Степић: За праву победу није довољно само уклањање САД са трона и седање на њега кинеско-руског двојца
СРПСКЕ ЗЕМЉЕ МОГУ ПОСТАТИ ГЛАВНИ БАЛКАНСКИ ФРАГМЕНТ ПРЕОБЛИКОВАНЕ ЕВРОАЗИЈЕ (крај)
* Ма колико се (неки) Срби непотребно упињали да оповргну да су „балкански Руси“ и „коњовоци руских козака до топлих мора“, западне земље неће одустати од те перцепције. То је геополитичка константа. Зато треба прекинути са трошењем националне енергије на демантовање тог њиховог става
* Москва мора да још директније, још храбрије оријентише свој геополитички вектор према српском чиниоцу, да га додатно и вишедимензионално оснажи и отворено промовише у свог неприкосновеног регионалног „фаворита“ задуженог за контролу садашњих експонената атлантизма
* Ако се буде радило као да је „чаша до пола пуна“, а не „до пола празна“ – постоје шансе за решавање српског питања у новим геополитичким околностима. Велики проблем је што се у српским главама још задржао уграђени „чип“ тзв. авнојских граница који велики и мали српски супарници вешто користе
* Данас Русију и Кину држи заједно отворена америчка претња на свим пољима. Али, ту је и велики, епохални, за њихову и светску будућност примаран заједнички руско-кинески интерес – елиминисање доминације САД у Евроазији и свођење њихове интересне сфере на монроовске габарите
____________________________________________________
ПОСЛЕ питања проф. др Миломира Степића може ли се совјетски слом тумачити не као регресија, већ као кутузовљевско повлачење, односно - дефанзива као предуслов офанзиве, и - може ли се аналогија потражити у „разби-распаду“ Југославије и српској судбини (?) уследило је ново новинарско питање.
* Да, али дјелује као да се почетни пројекат, без обзира на главу у којој је замишљен, отео контроли и довео до страховитих губитака и да су се с правом истинске руске патриоте запитале да ли се у том метежу изгубио смисао огромне руске жртве у 20. вијеку…
– Не кажем да је то пројекат, нити да је замишљен у некој глави. Само размишљам на један неконвенционалан начин, а можда се он покаже као исправан. Руси су несумњиво платили превисоку цену због совјетске авантуре. Мада, међу самим Русима има и другачијих мишљења о том раздобљу. На пример, са становишта геополитичког идентитета, чак и неки стари евроазијци „белог“ профила, као што је П. Савицки, сматрају да се Русија вратила себи, тј. од европејштине и вештачке поморске оријентације коју је симболизовао Санкт Петербург као престоница на обали Финског залива, ка традиционалном континентализму чија је персонификација Москва као главни град у средишту низије.
Проф. др Миломир Степић
Ипак, чињенице потврђују да и за Русе, као за Србе, важи теза о „изгубљеном 20. веку“. Велики грех комунизма и совјетске државе тражи руско испаштање и покајање, као што исто то захтева грех српског југословенства и титоизма. И једни и други већ дуго испаштају, али нисам сигуран да су се (још) искрено покајали.
* Какав је српски биланс пада Берлинског зида?
– Берлински зид није пао, већ је срушен. И буквално и симболички. Са њим је разорен и читав један геополитички систем у коме је титоистичка, антисрпска Југославија имала важну улогу. Срби су били убеђени да ће она трајати бескрајно и нису припремали, ни себе, ни своју светску позицију, за оно што ће доћи после. То је суштинска грешка. Хрвати су, на пример, деценијама радили на рушењу Југославије, иако им је она била национални „инкубатор“.
Српска политичка номенклатура није одмах на почетку, када је постало јасно да је нестанак заједничке државе неминован, извршила хитну, радикалну и свеобухватну детитоизацију и дејугославизацију. У војсци, образовању, науци, култури, медијима, администрацији, називима улица и фирми. Ти „репови“ остали су до данас и врше своју деструктивну функцију.
