Танасковић: Од предратне бошњачке наивности до савремене босанске тврдоглавости
ЗУЛФИКАРПАШИЋ НАИВНО ВЕРОВАО ДА ИСЛАМИСТИ ПОПУТ АЛИЈЕ ПРЕДСТАВЉАЈУ МАЊИНУ МЕЂУ МУСЛИМАНИМА
Почели су тобоже демократски - са референдумом...
* Дубински проблем је у схватању Бошњака да им БиХ припада више него Србима и Хрватима и да имају посебно право на њу у целини, с једне стране зато што су, наводно, потомци њеног јединог аутохтоног средњовековног, већински богумилског становништва („добрих Бошњана“), а са друге јер, за разлику од Срба и Хрвата, немају „резервне државе“. Србима и Хрватима су, разумљиво, оба ова аргумента неприхватљива. Формула решења тог темељног неслагања у оквиру заједничке државе за сада није на видику
* Комунистичком „републичком БХ-патриотизму“ неминовно је дошао крај, али му је идеолошки континуитет функционално обезбеђен (ре)афирмисањем тезе у муслиманској интелектуалној, културној и политичкој средини, о наднационалном „босанству“, које би требало да представља заједнички идентитетски именитељ Муслимана/Бошњака, Срба и Хрвата, оданих Босни. Тиме је, заправо, у новим условима обновљен пројекат стварања „босанске нације“ аустроугарског управитеља БиХ Бењамина Калаја (1839-1903)
* Бошњачки и “пробосански“ тврдокорни заговорници идеје о томе да је пут спасења и просперитета за Босну (и Херцеговини) у усвајању наднационалног босанства као заједничког идентитетског именитеља за све становнике некадашње средишње југословенске републике, не разумеју ни Андрића, ни Диздара, ни Селимовића, ни Шопа, ни Ловреновића...
______________________________________________________
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
ТОКОМ лета 1991. године био сам у интензивном контакту са господином Адилом Зулфикарпашићем. Он је тада, заједно са професором Мухамедом Филиповићем, а уз знање и сагласност Алије Изетбеговића, радио на постизању „историјског споразума“ између Бошњака и Срба, ради избегавања претеће ратне катастрофе у БиХ.
Слободан Милошевић је ту иницијативу без резерве прихватио, али је Изетбеговић, после повратка са пута у Америку, саботирао споразум. Уверени, али и политички наивни секуларни Бошњак Зулфикарпашић сматрао је да исламисти Изетбеговићевог кова представљају мањину у Босни и да не могу бити препрека споразуму са православним Србима.
Преварио се!
Упозорење Николе Кољевића да ће их „Алија слагати“ показало се као оправдано. Ево шта ми је, поред осталог, Зулфикарпашић писао 15.08. 1991.:
„Ирационални антагонизми, вјешто подстицани и дозирани од појединаца жељних опстанка на власти по сваку цијену створили су утисак да су наша два народа исконски и непомирљиви непријатељи. Међутим, желим да Вас увјерим и овом приликом да Бошњаци Муслимани не само да у већини нису непријатељски расположени према Србима, већ и да су готово стопостотно против идеје о некаквом 'џихаду' који им се из различитих разлога већ дуго спочитава. Истина, постоји извјестан, веома мали број људи који су у овим кризним временима нажалост испливали на површину и који својим дјеловањем ремете традиционалну представу о Бошњацима Муслиманима као мирољубивом и толерантном народу, али такви, упркос својој гласности, ни у ком случају не репрезентују мишљење већине нашег народа“.
Адил Зулфикарпашић
У Зулфикарпашићевом бошњаштву није било прикривене идеје о томе да би Бошњаци требало да буду газде у БиХ, већ равноправан народ са Србима и Хрватима.
Приликом једног разговора у башти сарајевског хотела „Европа“ рекао ми је чак да би можда, ради јасноће, боље било да је познати часопис који је, заједно са групом истомишљеника, уређивао (1960-1967) у емиграцији био насловљен „Бошњачки“, а не „Босански погледи“.
Ево шта је, на пример, под заглављем „Бошњаштво – наша национална идентификација“, писало у редакцијском уводу двоброја часописа 28-29 из 1963. године:
„Бошњаштво није национализам, јер њему мањкају ексклузивност и агресивност. Бошњаштво не жели да обухвати све у Босни, да све изједначи и подчини. Ми који се осјећамо Бошњацима не желимо да га наметнемо Србима и Хрватима у Босни нити да се они било које културне и хисторијске везе одрекну“.
Зулфикарпашићу је било кристално јасно да Срби и Хрвати не желе и не не могу постати никакав босански „политички народ“, односно припадници босанске (над)нације, о чему је својевремено сањао и на чему је плански радио аустроугарски гувернер Бенјамин Калај.
