Степић: Уједињење српских земаља остаје велики циљ - пролази време националне дефанзиве
РУСИЈА САМО ДРЖИ НОГУ У ВРАТИМА И ДЕСТАБИЛИЗУЈЕ НЕСТАБИЛНОСТ КОЈУ ЈЕ ЗАПАД ДОНЕО НА БАЛКАН
* У великом делу српске јавне сцене – од политичке номенклатуре, до научне породице – постоји запрепашћујуће утркивање ко ће пронаћи више (псеудо)аргумената за одрицање од Косова и Метохије. Да све буде још чудније, они добијају и отворену медијску подршку. Нема сумње да ту има неког система и невидљиве руке
* Тзв. косовску независност признаје само 28,5% становништва и 34,6% територије држава света. И то је реалност, а не само окупација, подршка Запада независности, разобручено арбанашко насиље, па и наш политикантски дефетизам који артикулишу кругови „мудрих“, „далековидих“ и „окренутих будућности, а не прошлости“
* Никаква промена Резолуције 1244 СБУН не би нам ишла у прилог. А још мање да будемо предмет компензација на хипотетичкој конференцији великих сила
* Прво би требало да покажемо неупитну и бескомпромисну националну вољу да су КиМ наши и да безусловно морамо да их вратимо под фактичку контролу Србије. Зашто бисмо их (про)дали? Нарочито сада, када се односи у свету убрзано мењају у српску корист?
* Историјско мерило успешности владања и оно „су чим изаћ’ пред Милоша“ неће за 50, 100 или 500 година бити километри асфалта, број пробијених тунела и квадратни метри изграђених тржних центара, него - да ли се јесу или нису одрекли Косова
______________________________________________________________________
НЕДЕЉНИК „Печат“ објавио је разговор са проф. др Миломиром Степићем поводом његове књига „Кроз балкански дурбин“, коју је недавно објавио Институт за политичке студије.
Факти преносе други, завршни део тог интервјуа.
* Како објашњавате релативизовање значаја Резолуције 1244 СБУН у српском јавном простору и препоруке да би било упутно да се на конференцији великих сила донесе нов, бољи, усклађенији с реалношћу документ који би регулисао питање статуса КиМ?
- У великом делу српске јавне сцене – од политичке номенклатуре, до научне породице – постоји запрепашћујуће утркивање ко ће пронаћи више (псеудо)аргумената за одрицање од Косова и Метохије. Да све буде још чудније, они добијају и отворену медијску подршку. Нема сумње да ту има неког система и невидљиве руке.
А толико је чињеница изван сваке дискусије у прилог очувања КиМ у саставу Србије: наши сународници, духовно средиште, косовски завет, државотворна колевка, геополитичка „макротврђава“, огромна лежишта метала и неметала, резерве лигнита за 180–200 година… Да не подсећам на Устав!
Уосталом, тзв. косовску независност признаје само 28,5% становништва и 34,6% територије држава света. И то је реалност, а не само окупација, подршка Запада независности, разобручено арбанашко насиље, па и наш политикантски дефетизам који артикулишу кругови „мудрих“, „далековидих“ и „окренутих будућности, а не прошлости“.
Никаква промена Резолуције 1244 СБУН не би нам ишла у прилог. А још мање да будемо предмет компензација на хипотетичкој конференцији великих сила.
* Да ли је могуће враћање Косова под фактичку контролу Србије?
- Није питање „да ли“ већ „када“ и „како“. Није довољно само да у то верујемо него и да се упорно припремамо на свим пољима – политичко-дипломатском, економском, војном, културном, пропагандном, просветном… Не заборавимо шта је рекао Бизмарк: „Немачко уједињење резултат је деловања немачког учитеља.“ А у српским уџбеницима је све више скандалозних пропуста као, на пример, у оном гимназијском за географију где се појављују карте на којима су КиМ приказани као независна држава. Истовремено, на корицама уџбеника у Албанији налазе се саставни делови „Велике Албаније“.
У ствари, прво би требало да покажемо неупитну и бескомпромисну националну вољу да су КиМ наши и да безусловно морамо да их вратимо под фактичку контролу Србије. Зашто бисмо их (про)дали? Нарочито сада, када се односи у свету убрзано мењају у српску корист?
