криминал и непотизам.  Конституентност и корупција су два ока у глави»

* Потпуно непристрасан поглед на динамику и слику коју одају актуална предизборна збивања у БиХ, интензивирана и неуротизована општим кризним стањем у региону и на (нај)ширем међународном плану, неодољиво указују на то да јој се поје опело. А докле ће још (на апаратима и виталном елану народа) поживети, не зна се...  

__________________________________________________________          

       Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

       Како се критични октобарски избори у Босни и Херцеговини приближавају, политичка атмосфера у овој многоструко проблематичној држави приближава се оној из чувеног Формановог филма „Лет изнад кукавичијег гнезда“.

       Питање је само ко ће коме извршити лоботомију, ко ће кога удавити јастуком, а ко ће све бацити кроз прозор и побећи у ноћ... можда Кристијан Шмит?

       Ма како да се ова фаза тужног и трагичног босанскохерцеговачког политичког водвиља оконча и каквим последицама уроди, односно шта ће бити након избора, а уопште не мора бити онако како би се данас могло предвидети, „дејтонска БиХ“ ће до издисаја наставити да се мучи сама са собом, попут Чаховљевог „Павиљона бр. 6“, за који је Лењин једном приликом рекао да га је његово читање подстакло да постане револуционар.

       Босна и Херцеговина, као државна заједница, политички одавно већ не постоји, али се одржава на апаратима које су укључили странци, а их покреће нужност свакодневног живљења и преживљавања њених грађана, без обзира на националну и верску припадност, а и природна жеља већине њих да живе нормално и мирно, тако да јој основне функције срећом и даље одолевају упркос перманентној политичкој деструкцији одозго.  

       Оваква, на дужи рок тешко одржива ситуација првенствено је условљена тврдоглавом фикцијом тзв. „пробосанских снага“ да је могуће, и потребно, срушити дејтонско начело конститутивности трију равноправних народа и усмерити се ка идеалу теоријски  „демократске грађанске државе“, у којој би танко (ако и уопште) већински Бошњаци, уз подршку некад малобројних Алијиних, а данас Бакирових Срба и Хрвата, наметали своју вољу свима у земљи.      Истовремено, заговорници унитарне БиХ парадоксално („држ'те лопова!“) оптужују Србе, односно Републику Српску, и Хрвате за антидејтонско деловање, иако се они, сваки на свој начин, али у овој ствари базично јединствени, залажу за очување уставних механизама којима се чува и гарантује национална равноправност трију конститутивних народа, доказујући да она ни у чему не противречи грађанској равноправности, уколико се ова не схвати  и не покуша применити као политичко лукавство поплочавања пута ка националној доминацији Бошњака који умишљају да им, као потомцима „старинаца, добрих Бошњана“, историјски принадлежи газдовање савременом Босном (и Херцеговином).

       Да заговорници грађанског концепта државе БиХ нису баш сасвим имуни на дијалактику односа националне већине и мањине доказује, свакако ненамерно, и једна „фројдовска омашка“ у реаговању чланова асоцијације „Круг 99“ на наговештаје да би нелегално постављени високи представник Кристијан Шмит могао посегнути за „бонским овлашћењима“ и изменити изборна правила, како они сматрају, у интересу Хрвата.

Кристијан Шмит

       „Круг 99“  окупља интелектуалце тзв. „пробосанске“ оријентације, којима је својствен арогантан став наводне цивилизацијске надмоћности над „рушилачким приступом етнонационалиста“. Невоља је у томе што они под тим „рушилачким приступом“ подразумевају уважавање темељног уставног принципа и необориве животне реалности да БиХ као државу сачињавају три конститутивна народа.

       Истовремено, све нервознијем Шмиту, у кога су се донедавно заклињали, оспоравају право да се меша у уставноправну материју, за коју је надлежан искључиво Уставни суд, у коме имају обезбеђену већину гласова за сваки предлог који одговара бошњачкој визији „демократске и грађанске БиХ“.