Поражавајуће је да се међу тзв. „пробосанским снагама“ у делу бошњачке политичке класе, и после свих ратних и мирнодопских поука, и даље тврдоглаво инсистира на идеји или, тачније, илузији унитарне, тобоже „демократске и грађанске“ БиХ без конститутивних народа.
Вратимо се, стога, још једном, покушају објашњења генезе и наопаке логике такве опасне заблуде.
Улажењем у раздобље све израженије унутрашње кризе, а затим, под додатним утицајем измењене међународне ситуације крајем осамдесетих година минулог века, и распада, односно разбијања Југославије, на југословенском друштвеном и политичком простору снажно је актуализовано и бурно, као понорница, на површину избило раније потиснуто национално питање.
Исходи противречног процеса стицања независности бивших југословенских република у први план су истакли потребу да се, без обзира на реторику о грађанском и демократском карактеру новонасталих држава, истакне њихов национални идентитет и консолидује национализам нације којој је припало да буде носилац успостављеног међународног субјективитета и суверенитета.
У случајевима Словеније, Хрватске и Србије природно је доживљено да то буду, респективно, Словенци, Хрвати и Срби, с тим да је у Словенији и у Хрватској афирмисање националног идентитета нових држава било праћено кршењем права и грубом дискриминацијом бројчано мањинских заједница, а пре свих Срба, што је у Хрватској попримило димензије прогона и етничког чишћења.
Потписивање у Дејтону
У Македонији су етнички Македонци од самог стицања независности републике били под растућим притиском сразмерно велике и агресивне албанске мањине, да са њом практично поделе унутрашњи суверенитет, што се после неколиких фаза сукобљавања и преговарања, уз посредовање међународне заједнице, на крају и догодило.
Независност Црне Горе, озваничена после референдума вишеструко проблематичне легалности и легитимости, операционализована је кроз државни пројекат антисрпског „монтенегринског“ црногорства, што је довело до дубоке политичке поделе и затрованости укупног друштвеног амбијента, са елементима озбиљне социопсихолошке схизоидности.
Тронационална Босна и Херцеговина објективно није могла кренути путем спонтаног прихватања или институционалног наметања првенства једне нације, али су се за такву авантуру, прегласавањем Срба у вези са захтевом за признавање независнисти, ипак определили Муслимани/Бошњаци у тактичком савезу са Хрватским представницима у републичкој Скупштини. Ова несмотрена и неодговорна, а свакако недемократска одлука, увела је Босну и Херцеговину у трагичан грађански и међунационални рат (1992-1995), окончан тзв. Дејтонским споразумом (1995) и стварањем двостепене, лабаве државне структуре, са двама ентитетима, Федерацијом БиХ и Републиком Српском.
Оваквим решењем нарочито су били, и остали, незадовољни релативно најбројнији Муслимани/ (од 1993. званично) Бошњаци, не желећи да се помире са нужношћу консоцијацијског функционисања заједничке државе и гарантовања пуне равноправности трију конститутивних народа.
Номинално се залажући за демократску и грађанску БиХ, Бошњаци су, уз подршку малобројних „пробосанских“ елемената из редова Хрвата и понеког Србина, као и међународних чинилаца, наставили да „воде рат политичким средствима“, настојећи да што је више могуће централизују државу, одузимањем надлежности ентитетима. Овакво поступање изазвало је разумљиво негодовање и противљење на српској и хрватској страни, што је довело до перманенте кризе функционисања дејтонског система и блокаде институција у Сарајеву.
Дубински, проблем је (био) укорењен у схватању Бошњака да им БиХ припада више него Србима и Хрватима и да имају посебно право на њу у целини, с једне стране зато што су, наводно, потомци њеног јединог аутохтоног средњовековног, већински богумилског становништва („добрих Бошњана“), а са друге јер, за разлику од Срба и Хрвата, немају „резервне државе“.
Босанскохерцеговачким Србима и Хрватима су, разумљиво, оба ова аргумента неприхватљива. Формула решења тог темељног неслагања у оквиру заједничке државе за сада није на видику.
Паралелно са наговештајима дезинтеграције југословенске федерације и потребом да у условима њеног нестанка сваки народ изнађе оптималан државотворни модел свога организовања, Срби и Муслимани су каснили за осталима, јер им је, из више разлога, југословенски оквир одговарао. Ипак, било је могуће запазити да се у БиХ, ради одбране њеног опстанка као јединствене републике, а касније независне државе, већ у комунистичко време „братства и јединства народа и народности“, од стране руководства у Сарајеву настоји ојачати концепт, условно речено, наднационалног босанскохерцеговачког, републичког патриотизма, у чему су учествовали патријски кадрови свих трију народа.