Ако је тачно да Србија у последње време има изузетан пораст БДП-а (међу највећим у Европи), смањење незапослености, поплаву страних инвестиција, повећање просечне плате на више од 500 евра (до 2025. на 900 евра) и убрзану изградњу фабрика, станова, ауто-путева и „брзих пруга“ – може се закључити да је тај напредак могућ упоредо с „нерешеним статусом Косова“. Па зашто онда срљамо у „компромис“ када прилике још нису повољне?
Због пријема у ЕУ која ни сама не зна шта ће са собом? Треба да знају доносиоци одлука: историјско мерило успешности њиховог владања и оно „су чим ће изаћ’ пред Милоша“ неће за 50, 100 или 500 година бити километри асфалта, број пробијених тунела и квадратни метри изграђених тржних центара, него да ли се јесу или нису одрекли Косова!Геополитички преферанс
* Како оцењујете ситуацију у БиХ, колико маневарског простора остаје РС да се одупре притисцима?
У БиХ, коју неки називају „Франкенштајн државом“, рат се наставља политичким средствима. Игра се једна врста геополитичког преферанса. Рат је 1992. почео антисрпским везивањем хрватско-муслиманских застава, а сада постоји неформална, лабилна српско-хрватска коалиција из прагматичних, егзистенцијалних разлога – отпора муслиманској хегемонији и покушају унитаризације земље. Ствари се на међународном плану све више мењају у корист РС и она мора да све отвореније брани своје интересе и испоставља захтеве усмерене првенствено на поштовање „слова“, а не „духа“ Дејтонско-париског споразума, Устава, људских и националних права.
Интегративне процесе са Србијом треба продубљивати на свим пољима, уз заједничку подршку оним пределима у Федерацији БиХ где Срби чине већинско становништво – Дрвару, Гламочу, Грахову и Петровцу. Поновићу: уједињење српских земаља у српску државу остаје „велики циљ“ и њему треба посветити националну енергију, а не поново неким авантуристичким застрањивањима. Мислим да пролази време националне дефанзиве и ескивирања, а долази тренутак за преузимање геополитичке иницијативе.
* Да ли би евентуално потписивање „правно обавезујућег споразума“ значило и трајно потискивање Русије с Балкана, и шта би то имало за последицу?
- Трајно потискивање не, али дугорочно свакако да. Русија више на Балкану не би имала никакво исходиште према коме би упутила свој геополитички вектор. Била би, нема сумње, сведена на моћну, али ипак другоразредну силу, потиснуту у дубину евроазијског Heartland-а и потпуно лишену амбиција према југоистоку Европе. После онемогућеног „Јужног тока“ био би јој пресечен и „Турски ток“, а читав Балкан покрио би НАТО са обезбеђеном позадином за снажнији ангажман у црноморско-кавкаско-каспијском региону. Тај губитак не би могло да јој компензује ни често помињано евентуално америчко прихватање прикључење Крима, будући да је то „свршена ствар“. У сваком случају, последице би биле најгоре по Србију. Шта би могло да заустави њено даље територијално фрагментирање и сажимање?
* У којој мери је стављање Балкана под потпуни протекторат Запада могуће у руском присуству? С тим у вези, да ли русофобију у данашњој Црној Гори објашњава чињеница да је Русија највећи подсетник на српски идентитет српске Спарте?
Запад терети Русију за „малигни утицај“, а она за сада још увек само „држи ногу у вратима“ и минимално квари атлантистичку идилу. Окривљена за дестабилизацију Балкана, она дестабилизује управо нестабилност коју је донео Запад, пресудно доприносећи разби-распаду Југославије дуж неконсеквентних титоистичких граница. У данашњој Црној Гори режим шири русофобију мање због руског подсећања на српски идентитет Црногораца, а много више да би релативизовао утицај православља чији је Русија светски стожер.
* Чињеница је да су варнице из Црне Горе преко ноћи запалиле ватре на српском етничком простору. Да ли се српска национална вертикала, за коју се веровало да је трајно пресечена новим НАТО границама, показала жилавијом него што је то Империја могла да претпостави?
