Танасковић: Апорије бошњачке политике

БОШЊАЧКОЈ ТРОЈКАШКОЈ ДРУЖИНИ НИКАКО НЕ ИДЕ, НЕ САМО ПРОТИВ ДОДИКА – НИКАКО БА УБАЦЕ ТРОЈКУ                                    

Данска министарка Мари Бјер

и Елмедин Конаковић

* У Сарајеву је боравила данска министрица иностраних послова Мари Бјер, а њен домаћин, Елмедин Конаковић, тада је у најогољенијем виду продемонстрирао ширину и инвентивност једне бедне политике која се све болније судара са реалношћу. Док је главна порука Бјер била да су на потезу домаћи политички фактори, Конаковић је рекао „да су над БиХ претње које нису виђене од Дејтона до данас, због руског негативног, малигног утицаја, а да њихов прокси, њихов играч на пољу БиХ Милорад Додик води један оперативни захват напада на институције земље, угрожава економски развој, просперитет, чаки сигурност, и то не само БиХ, него и региона

* Додик, сазнајемо од Конаковића, има „црвени телефон“, путем кога из Кремља, чија је БиХ, бива, прва брига, добија налоге да блокира остваривање демократије у Сарајеву. Али, питамо се: има ли Конаковић телефон неке друге боје, посредством којег би му неко јавио да је, заједно са својим ортацима, ушао у опасан политички, али и ментални ћорсокак и све дубљи раскорак са реалношћу

* До апсурдне отужности, бошњачки пропагандисти су развијали мантру о муслиманско-јеврејском братству по мучеништву, уперену против Срба, а недавно су сами отказали скуп европских рабина у Сарасјеву

* Без бошњачког дијалога са другим двама конститутивним народима, БиХ, која може опстати једино као консоцијацијска заједница равноправних народа и грађана, нема изгледну перспективу. Има ли неког телефона са којег би се, док није касно, ово јавило Конаковићу и његовим јаранима?          

________________________________________________________________

           Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

           ПРЕМДА се у Сарајеву и за говорницама у иностранству званичници тзв. „Тројке“ и службеници њихове владе упорно труде да глуме смиреност и током јавних наступа усиљено одржавају надмоћни осмех на лицу, све је јасније да се политика коју су одабрали да воде суочава са великим, вероватно и непремостивим препрекама, да су се, што народ каже, заплели као пиле у кучине. Све је више показатеља да је тако.

           Шта су они, заправо, успели да ураде на путу прокламованог новог модела остваривања и структуре оперативног политичког јединства на нивоу заједничке државе и њених органа?

           Једини резултат, за који се држе као дављеник за сламку, јесте исходовање политичке пресуде председнику Републике Српске од стране једнонационалног, бошњачког суда у Сарајеву, на основу које би он требало да заглави зиндан и, што им је неупоредиво значајаније, да му се довољно дуго забрани политичка активност. И то је све!

           Очигледно је да га не могу ухапсити и привести у Сарајево, ЕУФОР сасвим разумљиво није исказао намеру да се бави тим жандарским послом, а Интерпол није расписао затражену црвену потерницу, оценивши да је реч о политичком, а не правном сукобу, Додик несметано путује ван граница БиХ, наставља да се бави и унутрашњом и спољном политиком...

           Намера представника тзв. „пробосанских снага“ у Федерацији да са припадницима опозиционих партија из Републике Српске и ХДЗ-ом формирају нову скупштинску већину, која би била у стању да изгласа искључивање из власти посланика из СНСД, иако је у једном тренутку изгледало да није далеко од циља, за сада не успева.

Зукан Хелез са иранским војним аташеом

           Иако, нажалост, никако није могуће говорити о српском јединству у РС, тамошња опозиција није подржала обарање вета члана председништва БиХ Жељке Цвијановић на одлуку да се покрене међународна акција хапшења Милорада Додика и његових најближих сарадника, а треба се сетити и да је у српском политичком корпусу својевремено испољено јединство и у одбијању тзв. „Инцковог закона“ о криминализацији оспоравња „геноцида“ у Сребреници.

