Степић: Хоће ли се Београд усудити да са ослонцем на Русију и Кину решава српско питање?
„ЧИНИ СЕ ДА ТРАМП И ТЗВ. ДУБОКА ДРЖАВА ПРЕМА СРБИЈИ ИМАЈУ ОДНОС ДОБРОГ И ЛОШЕГ ПОЛИЦАЈЦА“
* Српски чинилац на Балкану има квалитет не само за руског већ и за кинеског посредника јер је остао једини опонент америчком атлантизму. Стога може да буде и „фаворит“ Кине, али се за ту привилеговану позицију треба и самопрепоручити.
* Требало би предочити да ни Кинезима, као ни Русима, као експонент на Балкану није довољна само Србија (нарочито не Србија са ампутираним КиМ) већ српске земље у целини. Да ли имамо храбрости да се ослонимо на ова два велика савезника и у симбиози интереса решимо српско питање, када смо, на другој страни, суочени с претњама и уценама ЕУ и САД?
* Не би требало да се изненадимо ако релативно брзо „субпоредак на балканском потконтиненту“ буде формиран у виду неокласичних интересних сфера или делова „великих простора“ Русије, Немачке и Турске, које можда неће геостратегијски наткрилити САД, али хоће геоекономска „паукова мрежа“ Кине
* После врхунца надмоћи, САД су кренуле низбрдо и прете да читав свет гурну у провалију. Велику обавезу имају долазеће силе – првенствено Кина и Русија – да онемогуће САД да нас одвуку у неку „црну рупу“
* Трамп, његова „екипа“ и одговорне елите уважавају реалност, а још више перспективу, да до пуцања пренапрегнуте САД више не могу да одрже глобалну хегемонију, те да је рационалније добровољно се „меко приземљити“, обезбедити позицију „једног у трилингу“ и задржати барем монроовску доминацију на два америчка континента, него водити унапред изгубљену битку
_____________________________________________________________________
ПОВОД за овај разговор с проф. др Миломиром Степићем је његова књига „Кроз балкански дурбин“, коју је недавно објавио Институт за политичке студије. Темељна, јасна и у својој аргументацији прецизна, одговарајући на актуелне теме она заправо дубоко понире у ширу стварност и тумачи многе феномене.
* У предговору књиге истичете да се на Балкану најјасније показују симптоми глобалних и континенталних поремећаја и да онај ко поседује балкански „ослонац“ има снагу и да „помери свет“. У чијим је рукама балканска „полуга“ данас, те шта говори поглед на свет с Балкана као са истурене осматрачнице?
- Балкан поседује „магнетизам“ који неодољивом снагом привлачи велике силе. Када се његовом географски предиспонираном посредничком, контактном, транзитном и чворном положају између важних региона централне Европе, источног Средоземља, Јадрана, Црноморског басена, Мале Азије и Блиског истока дода чињеница да се ту налази и „процеп светова“, тј. конфликтни додир три светске цивилизације и судар геополитичких „тектонских плоча“ – не чуди надметање главних „играча“ за његову контролу.
После хладноратовског тријумфа, САД на челу Запада нису пропустиле прилику да ставе под контролу и „вериге света“. Међутим, тзв. униполарни моменат је прошао и сада на Балкану своје место траже и други актери. Неки од њих били су пасивизовани, али никада нису одлазили, а други наступају снажно, брзо и без пардона. Штавише, приводи се крају и монолитност Запада, те се најважније његове чланице враћају на Балкан сопственим векторима. Дакле, долазећи мултиполаризам све више ће компликовати ионако тешко размрсив „балкански геополитички чвор“.
Миломир Степић
* Како би изгледала балканска пројекција мултиполаризма?
- Незахвално је прогнозирати у ком смеру ће се трансформисати садашњи униполарни мултиполаризам. Корона, тај „мали, невидљиви непријатељ“, показала је сву крхкост светског система и непредвидивост транзиције у нови поредак. По свој прилици, пандемија је, као катализатор, убрзала оно што је ионако било неминовно – долазак мултиполаризма као увод у неки нови биполаризам. Балкан га већ одавно региструје, можемо да препознамо његове обрисе и да с приличном сигурношћу одредимо кључне трендове, али још не можемо да прецизирамо како ће у геополитичком смислу изгледати. Не би требало да се изненадимо ако релативно брзо „субпоредак на балканском потконтиненту“ буде формиран у виду неокласичних интересних сфера или делова „великих простора“ Русије, Немачке и Турске, које можда неће геостратегијски наткрилити САД, али хоће геоекономска „паукова мрежа“ Кине.
