Танасковић: Мит о «босанству» као космичка фатаморгана
ЗОРАН МИЛАНОВИЋ У ПОСЛЕДЊЕ ВРЕМЕ ЧЕШЋА МЕТА „ПРОБОСАНСКИХ СНАГА“ И ОД ДОДИКА
* Оптужују председника Хрватске да он и њему слични неће схватити шта је Босна!“. На боснољубно распеваном и разгаљеном сајту Босна, земља Божије милости један потомак „добрих Бошњана“ је написао: „Свако мало тај неокупани, смрдљиви, слинави и ушлагирани људски абортус, неписмени Зоран Милановић се дотакне Босне и Херцеговине“
* Да ли, можда, садашње интензивирано позорничко парадирање, да не кажемо патролирање, припадника и возила ЕУФОР-а по градовима БиХ, а нарочито РС, представља вид или најаву „забаве“ намењене Милановићу? А и натовски министрант Столтенберг почео је нешто да помиње БиХ...
* Милановићеву изјаву да „Сребреница није свето писмо“, као „срамну и антицивилизацијску“ хитро је оштрим саопштењем осудио Институт за истраживање геноцида у Канади (ИГК), са седиштем у Хамилтону, агилна бошњачка невладина организација која себе представља као „јавну научну институцију
* У ИГК-у и другим сличним бошњачким лобистичким организацијама изгледа да влада уверење како се идеолошким лансирањем недодирљиве метафизичке пројекције вечне, наднационалне, босанске, а заправо бошњачке „Босне“ у химерично космичко пространство најделотворније осујећују опаки „противбосански“ науми
* Није ли после читања оптужујућег саопштења ИГК бар мало јасније зашто већина босанскохерцеговачких, али не и „босанских“ Срба и Хрвата не може, а и не жели, да схвати шта је „Босна“ као идеолошка космичка фатаморгана у функцији опсенарске сценографије за ријалити газдовања стварном Босном и Херцеговином?
________________________________________________________
Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ
У ПОСЛЕДЊЕ време, готово више од редовне муштерије Милорада Додика, мета стрелица из медијских тоболаца тзв. „пробосанских снага“ постао је председник Хрватске Зоран Милановић.
Замера му се саблажњива реторика великохрватског национализма и отворено залагање за интересе босанскохерцеговачких Хрвата, онако како их виде и заступају Драган Човић, односно ХДЗ БиХ и житељи Западне Херцеговине, а не, рецимо, Стипе Месић и Жељко Комшић.
Оптужују га да је утилитарно „променио плочу“, како би придобио симпатије оних са хрватске деснице који за њега углавном нису гласали на председничким изборима, када му је, веле, ближи био грађански и еуропски концепт хрватства. То може бити тачно, али ништа не мења на ствари, јер Милановић сада чешће говори оно што изгледа да већина све малобројнијих Хрвата у ФБиХ мисли и, што је још важније, осећа. A у политици лишеној моралности сврсисходна превртљивост се еуфемистички назива тактичним прилагођавањем и заокретом, те није ништа ново и непознато.
Последњим салвама критике на председника Хрватске и, како он воли да каже, свих Хрвата, обрушили су се, ту сасвим недавно, на босански начин политички коректни Хрвати после његове посете Мостару, где је учествовао у обележавању 30. обљетнице оснивања Хрватског вијећа обране (ХВО), којом приликом је доделио и хрватска одликовања представницима некадашњих четирију Зборних подручја.
Драган Марковина, хрватски повјесничар леве оријентације, иначе рођени Мостарац, огласио се из не тако много, али ипак довољно удаљеног Сплита: „Што се тиче односа према БиХ, Милановић се понаша као слон у стакларији и не треба сумњати да су му одлуке и изјаве мотивиране политички и идејом да је у мисији великог државника. То јест проблем, али још увијек мањи од онога што воли прешућивати ствари. Јер, кад већ причамо о ХВО-у и његовој улози, не може се спомињати искључиво улогу из ‘92. и ‘95. године, а прескакати ‘93. и ‘94. Он то суставно ради и тиме минира свако настојање да се односи Хрвата и Бошњака у Федерацији БиХ граде без тензија”.
А како би, него политички, могле бити мотивисане изјаве једног човека који се искључиво бави политиком, па је још и председник државе матице чијој мањини се у другој, уставно такође њиховој држави обраћа?
Чудна труистичка констатација за једног друштвено активног политичког аналитичара, па још историчара! Или се можда очекивало да Милановић пригодом јубилеја ХВО његове ветеране прекорно подсети на непоћудно владање током одређених раздобља рата у БиХ, односно оних кад његове постројбе нису убијале и прогониле Србе, већ Бошњаке.