           Изгледа да ту, упркос свој неслози, нека „црвена линија“ ипак постоји. Уосталом, и Драшко Станивуковић, који се тешко може сматрати Додиковим савезником, јасно је поручио да се не сме дозволити прегласавање српских представника у Сарајеву, поготово унутар трочланог Председништва. Тако, ето, са Додиком, који им је опсесија, сарајевској тројкашкој дружини у Сарајеву некако не иде.

           Никако да забележе тројку!

           Управо конференција за штампу после прве посете данске министрице иностраних послова Мари Бјер Босни и Херцеговини, а Данска ће од првог јула председавати Саветом ЕУ, била је парадигматична илустрација поражавајуће сужености визије и аргументације с којима се званичници Тројке обраћају, како кажу, „страним пријатељима“.

           Оно што је том приликом изговорио министар иностраних послова Елмедин Конаковић у најогољенијем виду демонстрира ширину погледа и инвентивност једне бедне политике која се све болније судара са реалношћу. Док је главна порука високе гошће била да су на потезу домаћи политички фактори (свака сличност са суштином недавног излагања заменика државног секретара САД Кристофера Ландауа на јубиларном заседању Парламентарне скупштине НАТО-а у Дејтону је наравно случајна) Конаковић је, укратко, рекао „да су над Босном и Херцеговином претње које нису виђене од Дејтона до данас, због руског негативног, малигног утицаја, а да њихов прокси, њихов играч на пољу Босне и Херцеговине Милорад Додик води један оперативни захват напада на институције наше земље, угрожава економски развој, просперитет, али он угрожава и сигурност, и то не само Босне и Херцеговине, него и региона. Нажалост, због уставног уређења Босне и Херцеговине, у којем има право блокаде и вета, он због интереса Руске федерације то право користи веома често. Није лако нашим пријатељима схватити комплексност ситуације у Босни и Херцеговини. Када бисмо одлучивали у име грађана Босне и Херцеговине, деведесет одсто политичара би сутра изгласало и потписало све законе које Европска унија од нас тражи, изабрали бисмо веома брзо главног преговарача и испунили нашу задаћу, али кад дођете до краја, онда на позив руског црвеног телефона њихов политичар у Босни и Херцеговини, чији су они власници, блокира тај процес, што није лако рјешиво и надам се да ће наши пријатељи схватити ту комплексност“.

           Све је ту спаковано и монтирано са намером да буде музика за европске уши, имајући у виду садашњу хистерију на Западу о руској опасности, е да би се, видели смо, проценат издвајања из БДП чланица ЕУ за војне издатке подигао на 5 %.

           На једној страни би, према Конаковићу, били грађани БиХ, а на другој, усамљен, али захваљујући уставном уређењу (види! види!) моћни руски прокси играч Милорад Додик, што би значило да он ради и против грађана српске националности.

           Додик, сазнајемо од Конаковића, има „црвени телефон“, путем кога из Кремља, чија је БиХ, бива, прва брига, добија налоге да блокира остваривање демократије у Сарајеву. Али, питамо се: има ли Конаковић телефон неке друге боје, посредством којег би му неко јавио да је, заједно са својим ортацима, ушао у опасан политички, али и ментални ћорсокак и све дубљи раскорак са реалношћу.

           Настрану то што је стално наглашавање неспособности „пријатеља“ из Европе да схвате комплексност ситуације у БиХ помало и непристојно, поготово с обзиром на то да они углавном све прилично добро разумеју, док је плашити их руским малигним утицајем до отрцаности шићарџијски провидно и вређа елементарну интелигенцију.

           Персонализовано сводити целокупну дубоку кризу кроз коју већ дуже време пролази Босна и Херцеговина на личност и деловање Милорада Додика неодољиво подсећа на времена кад се на сва уста викало да је Милошевић за све крив, а тек после његовог политичког и физичког елиминисања показало се право лице пројекта који се спроводио, и спроводи, у сенци те френетичне пропаганде. „Пријатељима“ са Запада је и тада све било јасно, иако није било Конаковића да им објасни. Само, њихови интереси, а ни међусобни односи, тада нису били идентични као данас и у свему подударни.