Српско истинско „суочавање с прошлошћу“ требало би и почетак и крај да има у свеобухватној спознаји штете коју су нацији нанеле републичке границе и вештачке, „октроисане нације“ из времена „друге“ Југославије. О томе је још увек мало научних радова, докторских дисертација, монографија. Напротив – тај период се често велича као Периклово доба, а тог „чипа“ уграђеног у колективни ментални склоп никако да се ослободимо. Упркос томе, српски народ показује завидан имунитет на агресивни неотитоизам и неојугословенство, многим примерима манифестујући интегралност иако су се „и ала и врана“ подигле да изврше расрбљивање Балкана.
* Која је то критична тачка конверзије после које би свака реверзибилност у Црној Гори била немогућа?
Изгон или црногоризација Српске православне цркве!
* У којој мери је одвајање Црне Горе 2006. и процес њеног расрбљивања у функцији српског пресецања приступа мору и отимања Русији евентуалног упоришта на Јадрану?
- То је највероватније кључни разлог. Србија је „осовинска“ земља Балкана и нескривена намера Запада јесте да је стави у непријатељско окружење, кенанистички „обуздава“, те затвори и удаљи од мора не само њу већ Србе као етно-просторног чиниоца, стереотипно перципираног „коњовоца руских козака до топлих мора“. Црна Гора јесте мала, али је њен положај за САД и НАТО важан као последње карике у ланцу који потпуно затвара читаво балканско приобаље од делте Дунава до Тршћанског залива (изузимајући геостратегијски небитан Неумски panhandle БиХ, која није у НАТО-у због противљења Републике Српске).
Неће ваљда САД да дозволе неку нову Сирију и базу Тартус или Хмејмим у Црној Гори, на корак до Отрантских врата? Знајући да „Руси споро седлају, али брзо јашу“, дали су подгоричком Господару „одрешене руке“ да благовремено изврши преобраћање Црногораца и тако трајно зацементира непосредни отклон од Срба, а посредни од Руса.
* Рекли сте да је ствар националне зрелости и геополитичке прилике када ће се српске земље назвати српском земљом. Да ли у националној незрелости треба тражити разлоге за српски просторни нихилизам?
Национална незрелост, ако се може тако назвати, индукована је историјским приликама и интересима наших непријатеља да српски чинилац, геополитички позициониран на осетљивом месту, буде сведен на „безопасну меру“ – просторно фрагментиран и редукован, популационо умањен и дивергентан, војно и економски што слабији. Колико је само пута у ранијој и блиској прошлости српски народ демографски десеткован и готово остао без елите која би му трасирала пут у будућност. А и она елита која је преостала умела је да подлегне погубним идејама и захтевима, и поведе га у погрешном смеру.
Има ли бољег примера од југословенства. Као наслеђе подељености остао је појам српске земље, а и он се очигледно избегава јер подсећа да се и изван садашње Србије налази српски простор. Тај термин на три места наводи се у званичној државној химни Боже правде, а у целовитој верзији Химне Светом Сави оне се и директно набрајају. Потребно је бити стрпљив и вребати геополитичку прилику, а за то време се национално изграђивати, како би се множина трансформисала у једнину – српска земља.
* Како објаснити да је упоредо са наднационалним евроатлантским интеграцијама текла српска национална дезинтеграција? Сматрате ли да би интеграција српског простора требало да буде приоритетни циљ од највећег националног значаја?
- Ради се о парадоксу само на први поглед. Запад свим силама већ три деценије дезинтегрише српски национални простор у бившој СФРЈ, настављајући исто и са самом Србијом отимањем КиМ, а истовремено нуди наднационално интегрисање у ЕУ и НАТО. Са становишта њиховог интереса, то је разумљиво – ако би се српске земље конституисале у јединствену српску националну државу, добила би се снажна балканска политичко-територијална јединица од Повардарја до Купе и од Подунавља до Јадрана. А она се, тако велика, на Западу „учитава“ као проруска, што је недозвољиво. С друге стране, Срби имају болна искуства са животом под влашћу мултиетничких империја, а нарочито у две југословенске наднационалне интеграције. Стога је приоритет прво редоследом логична, етнички и геополитички компатибилна, те економски и војно сврсисходна и одржива национална интеграција, па тек потом, ако то интереси налажу, може се размишљати и о наднационалној.
(крај)
(разговарала: Наташа Јовановић)
http://www.pecat.co.rs/2020/06/milomir-stepic-svet-s-balkanske-osmatracn...