Национална борба за опстанак тако није добила јасан стратешки циљ оличен у стварању интегралне српске државе, упало се у замку дугог рата уместо брзе победе, често се лутало у решавању конкретних питања, олако се допуштало сажимање и фрагментација простора под ступидном паролом „територије неће бити важне јер се цео свет уједињује“. Ипак, у неодговарајућим међународним околностима српски биланс после нестанка Берлинског зида није потпуно поражавајући. Ако се буде радило као да је „чаша до пола пуна“, а не „до пола празна“ – постоје шансе за решавање српског питања у новим геополитичким околностима. Велики проблем је што се у српским главама још задржао уграђени „чип“ тзв. авнојских граница који велики и мали српски супарници вешто користе.
Неојугословенство камуфлирано тобоже бенигном југоносталгијом цвета и пропагандно се подржава нарочито у већим српским градовима – Београду, Новом Саду, Бањалуци.
* Какве су могућности за остваривање словенског пројекта у оквиру евроазијства с обзиром на цивилизацијске разлике?
– Словени, иако припадају истој, индоевропској групи народа, оштро су верски, па тако и цивилизацијски подељени и антагонизовани. Током Хладног рата налазили су се у истом геополитичком блоку, али су то западни Словени доживљавали као руску окупацију. Аналогно, део јужних Словена на западу Југославије сматрао се жртвом наводне српске хегемоније. И данас су међу њима размере русофобије и србофобије огромне.
Наравно, и једна и друга су генерисане и подгреване са Запада у намери да их задрже у свом кругу, те у виду antemurale christianitatis превасходно користи против „источне претње“. Ово не значи да би словенски подпројекат, као део укупног евроазијског пројекта, требало унапред отписати. Напротив!
Могуће је да словенство од утопијског прерасте у реалан интеграциони чинилац на новим основама, под условом да за то Русија буде имала интереса, снаге и суптилности.
* Може ли, у будућој борби за територију и ресурсе, доћи до сукоба Русије и Кине?
– Данас Русију и Кину држи заједно отворена америчка претња на свим пољима. Али, ту је и велики, епохални, за њихову и светску будућност примаран заједнички руско-кинески интерес – елиминисање доминације САД у Евроазији и свођење њихове интересне сфере на монроовске габарите. Све док то не постигну, партнерство, а ако затреба и права осовина Москва-Пекинг, логична је. С друге стране, Вашингтон све чини да их раздвоји, једну од њих веже за себе и онда се обрачуна са оном другом јер са „удруженим варварима“ не може.
У ствари, већ је дошло време да не може ни са једним. Питање је шта ће бити после. Без заједничког непријатеља, обнављање ривалства Кине и Русије је могуће, чак врло вероватно. Јер, како каже кинеска пословица: „Као што не могу да буду два Сунца на небу, не могу да буду ни два Цара на Земљи“. Упркос томе, сукоб није неизбежан.
Све док буду уредно и по одговарајућој цени снабдевани гасом и нафтом, Кинезима се не исплати да ударе на Русе (ради се о нуклеарним силама!). Демографска диспропорција и евентуална кинеска миграциона трансгресија је већ нешто друго, мада је тешко очекивати да баш масовно похрле у негостољубиви Сибир. Уосталом, нису тек тако 2004. решени гранични спорови и ажурирана гранична линија (још 1728. њу је утврдио гроф Сава Владиславић), већ као залог добрих односа.
* Управо је гроф Сава Владиславић, који је својим стратешким умом дуго проучавао кинеску цивилизацију, својевремено изјавио да Русија не би требало никада да ратује са Кином. Постоји ли могућност да се Њемачка од атлантизма окрене евроазијству, ако уз санитарни кордон имамо и платформу Кина +17 у сличној функцији размеђавања?
– Немачка је економски моћна у глобалним размерама и политички утицајна у европским размерама, али ипак окупирана земља. Њен културни идентитет је mitteleurop-ски, а геополитички код континенталистички, телурократски.