           Свет се мења, а бошњачка политика се у тим промена не сналази баш најбоље, јер одавно истрајава у примењивању неких константи у међународним односима на које право имају само довољно велики и јаки актери. У чему је ствар?

Сарајевски спукп подршке

браћи Палестинцима

           У последње време све је чешће искакање протагониста матичне линије (велико)бошњачке политике из зглоба жељеног прагматизма и упадање у непријатне ситуације, што никако није случајно, већ законито. Гаф осведочено виспреног министра одбране Зукана Хелеза, да непосредно уочи израелског напада на нуклеарна постојења у Ирану поносно објави да је имао веома успешан састанак са војним аташеом Ирана у БиХ и да је договорено унапређивање безбедносне сарадње еклатантан је пример таквог проклизавања.

           Уследила је опомена са самог врха америчке државе, па је Хелез био приморан да се неспретно и неуверљиво извињава.

           Стручњак за питања исламистичког тероризма Џевад Галијашевић је у својем коментару овог догађаја аргументовано и уверљиво показао да Хелезов faux pas није само последица његове некомпетентности и непромишљености, већ да га треба посматрати у контексту бошњачко-иранске сарадње започете још у Изетбеговићево време, одмах после победе Хоменијеве Исламске револуције.

           Очекивање истовремене америчке подршке у реализовању плана за стварање унитарне БиХ са муслиманском/бошњачком доминацијом једноставно није могуће, без обзира на то што су САД током рата толерисале, па и организовале иранску везу у дотурању оружја  за Армију БиХ преко Загреба. Али, то време је прошло.

           Кристофер Ландау је у Дејтону недвосмислено поручио да је на представницима трију народа у БиХ да у сарадњи и дијалогу траже компромисну формулу живота у заједничкој држави, а не да одлучујућу помоћ траже на страни, понајмање у Ирану, кога су најзад и Америкаци бомбардовали.

           Са друге стране, у Сарајеву је, после негодовања дела јавности, па чак и федералног министра Аднана Делића, због израелског понашања у Гази, отказан скуп европских рабина којим се по ко зна који пут, сада у режији Кристијана Шмита, Шехер желео афирмисати као град мултикултуралности и узорне верске толеранције. Уследиле су жестоке реакције из европских и светских јеврејских кругова, уз истицање да је донета одлука доказ антисемитизма и да је супротна европским вредностима, а БиХ би, како изјави Конаковић пред данском министрицом, да није руског прокси играча Додика, лако испунила све бриселске захтеве. Није него.

           Ни ово спотицање о властите ноге није случајно. Наиме, од времена рата, бошњачки самовиктимизацијски наратив, као средишњи елеменат политичког дискурса у обраћању свету и тражењу подршке, имао је једно од битних упоришта у крајње усиљеном успостављању аналогије између Холокауста и наводног геноцида над муслиманима/Бошњацима у Сребреници, а и шире, како би се обезбедиле симпатије светског јеврејства. Све је то, наравно, било уперено против наводних злочинаца Срба, јединог народа на Балкану над којим је у НДХ стварно извршен геноцид по свему подударан са Холокаустом!  

           Веровали су „добри Бошњани“ да ће заувек остати делотворан перфидни маневар којим је лобистичка агенција Рудер Фин успела да у корист муслимана на почетку рата придобије, пре свега у Америци, јеврејско јавно мнење против Срба, а о чему на основу разговора са њеним директором, Џејмсом Харфом, извештава Жак Мерлино у откривалачкој књизи Југословенске истине нису све добре за казивање (1993).

           Са том идејом у глави, до апсурдне отужности, бошњачки пропагандисти су развијали мантру о муслиманско-јеврејском братству по мучеништву. Међу најагилнијима у томе био је бивши реис-ул-улема Мустафа Церић, коме је ова улога послужила и за подизање личног рејтинга у међународној заједници, па је тако једаред, приликом аудијенције делегације европских муслимана код папе, сасвим неумесно прочитао некакво писмо сребреничке деце, што је наишло на чуђење и неодобравање присутних. Што је много, много је.