Прихватају ову заставу само зато
што не могу да наметну своју
Распадом савезне државе и ратом између њених доскорашњих чланица, неодржива је, логично, постала и БиХ, позната као „Југославија у малом“, што су, међутим, „пробосанске снаге“, а првенствено Муслимани, тврдоглаво одбијали да прихвате.
„Републичком патриотизму“ комунистичке провенијенције и братскојединственских боја неминовно је дошао крај, али му је идеолошки континуитет функционално обезбеђен (ре)афирмисањем тезе, већ одређено време потихо присутне у јавности, односно у муслиманској интелектуалној, културној и политичкој средини, о наднационалном „босанству“, које би требало да представља заједнички идентитетски именитељ Муслимана/Бошњака, Срба и Хрвата, оданих Босни. Тиме је, заправо, у новим условима обновљен пројекат стварања „босанске нације“ аустроугарског управитеља Босном и Херцеговином Бенјамина Калаја (1839-1903).
Зарад што успешнијег спровођења империјалне и колонијалне политике у земљи која му је била поверена, умешни Калај покушао је читавим низом мера, поред осталих и службеним увођењем „босанског језика“, да постави основу за уобличавање нације чији би темељ чинили муслимани, а у којој би своје испуњење, пре или касније, нашли и домаћи Срби и Хрвати. Главни орган босанске пропаганде био је лист Бошњак.
Услед одлучног српског и хрватског отпора, Калајев пројекат је пред крај XIX века напуштен, а бошњачко национално име сведено је на муслимански популациони корпус. Ипак, идеја наднационалног „босанства“ није посве замрла, а пробудила се кад су зе то створили историјски услови.
Озваничење постојања муслиманске народносне специфичности и утврђивање националног имена Муслиман, крајем шездесетих година прошлог столећа, било је праћено систематским откривањем, неговањем и промовисањем културно-традицијских особености и наслеђа босанскохерцеговачких муслимана, инхерентно укључујући и њихову духовну/исламску компоненту. Јер, како је у више наврата констатовао Милорад Екмечић, за југословенске народе словенског етничког стабла и истога језика, религија је била одлучујућа вододелница националних подела, што у пуној мери важи и за Муслимане/Бошњаке.
Прваци бошњачке националне идеје (нпр. Алија Исаковић) у прво време нису имали много разумевања за обнову „босанства“, односно за, условно речено, „интегрално бошњаштво“, схватајући да су босанскохерцеговачки православци Срби, а католици Хрвати, те да муслимани са бошњачким именом могу бити само једна од трију конституенти Босне и Харцеговине („муслиманско бошњаштво“). И они су, међутим, сматрали Бошњаке „старинцима“ у Босни, са свим потенцијалним политичким импликацијама те историјске предности „супстратног народа“, па су, рецимо, инсистирали на усвајању старог назива „босански“, а не „бошњачки“ језик.
Бошњаштво је почело наглашеније идеолошки и реторички да се помера ка хоризонту наднационалног „босанства“ после рата, тј. у „дејтонској“ БиХ, у којој Бошњацима никако нису одговарале ентитетска децентрализованост и неспремност Срба и Хрвата да пристану на релативизовање суштинске равноправности конститутивних народа, коју је системски обезбеђивало сложено, али и постконфликтној вишенационалној реалности прилагођено институционално устројство заједничке државе.
Тако је изнова осмишљен или, тачније, обновљен унитаристички „босански“ дискурс, а све кроз наводно залагање за грађанску демократију, у којој би се одлучивало по начелу „један човек – један глас“. За овакав приступ определила се најутицајнија странка бошњачког народа СДА, а ни остали актери политичког живота на бошњачкој страни нису му били противни. Разлика је било само у нијансама.
Алија Изетбеговић је своје виђење идеалног националног опдељивања у вишенационалној, вишеверској и грађанској БиХ једном приликом у неформалном разговору овако формулисао: „Нека Срби буду - Срби, Хрвати – Хрвати, Бошњаци – Бошњаци, али нека сви буду мало више Босанци“.
Без обзира на неуспешност наметања логике тобожње функционализације путем унитаризације, чак и уз подршку представника међународне заједнице (Запада и делом Турске), заговорници наднационалног „босанства“ никако нису успевали или, напросто, нису желели да схвате историјом и савременошћу издашно потврђену чињеницу да Срби и Хрвати, ма колико завичајно били везани за БиХ, никада неће пристати да се идентитетски утопе у некакаву „босанску нацију“, да национално постану „Босанци“.
Дарко Танасковић
У време Југославије неретко су сами себе називали, а и други су их звали, „Босанцима“, али тада то нико није повезивао са политичким одрицањем од националне припадности на олтару општебосанског патриотизма.