Као поражена, без икаквих могућности да одлучује, по казни је после Другог светског рата подељена тако да је њен западни део принудно, вештачки укључен у поморски, атлантистички свет Запада, док је онај источни, такође силом, али геополитички логичније, припао телурократском Источном блоку. И после припајање источних лендера СР Немачкој, које се погрешно назива уједињењем, она није била у стању да се извуче из америчких канџи.
У Вашингтону, Лондону и Паризу традиционално постоји страх од осовине Берлин-Москва, од везе немачке организације, технологије и капитала, са руским пространством, природним ресурсима и духовном снагом, од геополитичког савезништва „џина у срцу Европе“ и „џина у срцу Евроазије“. Зато у појасу од Балтика до Балкана, у тој тзв. Међуевропи која трансгресионо-регресионо осцилује „по паралели“, западне силе умећу баријеру – некада зоналну, а некада линијску.
После Првог светског рата био је то санитарни кордон, а после Другог светског рата „гвоздена завеса“, коју су очигледно у Новом Хладном рату помериле у неким секторима и до самих граница Русије. Видимо да и Кина као сила у доласку, упркос тренутно добрим односима са Русијом, па и са Немачком, жели такође да направи клин Иницијативом Кина+17 дуж истог intermarium-а.
Сергеј Шојгу и Владимир
Путин на одмору у тајги
Дакле, немачко окретање од атлантизма ка евроазијству биће могуће само у контексту руско-кинеског „великог геополитичког подухвата“ потискивања САД из Евроазије. Другачије – не.
* Опет се судбина свијета одлучује у Евроазији. У чему видите главни задатак Русије?
– Приметно је да се у последње две деценије све више потенцира читава Евроазија као геополитичка позорница, а не посебно Европа и Азија. То је сасвим разумљиво јер је Евроазија јединствено копно, најпространије, најмногољудније, ресурсима најбогатије и економски најмоћније, али и најхетерогеније и најконфликтније.
САД, упркос релативном слабљењу, толико су доминантне да ће њихова елиминација из Евроазије бити могућа само под условом да Русија и Кина – не дозвољавајући да Вашингтон инструментализује Индију и завади регионалне силе – договоре расподелу зона геополитичке одговорности.
То значи да се Кина не расплињује, већ се фокусира на Далеки исток, југоисточну Азију и западну половину Пацифика, да Русија не расипа снагу, него првенствено делује у Европи и на Блиском истоку, а да кондоминијумски управљају централном Азијом.
Главни задатак Русије биће да упоредо јача на унутрашњем плану и привлачи европске земље у своју орбиту на спољашњем плану. Једну по једну, у групама или en bloc – зависиће од прилика.
У ту сврху ће, уз (нео)класичне геополитичке инструменте, морати бескомпромисније у употребу да уводи и оне постмодерне, чак ултрапостмодерне, авангардне.
* На шта мислите када кажете ултрапостмодерне и авангардне?
– Донедавно смо с неверицом слушали како су нафтоводи и гасоводи постали оруђа геополитике. Или, како Руси побадањем заставице обележавају своју зону некада безвредног арктичког подморја, а северни пловни пут постаје за Кину важан „поларни Пут свиле“. У геополитичком кључу се разматра и будући значај 5Г мреже.
Данас је и деци у основним школама широм света јасно да су вакцине постале више средство геополитичког надметања, него спасавања човечанства од заразе. Вода и храна то већ јесу, а сутра ће то бити још више. И ко зна шта ће све бити инструменти геополитике у будућности: ментални менаџмент, дириговање сталним ветровима и морским струјама, преусмеравање астероида…?
* Шта су српске земље за Русију? Шта би требало да буду с обзиром на сличну историјску судбину, и с обзиром да смо трајно означени као руски фактор на Балкану?