       Оглашавајући се поводом непотврђене Шмитове намере да суштински, а не само формално и козметички измени неке одредбе изборних закона, чланови „Клуба 99“ износе уобичајену и стереотипну аргументацију против „опасног Шмитовог прихватања хегемонијског и патерналистичког идеолошког наратива суседних земаља да у БиХ није реч о већини или мањини, него о земљи која има три заједнице или три конститутивна  народа“.

       Из овог помало елиптичног исказа могло би се разабрати да се речи „већина“ и „мањина“ односе на свеукупно становништво БиХ, односно на све грађане, што би било у складу са афирмисањем идеалног демократског принципа одлучивања „један човек – један глас“. Али, не лези враже, на другом месту негативног коментарисања Шмитове накане, каже се да постојећи механизам заштите равноправности трију конститутивних народа доводи до апсурдног „апартхејда  већинског народа“.

Жељко Комшић

       Дакле, и интелектуалци који се концептуално издижу изнад „погубних и ретроградних националних подела“ брину за положај „већинског народа“, што значи да већинско-мањински однос не сагледавају искључиво на нивоу грађанског одлучивања и избора ван етничких и верских, односно националних координата.

       Да ли се под спровођењем „апартхејда“  над већинскоим народом мисли на отклањање потенцијалне могућности да тај народ, спровођењем начела „један човек – један глас“ систематски прегласава мањинске? Већини мањинских Срба и Хрвата таква могућност, и искуствено и перспективно, делује сасвим реално и њоме никако нису одушевљени.

       Са ставовима чланова „Клуба 99“ у пуном сазвучју је предизборни програм Жељка Комшића, садашњег члана Председништва БиХ, и кандидата за будућег, номинално представника у највишој власти из реда хрватског народа и усрдног протагонисте „пробосанских“ идеја.

       Недавно се он поносно, а свакако и промотивно, сликао са неколицином истакнутих часника овог „Клуба“ одабраних „грађаниста“. У документу који је имао образа да наслови „Храбро и поштено за грађанску државу – програмска начела политичке борбе за друштво равноправних грађана“, Комшић се отворено залаже за поништавање дејтонског одређења конститутивности народа: „Од Дејтонског споразума до данас живимо у суставу конституентних етничких заједница који занемарује улогу грађанина. Овакав сустав не само да сусједима оставља могућност мијешања у унутарње ствари Босне и Херцеговине, већ производи корупцију, криминал и непотизам. Конституентност и корупција су два ока у глави, нераскидиво повезана и једно без другог не иде. Градимо грађански сустав у којем национална припадност никоме неће бити ни привилегија ни недостатак у остваривању људских, грађанских, радних и других права“.

       Увођењем термина „конституентност“, наводно исправнијег у односу на „конститутивност“, са лигвистички потпуно неоснованим позивањем на наводно погрешан превод са енглеског текста Дејтонског споразума, у чему он следи Изетбеговићеву „експертизу“, Босанац Комшић верује да се произвољном изменом речи мења и суштина њима означеног појма. А онда следи и провидно дискредитовање „конституентности“ изравним узрочно-последичним повезивањем са корупцијом, криминалом и непотизмом, стварним болестима босанскохерцеговачког друштва и бременом под којим подједнако посрћу и Бошњаци и Срби и Хрвати.

       Да ли ће ово Комшићево отварање очију за оно што им је предобро познато, Србе и Хрвате убедити да се одрекну захтева да као Срби и Хрвати буду равноправни са Бошњацима, све ропћући под истим теретом, за који политиканти Комшићевог типа из свих националних корпуса канда носе понешто одговорности?

Драган Човић

       Има разлога за основану сумњу да тако неће бити и да ће Комшићево мобилизаторско „лукавство“ одјекнути као пуцањ у празно, или у ногу...

       Док се Комшић овако упиње да објасни како је национална припадност од другостепеног значаја у односу на грађанску и наднационално „босанску“, лидер ХДЗ БиХ Драган Човић је на Конференцији велепосланика, генералних конзула, конзула и војних изасланика Републике Хрватске у Загребу указао на то да се у БиХ нападају хрватски народ и католичка црква.

