Таман су Ђукановићеви помислили да су дошли до краја, још не капирају да је тек почело

ПИТАЊЕ МОНТЕНЕГРИНИМА: ЗНАЈУ ЛИ ТИ КОД КУЋЕ ДА СИ СЕ ПРОДАО?

Подгорица, 16. јануара 2020.

* Таман када смо помислили да је Црна Гора држава и за нас каква је била за наше претке, јер су нам рекли да ће таква бити, почели су да нас пребројавају. Почели су да стварају паралелни свијет у коме нема српског језика којим се зборило од када је Црне Горе, и којим данас збори већинска Црна Гора. У коме нема тробојке и двоглавог бијелог орла који бијаху записани у Уставу Црне Горе онда када је она уистину била независна

* Од свијетле мајске зоре, која је била наша лична карта, остадоше само стихови онога што је био омиљени Црногорац Анта Павелића. Стварају паралелни свијет у коме нема ћирилице којом Његош обасја лучом Црну Гору и свијет, Свети Петар Цетињски посланицама уједини Црногорце и Брђане. Нема ћирилице којом Ђурађ Црнојевић написа тестамент, а старац Макарије Октоихом подари Словенски југ...

* Спољна политика режима у Подгорици, који се идентификовао са мојом отаџбином Црном Гором за коју навијам срцем и душом, а она не навија за мене, лимитирана је до границе повријеђивања и понижавања Србије у којој живи још једна Црна Гора

* Јавна манифестација мржње према Србима државних службеника на друштвеним мрежама није узрок. То је последица која је јако лукративна. Двије деценије… агенда и дрил

* Наша Црква је 800 година. Минула су поред ње многа зла времена и људи. Минуће и овај тренутак у вјечности. Ви сте тренутак а Црква је вјечна! Народ је свједок, видите ли?!

________________________________________________________________________

        Пише: Миомир ЂУРИШИЋ, професор историје

        ПРЕДСЈЕДНИК или премијер, нијесам сигуран што бјеше у том тренутку, прије неку годину јасно нам ријечима нацрта што нас чека…“Црна Гора мора да заокружи свој идентитет!“

        Та констатација… или директива… с мало ријечи открива много. Наиме, ако неко треба да заокружује свој идентитет у XXI вијеку, или га нема или треба да прави нови.

        То се у савременом свијету назива идентитетски инжењеринг. И ништа режим у Подгорици не ради ново, а посебно не снагом свога ума. Они само желе да докажу да нијесу више оно што су били, а најкраћи пут им је да затру оне који знају што су били прије него су се претворили у оно што су сада. И свједоче пред Богом и народом.

        Када је почело не можемо докучити, а када смо почели да осјећамо… знамо. Онда када су нам разорили државу.

        И памтимо.

        Памтимо све оне живе и мртве који су учествовали у том разуру.

        Памтимо мртве који, да су живи, ни за живот не би урадили што је режим урадио у име њихово.

        Не заборављамо живе који су, за ту прилику, слијећали у Монтенегро, печатили нашу судбину и брзо се враћали у ирационални свијет благостања који нуди Запад.

Кренуо и Тиват

        Не заборављамо ни наше најближе који не могаху доћи на своју очевину и ђедовину да кажу што мисле. Ни они не заборављају, свједоци смо данас.

        Свих ових година болимо бол и мучимо муку свих оних који су доведени на руб егзистенције и зависности, и немају моћи да своју мисао и ријеч изнесу на свјетлост од Бога дату.

        Таман када смо помислили да је Црна Гора држава и за нас каква је била за наше претке, јер су нам рекли да ће таква бити, почели су да нас пребројавају. Почели су да стварају паралелни свијет у коме нема српског језика којим се зборило од када је Црне Горе, и којим данас збори већинска Црна Гора. У коме нема тробојке и двоглавог бијелог орла који бијаху записани у Уставу Црне Горе онда када је она уистину била независна.

        Од свијетле мајске зоре, која је била наша лична карта, остадоше само стихови онога што је био омиљени Црногорац Анта Павелића.

        Стварају паралелни свијет у коме нема ћирилице којом Његош обасја лучом Црну Гору и свијет, Свети Петар Цетињски посланицама уједини Црногорце и Брђане. Нема ћирилице којом Ђурађ Црнојевић написа тестамент, а старац Макарије Октоихом подари Словенски југ.