На друштвеним мрежама читамо и овакав ламент, овога пута једног разочараног и резигнираног Бошњака/Босанца: „Али авај, никада Милановић и њему слични неће схватити шта је Босна!“.
Има и мање нежних реаговања из редова потомака „добрих Бошњана“, као рецимо ово на иначе боснољубно распеваном и разгаљеном сајту Босна, земља Божије милости: „Свако мало тај неокупани, смрдљиви, слинави и ушлагирани људски абортус, неписмени Зоран Милановић се дотакне Босне и Херцеговине“.
Баш по оном старинском, мерхаметли комшијском адету и ахлаку! Но, камен из руке, а реч из уста. Свако речима слика своју слику, поготово кад њима каменује друге. Занимљивије је запитати се шта је то за „Милановића и њему сличне“ (а таквих је безбели много) несхватљиво у Босни и о Босни?
Додуше, Милановић је боравио у Херцеговини, али заговорници „пробошњачке“ политике и идеологије Херцеговину систематски избегавају да помену. Ваљда је и то први корак да се приближимо схватању шта је њихова „Босна“.
Разумети или бар покушати разумети зашто, по дубоком и искреном убеђењу многог Бошњака, „Милановић и њему слични“ (читај: Хрвати и Срби) безнадежно нису у стању „схватити шта је Босна“ неупоредиво је важније од њихове озлојеђености потезом једног хрватског председника у конкретном друштвеном и политичком контексту. Ова реакција је само нешто као лакмусов папир.
Да бисмо шире сагледали општи проблем „несхватања Босне“ помоћи ће нам још један такав папир, за чији настанак опет можемо захвалити грешном Милановићу и његовом ставу сажетом у изјави да „Сребреница није свето писмо“.
Ту „срамну и антицивилизацијску изјаву“ хитро је оштрим саопштењем осудио Институт за истраживање геноцида у Канади (ИГК), са седиштем у Хамилтону, агилна бошњачка невладина организација која себе представља као „јавну научну институцију“ и промптно реагује на сваки поступак за који оцени да долази „од стране оних антибосанских, антицивилизацијских, великонационалистичких политика и коалиција које негирају државу Босну и Херцеговину, негирају геноцид па тиме и међународне судове и међународну правду и право и величају ратне злочинце“, а чији је „циљ ревизија хисторијских, научних и судских чињеница о агресији и геноциду у Босни и Херцеговини са коначним циљем подјеле државе у име стварања Велике Србије и Велике Хрватске“.
Примера ради, ИГК је пре неколико дана узео у заштиту амбасадора БиХ у УН Свена Алкалаја који се, без обавезне сагласности трочланог Председништва БиХ, придружио одлуци ГС ОУН о суспензији Руске Федерације из Савета за људска права светске организације.
Поменуто саопштење ИГК с краја прошле године, а поводом Милановићевог „негационистичког испада“, вишеструко је занимљиво и индикативно за проницање у саму суштину разлога неспособности „антибосанских снага“ да „схвате шта је Босна“, па га вреди помније аналитички размотрити. На стереотипан начин, својствен свим оптужујућим документима које штанцује и дистрибуира кроз електрoнске медије, ИГК праведнички грми: „Изјаве Милановића којима омаловажава жртве геноцида у Сребреници, али и пресуде међународних и националних судова и многобројне резолуције и декларације парламената држава широм свијета, те УН-а, означавају га као лидера хрватске великодржавне идеологије, која има циљ стварање велике Хрватске на рачун подјеле и уништења државе Босне и Херцеговине и посебно бошњачког народа. С њим се међународна заједница, а посебно Европска унија мора посебно, хитно позабавити“.
То је, дакле, типска оптужница и она је толико позната и понављана да не заслужује коментар, сем знаковитог налога међународној заједници , а посебно Европској унији, да се оваквим прекршиоцима сакросантне „пробосанске истине“ хитно „позабави“.
Русмир Махмутћехајић
„Позабави“, хм? Да ли, можда, садашње интензивирано позорничко парадирање, да не кажемо патролирање, припадника и возила ЕУФОР-а по градовима БиХ, а нарочито РС, представља вид или најаву такве „забаве“? А и натовски министрант Столтенберг почео је нешто да помиње БиХ.