Упорност „пробосанских снага“ у инсистирању на илузорном „босанству“ битно је допринела блокади државних институција и порасту међунационалних тензија, а самим тим и укупном назадовању БиХ у многим доменима.
У својој изврсној, темељној монографији о Калајевом режиму, Томислав Краљачић је изнео једну важну констатацију: „Посматран у цјелини, покушај вођења политике босанске нације није даље отишао од појма политичког народа. Како је тај појам био стран свугдје на истоку, није се могао укоријенити ни у Босни и Херцеговини“.
Дакле, политички народ, нешто као Југословени у Краљевини и, доцније у федералној Југославији - можда да, али као нација, резултативно се показало - никако, иако су се неки, и то не баш малобројни, почели и тако осећати и изјашњавати. Распад правно-политичког организма за који је југословенство исходишно било везано похранио га је у историјски архив, као племениту и напредну идеју, привремену обећавајућу политичку перспективу и колективнопсихолошку реалност, али у крајњем билансу поразни промашај.
Како некоме уопште може пасти на памет да би после тешког и болног искушења унутрашњег сукоба и рата између њених конститутивних народа наднационално „босанство“ некаквом особитом босанском магијом могло заживети у БиХ?!
Уосталом, прошлост је показала да је БиХ као јединствена административа целина, са различитим нивоима формалноправне и организацијске конституисаности, од пропасти средњовековне Босанске државе наовамо, могла опстајати само у оквирима и координатама већих државних целина, Османског царства, Аустроугарске монархије и двеју Југославија („У обје своје хисторијске верзије – аустроугарској и југославенско-комунистичкој – босанскохерцеговачки политички пројекат је пропао онда када је нестало надсистема који га је подржавао и одржавао“).
Дејтонски модел замишљен је тако да се за БиХ обезбеде предуслови самосталне државне егзистенције и без неког „спољног скелета“, али одступање од битних одредаба тога устројства, одиста нужно sui generis, неминовно доводи у питање одрживост и будућност читавог пројекта. Једноставно, у БиХ нема кохезивне хемије и сусретне интеракције између њених националних компоненти, које би створиле погодан терен за успостављање било каквог наднационалног, центрипеталног грађанског идентитета са упориштем у идеји или парадигми Босне, како њену тобожњу метафизичку и трансисторијску осу, или „босански дух“, желе да представе бошњачки унитаристи.
То је, под условом да су разумни и објективни, јасно и онима који истински воле Босну (и Херцеговину) и искрено су јој завичајно одани. Пишући о „илузији државног патриотизма“, Иван Ловреновић закључује: „Да би сви 'конститутивни народи' Босну и Херцеговину истински осјећали својом, они је морају осјећати као своју националну државу – сви у исти мах, и сви једнако“. А то, допадало се некоме или не, никако није случај...
Калај је у спровођењу свога наума озбиљно рачунао и са подршком фрањеваца из тзв. „Босне Сребрене“, познатих по верности домаћем тлу и локалном духовном амбијенту. За нашу тему је, стога, веома индикативан став о босанству као националности, који је саопштио фра Петар Анђеловић, угледни провинцијал босанских фрањеваца:
„Ако Босна треба бити име за нешто препознатљиво, за нешто што стварно постоји, онда се садржај тога имена не може налазити у алгебарском зброју нација или националних култура, па ни у наднационалној конструкцији у коју би оне све ушле. Садржај тога имена може се налазити само у трајној интеракцији свега онога што смо набројили. Име Босна или босанство није појам националног или територијалног реда. Оно је прије свега и више од свега ознака за цивилизацијски процес, који се кроз повијесне промјене и политичке догађаје одвијао тијеком цијелог једног миленија. У том интеракцијском процесу као константи (име јој је Босна) судјелују националне културе као варијабле, задржавајући свој посебни идентитет. Тако о Босни размишљају они, који је познају: Андрић, Диздар, Селимовић, Шоп, Ловреновић, ... а како је казати оним другима?!“
Заиста, како је казати оним другима? A ти други, у овом случају бошњачки и “пробосански“ тврдокорни заговорници идеје о томе да је пут спасења и просперитета за Босну (и Херцеговини) у усвајању наднационалног босанства као заједничког идентитетског именитеља за све становнике некадашње средишње југословенске републике, не разумеју ни Андрића, ни Диздара, ни Селимовића, ни Шопа, ни Ловреновића...
Што је најгоре, и најштетније, не разумеју земљу чијој срећи наводно желе да служе, а понеки можда и искрено, али заблудно доиста мисле да служе.
Њихова тврдоглава послератна заблуделост неупоредиво је покуднија од Зулфикарпашићеве предратне наивности.
https://sveosrpskoj.com/komentari/tanaskovic-od-predratne-bosnjacke-naiv...