       У саопштењу Хрватског народног сабора (ХНС) наводи се да се „Човић обратио присутнима током посебне панел расправе, на којој је говорио о односима Босне и Херцеговине и Републике Хрватске и упозорио на запаљиву реторику, говор мржње и нападе усмјерена не само на легитимне представнике хрватског народа, него и на хрватски народ у цјелини, католичку вјеру и хрватске симболе“, ХНС не дозвољава никакву недоумицу у погледу адресе са које долазе поменути напади, изричито указујући на Изетбеговићеву СДА, као на главни реметилачки чимбеник у БиХ.     Оглашавјући се поводом „клеветничког“ отвореног писма које је СДА недавно упутила међународној заједници, ХНС констатује : „СДА упорно рекламира кампању у неизвесно стање, не само у оквирима институција и владавине права, већ и у политичким и институционалним оквирима кроз нескривене покушаје бошњачке контроле над Федерацијом БиХ, што је њихов основни циљ“, чиме „у околностима највеће постдејтонске политичке кризе у Босни и Херцеговини, оваква радикализација јавности и односа према институцијама ЕУ наставак је унитаристичке пропаганде која жели да уништи дух и традицију вишенационалне Босне и Херцеговине. Настављају политику доминације над бројнијим народом и системске дискриминације Хрвата, али и свих осталих небошњака“.

       Очигледно је да у ХНС нешто другачије од чланова „Клуба 99“ виде тенденције спровођења апартхејда у БиХ која би била по мери предизборних програма Комшића, Изетбеговића и других „пробосанских“ снага.

       Заоштрава се, наравно, и предизборна реторика тих „пробосанских“ снага према Републици Српској, што само по себи, а и по репетитивној аргументацији, није ништа ново, с тим што се она сада тенденциозно ставља и у контекст руско-украјинског сукоба, са флоскулама о Србима као малим Русима и наводним агентима њиховог малигног деловања на Балкану, а све у знаку континуитета великосрпског хегемонизма и фамозног пројекта стварања „Велике Србије“. Изетбеговић запенушано прети ратом, чак исцртава и линије фронтова, а Шефик Џаферовић и дипломатски сервис Бисере Турковић, узурпирајући све надлежности и кршећи сва правила службе, пословнике, протоколе, а и елементарна морална начела, у међународну заједницу одашиљу једностране ставове бошњачке „истине“, односно по(р)уке са халки код шејха Халила Брзине...        Небошњачки амбасадори тежу битку бију са инструкцијама и инвективама сопственог Министарства вањских послова него што успевају да заступају непостојећу јединствену спољну политику државе чији су званично посланици.

Дарко Танасковић

       Милорад Додик подноси кривичну пријаву против Шафика Џаферовића због учешћа, без овлашћења, на конференцији Кримске платформе, на шта овај само нехајно одмахује руком, јер је то за њега, као и за другара му Жељка Комшића, већ постао устаљени modus operandi.

       Пошто се са бошњачке стране систематски осујећују сви развојни и инвестициони пројекти у Републици Српској, челници овог ентитета најављују блокаду свих пројеката у Федерацији... и тако даље, и тако даље.

       Како се и колико се још тим путем, тачније стрампутицом може даље?

       Наведени су само неки илустративни примери за институционалну парализованост и политичко одумирање БиХ као државе, ако већ не и њено фактичко непостојње на нивоу заједничког одлучивања и деловања високих и највиших представника трију конститутивних народа.

       Јер, чак и да се остави по страни сваки вредносни суд у погледу утврђивања релативне одговорности трију страна (и међународног фактора) за западање дејтонске БиХ у садашњу анархију, потпуно непристрасан поглед на динамику и слику коју одају актуална предизборна збивања у њој, интензивирана и неуротизована општим кризним стањем у региону и на (нај)ширем међународном плану, неодољиво указују на то да јој се поје опело. А докле ће још (на апаратима и виталном елану народа) поживети, не зна се...       

       https://sveosrpskoj.com/komentari/tanaskovic-predizborno-opelo-za-bosnu-...