Он, додуше, ни о чему не одлучује, али баш зато ништа и не говори сучајно. Заточници идеје, принципа или парадигме „Босна“, коју (наводно) већина Срба и Хрвата никако да схвати, стално траже да се неко споља, неко моћан, „позабави“ њиховим неистомишљеницима, што свакако није од помоћи у спознаји неког вишег цивилизацијског смисла тог магловитог трансисторијског одређења заједничке домовине.
Наредни пасус саопштења ИГК побуђује већу пажњу од уводног, јер се њиме креће ка темељном аргументацијском исходишту и упоришту тезе о „несхваћеној/несхватљивој“ специфичности Босне : “Он (Милановић) треба знати да је Босна и Херцеговина остала државна и друштвена заједница кроз дугу своју повијест. За разлику од Хрватске, Босна и Херцеговина је имала дубљу државну и друштвену слободу захваљујући своме хисторијском, државном трајању. Зато је тешко замислити идеју Европе послије злочина агресије и удруженог злочиначког подухвата Хрватске на Босну и Херцеговину, злочина који је дубину босанскохерцеговачке државне слободе свео на његов презир државе Босне и Херцеговине“, да би се затим нагласило да је
„Босна и Херцеговина стољећима свједочила да се може у миру живјети с различитостима“.
Оно што уистину није лако замислити и схватити јесте на какву се то „дубљу државну и друштвену слободу“ и на „хисторијско, државно трајање“ мисли, кад се зна да Босна (и Херцеговина) као самостална држава није постојала од пада средњовековне Босне под османску власт у XV веку, па све до њеног контроверзног проглашења и међународног признања током процеса дезинтегрисања југословенске федерације почетком деведесетих година XX века?!
Овакво прескакање уназад читавих столећа, ради успостављања идентитетског континуитета са неким „златним добом“, није непознато у националном инжењерингу етнокултурних скупина које постају модерне нације.
Тако је, на пример, код Египћана својевремено настао идеолошки покрет „фараонизма“, а код Тунижана „картагинизма“, како би се овим двема арапским нацијама обезбедио престижни староегипатски, односно пунски педигре.
Бошњаци би, према овој хронолошкој и историјској апорији, научно уверљиво оспореној, истовремено били далеки и директни потомци претежно богумилских становника средњовековне Босне, који су све до данас, паралелно са стварношћу простора на коме је она постојала и процеса који су се на њему одвијали, живели у некој виртуелној, промислено заштићеној реалности ванвременске „Босне“.
Еуфор ових дана у Бањалуци
Овом пројекцијом супериорности „босанства“ над прошлошћу и њеним посрнућима улази се у пределе умишљености својеврсне болећиве нарцисоидности, тако да се и сама идеја Европе утамничује детерминисаношћу босанском судбином, уз препознатљиву, a непримерену, аналогију са чувеном Адорновом реченицом да је варварство писати пезију после Аушвица. Истом фундаменталном неисторичном визијом прошлости могуће је објаснити, али не и прихватити, фамозну флоскулу о БиХ као вероватно јединој земљи у ближем и даљем окружењу, па и шире, која вазда бејаше јединствена оаза „мирног живота са различитостима“.
Да ли је она то можда била у феудално османско доба начелне, системске дискриминације немуслимана и данка у крви или, можда аустроугарског гвоздено строгог администрирања у складу са империјалним и колонијалним интересима једне католичке монархије?
Да је реч о сновиђењу, а не кретању у стварним релацијама прошлости и садашњости, сведочи већ наредни одељак оптужујућег памфлета ИГК-а: „Босна је поносна земља њених храбрих синова и поносних кћери који су увијек будни и пркосни од сна“, тако да јој „нељудске изјаве“ Зорана Милановића ни у чему не могу наудити.
Како то „увијек будни“, а „пркосни од сна“?
Очито је да састављање сувислих текстуалних целина није јача страна оних који су срочили реакцију Института на вербална непочинства председника Хрватске. Морало се, јамачно, по сваку цену нешто угурати из заветне песничке поруке Мака Диздара, речи као у камен уклесаних:
„Босна да простиш једна земља имаде
И посна и боса да простиш
И хладна и гладна
И к тому још
Да простиш
Пркосна
Од
Сна”
Али, аутентична поезија не осећа се лагодно у стегама лоше идеолошке политизације!
Како одавно записа Милорад Екмечић, одговарајући бошњачким колегама, критичарима свога доприноса Историји Југославије (1972): „Средњовековни стећак је притиснуо ум дела босанске интелигенције (и то имаментно политичке интелигенције), и у хладу мраморова она понекад не разабире где је толерантна граница рационалног и политичког мита“.