        Нема ћирилице којом књаз Данило написа Омер-паши Латасу: “Фишек ти је одговор!“

        Нема ћирилице којом Иван-господар дарива Цетињском манастиру имања и остала добра, а Свети Василије Острошки прокле свакога ко би од Цркве отимао!

        „Ко контролише прошлост контролише садашњост. Ко контролише садашњост контролише будућност“.

        Онда су кренули да контролишу прошлост. А историја као историја. Муза Клио! Понекада одигра неријешено, али никада не губи.

        Посебно, не губи од оних који је нијесу достојни.

        Устав.

        Да би све било легално и легитимно. Устав каже да смо грађанска држава, а у стварности мањине остварују све бенефите државе у којој нема мањина.

        Трчећи од кантуна до кантуна, од Устава преко конститутивног народа до мањина немогуће је срести Србе. На папиру, у Монтенегру они не постоје. А када их нема на папиру, нема их ни у реалном свијету.

        А онда предсједник или премијер, нијесам сигуран. Можда обоје. Питање је компетенција што нема Срба у државној управи! Ни у приватном сектору. И што се углавном налазе на евиденцији Завода за незапошљавање.

        Хтио је да каже да су Срби ретардирани, средњевјековни и због тога нема посла за њих.

        Свака његова ријеч није обична ријеч. То је звиждук керовима да нападају, уједају и раскубају.

        Вјешто  разрађена тактика. Као у лову.

        Четници!!!

        Не мисле они на њихове очеве, ђедове и рођаке који згибоше у крававом братоубилачком рату. Са њима су раскрстили. Њих су заборавили. То су морали да ураде на почетку.

        Када кажу четници’’, мисле на оне четнике из Булајићевих филмова. Лакше им је тако. И безболније да откину дио себе.

        Великосрби!!!

        Нешто јако лоше јер је велико. Али њима непознато. Управо та мистичност даје негативну конотацију… и одријешене канџе и чељусти да уједају.

        Државни непријатељ!!!

        Толико пута сам осјетио трептаје срца када чујем те двије ријечи упућене мени. Увреда за коју се глава губи. А онда лице без боје испред мене подсјети ме да „није важно што збори него ко збори“. А онда питања као на суду… Да ли си за државу?…Поштујеш ли симболе?… За кога навијаш када играју Црна Гора и Србија?…

        Нијесу то питања на Божијем суду, него питања која постављају бивши људи, уљуљкани привилегијама које нуди конвертитство и понизност према ономе који има моћ.

        Њима је довољно наше презирно ћутање и безгласна питања која им се враћају као бумеранг…

        Знају ли ти кући да си се продао?…

        Сањаш ли понекада себе онакав какав си био?

        Да ли би, када те нико не види, волио да будеш ја.

        Макар на трен?

        А спољна политика режима у Подгорици, који се идентификовао са мојом отаџбином Црном Гором за коју навијам срцем и душом, а она не навија за мене, лимитирана је до границе повријеђивања и понижавања Србије у којој живи још једна Црна Гора.

        Јавна манифестација мржње према Србима државних службеника на друштвеним мрежама није узрок. То је последица која је јако лукративна.

        Двије деценије… агенда и дрил. Таман су помислили да су дошли до краја. A још увијек нијесу угонетнули да је тек почело.

        Славодобитно обзнанише да су ово наши последњи трзаји.

        И на крају предсједник или премијер…“Више нас је… још само да вам узмемо Цркву и вјеру“!

        Е па…вјеру не дам!

        Без вјере сам невјеран,

        Без вјере сам никоговић,

        Без вјере сам лажан,

        Без вјере сам без коријена,

        Без вјере сам лопов и лажов,

        Без вјере нијесам човјек,

        Без вјере сам бивши човјек,

        Без вјере нема љубави-само мржња,

        Без Бога сам безбожан,

        Када не вјерујем, ни мени нико не вјерује!

        Наша Црква је 800 година. Минула су поред ње многа зла времена и људи. Минуће и овај тренутак у вјечности. Ви сте тренутак а Црква је вјечна! Народ је свједок, видите ли?!

        https://mitropolija.com/2020/01/08/momir-djurisic-poraz-nedovrsenog-identiteta/