– Ма колико се (неки) Срби непотребно упињали да оповргну да су „балкански Руси“ и „коњовоци руских козака до топлих мора“, западне земље неће одустати од те перцепције. То је геополитичка константа. Зато треба прекинути са трошењем националне енергије на демантовање тог њиховог става. Српске земље, а не само Србија, имају предиспозиције и у перспективи могу да постану важна, главна полуга балканског фрагмента поменуте руске зоне геополитичке одговорности у преобликовању Евроазије.
Стога је нужно да Москва још директније, још храбрије оријентише свој геополитички вектор према српском чиниоцу, да га додатно и вишедимензионално оснажи и отворено промовише у свог неприкосновеног регионалног „фаворита“ задуженог за контролу садашњих експонената атлантизма. А српски чинилац треба да се без комплекса самопрепоручи.
Све то ће подразумевати темељну геополитичку реконфигурацију постјугословенског дела „дисфункционалног Балкана“, али не на начин како се то у виду пробних балона предлаже на Западу, већ онако како проистиче из прекомпоноване Евроазије.
* Кажете да су прави побједници Другог свјетског рата Американци – зашто?
– Велике европске силе су из рата изашле или поражене, или до крајњих граница исцрпљене, или Пирови победници. Губитничка Немачка била је разорена, економски уништена, подељена на окупационе зоне и оправдано стигматизована, Француска због минорне улоге на нивоу покрета отпора маргинализована, а Велика Британија постала „тигар од папира“ који је убрзо почео да губи колонијалне поседе широм света. СССР је званично изгубио 26,6 милиона људи (12 милиона војника и 14,6 милиона цивила), а западни део de facto претворен у „спржену земљу“.
Супротно њима, САД нису ратовале на сопственој територији, војна индустрија је покренула читаву економију, без великих губитака и ратних напора формирали су простран „мостобран“ на западу Евроазије и на нешто тежи начин дуж острвског ланца на њеној пацифичкој фасади, хватајући је тако у глобална геостратегијска кљешта, а потом и у потпуно окружење. Стварањем система војних база, пролиферацијом вазала и тзв. пактоманијом остварили су контролу најважнијих пловних путева и кључних тачака.
Створили су финансијско-економски систем сходно својим интересима и наметнули га читавом свету. Успоставили су примат у већини међународних институција, које су, што није неважно, по правилу лоцирали на источној и западној обали „трансатлантске заједнице“ која је постала центар света. Биће веома, веома тешко евроазијским силама да одсеку пипке тој хоботници.
* Русија у себи носи побједнички ратнички дух, она је и побједу у Другом свјетском рату изнијела преиначивши усвојени идеолошки модел. Можемо ли говорити о америчком поразу ако свијет чињенично пребива у духовној, културној и цивилизацијској потчињености вестернизованој слици свијета? Можемо ли говорити о истинској побједи ако остајемо под туђим културним моделом?
– Уклањање САД са трона и седање кинеско-руског двојца неће бити победа ако остану да важе тзв. западне вредности и исти модел глобалног управљања. Тако неће доћи до суштинске промене и другачијег, бољег света. Биће то само „сјаши Курта, да узјаше Мурта“.
Запад је током неколико векова своје доминације готово све обликовао према свом лику и интересу – чак и симболе као показатеље свог предводништва. Тако, сви знамо да је нулти меридијан, према коме се рачуна географска дужина, тј. источна и западна хемисфера, повучен кроз лондонски Гринвич. Могло се тако Британцима: владали су светом и били „Империја где Сунце никада не залази“. Није се то променило ни током америчког „вакта“, будући да су САД „британски великодржавни пројекат“. Али, можда ће нове генерације на часовима географије учити да је почетни меридијан пекиншки? Ето коначног остварења другосрбијанског сна: Србија ће бити на западу.
(Са проф. др Миломиром Степићем је разговарала Милана Бабић, професорка српског језика и председница Књижевног удружења „Сусрет“ из Требиња)
https://www.standard.rs/2021/03/29/milomir-stepic-moskva-mora-delovati-odlucnije-na-balkanu/