Како тада и од тада, све до сада. Не само да препуштеност истом сну траје, већ је он у међувремену задобио све одлике чврстог свеобјашњавајућег идеологема.
Током тридесетак последњих година исписане су хиљаде страница папира и у етар полетели милиони речи да се, углавном репетитивно, ојача арматура ониричке конструкције мита о изузетности „Босне“.
Заслуга за највећи лични допринос настојању да се он теоријски осмисли, рационализује и историзује припада, по свој прилици, Русмиру Махмутћехајићу, професору и некадашњем идеологу СДА, блиском сараднику Алије Изетбеговића. Овај неуморни посвећеник мисије босанства и председник Међународног форума Босна уложио је уважавања достојну замашну интелектуалну енергију, неспутану имагинативност и екстравагантну иновативност да тезу о јединственом феномену босанства, а једновремено и борбу против „антибосанства“, заокружи конзистентним мисаоним оквиром. Из његове лабораторије потичу идеје о Босни које састављачи саопштења ИГК-а и сличних неуко и механички удевају у своје урадке скромног интелектуалног нивоа и проблематичне писмености.
За Махмутћехајића је Босна „име за велику, можда највећу могућу идеју о религијски плуралноме друштву“, а све благодарећи „хагиогеографији босанског муслиманског свијета, у којој је дијахронијска сложеност религијског припадања јемчила заједничку свијест“, како је то објаснио у одговору на једно питање Иве Банца, да би своје увиде синтетизовао на следећи начин: „Босна је средишњи простор у географском и културном континуитету интегриране плуралности која се распростире од источних граница некадашње Римске империје и њеног османског насљедства, преко сјеверних и јужних обала Медитерана, до Атлантика. Зато та земља није само домовина европског муслиманског народа, већ је хисторијским усудом даровано мјесто европског народа који укључује и његов муслимански народ у испреплићућој плуралности стално међусобно преиспитиваних вјеровања“.
Ето зашто се европска идеја судбински проверава кроз призму судбине Босне!
Еуфор ових дана у Брчком
Може ли се некоме мирне душе замерити ако горње објашњење није разумео, а самим тим ни схватио шта је босанствена „Босна“?
Стигосмо тако и од завршног крешенда ИГК-ове оптужнице против Зорана Милановића (и свих „Милановића“, по мерилима „пробосанских снага“), узлета изнад земаљских и историјских међа и позива на јачање босанске коалиције с мисијом борбе против антибосанства и антибошњаштва, негирања босанскога идентитета, босанског језика, босанске културе, хисторије и традиције и самог бића државе Босне и Херцеговине, „борбе за институционализацију културе сјећања, која ће босанско државно питање уздићи као космичко питање (курзив – ДТ) од кога зависи опстанак не само државе Босне и Херцеговине, већ и многих државних заједница у свијету”.
Та каква „идеја Европе“, у Босни, односно „Босни“, корене се питања космичког реда и решавају судбине многих народа на планети! Откуда сад па то?
Погледајмо како категорију космичког, разобличавајући Андрићево „антибосанство“, тј. његово „моћно и проширено естетизирање“, у причу о усуду босанских муслимана уводи Махмутћехајић.
Андрићева „идеологијска нашост“ (тј. пројекат српске и хрватске „нацијске еманципације“ – један од Махмутћехајићевих терминолошких неологизама) је трансисторијска и козмичка (курзив – ДТ), поистовјетљива са геологијом“, за коју су „Турци“ alias босански муслимани „непочелна привременост, прљави нанос који нестаје у повременим олујама“.
У ИГК-у и другим сличним бошњачким лобистичким организацијама изгледа да влада уверење како се, у озбиљном раскораку са реалношћу БиХ, идеолошким лансирањем недодирљиве метафизичке пројекције вечне, наднационалне, босанске, а заправо бошњачке „Босне“ у химерично космичко пространство најделотворније осујећују опаки „противбосански“ науми оних који је у овоземаљској равни доживљавају као сваку другу сложену вишенационалну државу, за коју је предуслов одрживости и опстанка договор њених становника.
Није ли после читања овог оптужујућег саопштења, насталог поводом једног конкретног политичког поступка, бар мало јасније зашто већина босанскохерцеговачких, али не и „босанских“ Срба и Хрвата не може, а и не жели, да схвати шта је „Босна“ као идеолошка космичка фатаморгана у функцији опсенарске сценографије за ријалити газдовања стварном Босном и Херцеговином?
https://sveosrpskoj.com/komentari/tanaskovic-mit-o-bosanstvu-kao-kosmick...