           Данас, кад је ционистичко обрачунавање са Палестинцима и, уз америчко садејство, са Ираном ушло у нову, знатно бруталнију фазу, није лако остваривати непомућене и складне односе са Јеврејима, јер је свакоме јасно да су бошњачке симпатије схватљиво на страни браће по Алаху, а да су испоставе муслиманских екстремиста и даље присутне у БиХ.  

           Како, рецимо, очекивати пресудну подршку за своје унитаристичке планове од Немачке, посредством нелегалног и нелегитимног „високог представника“ Кристијана Шмита, кад се канцелару Фридриху Мерцу „омакла“ изјава да Израелу треба бити захвалан на томе што уништавањем иранских нуклеарних капацитета обавља прљав, али за цео свет користан посао?

Дарко Танасковић

           Отказивање гостопримства европским рабинима ту свакако неће бити од помоћи.

           Међу земљама на исламском истоку, које су Бошњацима веома важне, посебно у Организацији исламске сарадње, већ се чује гунђање због интензивних припрема за максималну пропагандну инструментализацију обележавања тридесетогодишњице ратног злочина у Сребреници, док се истовремено у сарајевским званичним круговима симптоматично ћути о геноцидном сатирању и етничком чишћењу Палестинаца у Гази и на Западној Обали. Ови, пак, клијентистички покорни, могу само да шкргућу зубима и упућују молитве Алаху, а не да, попут турског председника Ердогана, жестоко вербално осуђују Израел, не предузимајући ништа конкретно. Уосталом, ништа не би могли да предузму и кад би смели.

           Посебна је невоља за Бошњаке и у томе што Хрвати, њихови савезници из 1992, кад су заједно у скупштини прегласали Србе, потом не баш мало и међусобно ратовали, а онда, на одлучујући подстицај са стране, везали ратне заставе против Срба, сада другачије гледају на ствари и опиру се успостављању било какве антисрпске, тј. антидодиковске коалиционе власти без претходног решавања њиховог главног захтева за промену изборног закона, како би се онемогућило да им, поред осталог, члана Председништва бирају Бошњаци. А у Загребу, како се чини, за разлику од неких ранијих, месићевских времена, имају већу подршку за своје захтеве, од председника Зорана Милановића чак и изричиту. Хрватска је, пак, чланица ЕУ, што није занемарљиво.

           Неће бити да је баш све зло у Додиковом „црвеном телефону“, чак и кад би такав постојао и кад Додик не би деловао у интересу народа који га је изабрао за председника, што је темељна димензија његовог политичког легалитета и легитимитета, која се у Сарајеву систематски пренебрегава.

           Апорије бошњачке политике произлазе из њене „прагматичне“ контрадикторности или, како би неки стручно рекли, интенционално мултивекторског карактера. Наиме, мислим да није спорно да су у политици сваког међународног субјекта присутни одређени интерес и фактор силе којом дата држава располаже да би га остварила. Уколико не располаже довољном силом, служи се (и) другим начинима, укључујући дипломатска средства и путеве. А modus operandi подразумева три константе, међу којима нису ни међународно право ни морал, већ двоструки стандарди, лицемерје и цинизам.

           Бошњаци су спремно прихватили и доследно примењивали овај modus operandi, али су изгубили из вида чињеницу да је он без ризика допуштен само великима, док је малима и слабима маневарски простор у том погледу битно ограничен.

           Не могу се двоструки стандарди, лицемерје и цинизам (зло)употребљавати у недоглед. Ако се претера и такво понашање претвори у рутину, без адекватног уважавања промена у међународним односима и геополитичким контекстима, следи апорија у какву је упала бошњачка политика. Једини излаз би ллогично морао бити прихватање нужности отвореног и искреног дијалога са другим двама конститутивним народима, на шта их упућују и са стране, али Бошњаци, како изгледа, једино за то нису спремни, посебно са Србима.

           Без таквог дијалога Босна и Херцеговина, која може опстати једино као консоцијацијска заједница равноправних народа и грађана, нема изгледну перспективу. Има ли неког телефона са којег би се, док није касно, ово јавило Конаковићу и његовим јаранима?     

            https://sveosrpskoj.com/komentari/tanaskovic-aporije-bosnjacke-politike/