* Можемо ли антиципирати како ће се победа или пораз Трампа на предстојећим изборима одразити не само на позицију САД већ и на светски геополитички поредак?
- Каже стара изрека: „Изаш’о свет на шиљак, па крену стромором!“ После врхунца надмоћи, САД су кренуле низбрдо и прете да читав свет гурну у провалију. Велику обавезу имају долазеће силе – првенствено Кина и Русија – да онемогуће САД да нас одвуку у неку „црну рупу“. Трамп, његова „екипа“ и одговорне елите уважавају реалност, а још више перспективу, да до пуцања пренапрегнуте САД више не могу да одрже глобалну хегемонију, те да је рационалније добровољно се „меко приземљити“, обезбедити позицију „једног у трилингу“ и задржати барем монроовску доминацију на два америчка континента, него водити унапред изгубљену битку, суочавати се са све оштријим унутрашњим тензијама и можда потпуно подлећи деструкцији. Друга страна не жели да прихвати деклинистичку стварност, погрешно процењује да САД и Запад у целини могу и даље да задрже привилеговану позицију и не одустаје од нарцисоидног става о Американцима као „неопходној нацији“ која задржава право да силом намеће сопствене интересе у сваком кутку Планете. Стога актуелна борба с короном, енормно нараслом незапосленошћу и расно-етничко-социјалним немирима, а сутра изборно надметање не између два човека већ између два концепта – нису само америчко већ светско питање.
* Каква ће улога припасти Кини у прекомпозицији моћи великих сила, и у којој мери ће Србија и српске земље које контролишу кључне балканске коридоре бити фаворит на који Кина озбиљно рачуна? Да ли би то олакшало или пак српску позицију учинило још компликованијом, и зашто?
- И корона-зараза је као лакмус показала да Кина има капацитет да преузме вођство од САД и постане водећа светска сила. Али питање је какве су њене предиспозиције за глобалног хегемона. Ипак су САД као „острво“ заштићене океанима, а Кина на евроазијском мегакопну има компликовано, хетерогено и нестабилно окружење. Треба имати у виду луцидно запажање руског неоевроазијца Л. Савина да Русија тежи интеграцији, а Кина повезивању.
Српски чинилац на Балкану има квалитет не само за руског већ и за кинеског посредника јер је остао једини опонент америчком атлантизму. Стога може да буде њен „фаворит“, али се за ту привилеговану позицију треба и самопрепоручити. Уосталом, америчким бомбардовањем кинеске амбасаде у Београду 1999. Срби и Кинези могу се сматрати ратним савезницима. А то се цени и памти. Требало би знати и предочити да ни Кинезима, као ни Русима, као експонент на Балкану није довољна само Србија (нарочито не Србија са ампутираним КиМ) већ српске земље у целини. Да ли имамо храбрости да се ослонимо на ова два велика савезника и у симбиози интереса решимо српско питање, када смо, на другој страни, суочени с претњама и уценама ЕУ и САД?
* Повлачење такси од стране Приштине отворило је простор за наставак преговора. Да ли су таксе све време опстајале као адут у рукама САД за покушај политичке нагодбе са Србијом?
У нарученој трећеразредној представи таксе су биле очигледан „штап“, а њихово повлачење, уз тврђење пазара са тзв. реципроцитетом – „шаргарепа“. Укидање такси представља се као огроман уступак арбанашких лидера, али не заборавимо да се у њиховој сенци много тога провукло и остало да траје. Поменимо само војску и недавно електропреносно припајање Албанији. И сада се на квазиуступак Приштине очекује стварни уступак Србије, који се, окрени-обрни, односи на оно што је опипљиво – територију. Ни о каквој нагодби када је територијални интегритет и суверенитет не сме бити разговора. То је противуставно и кажњиво!
* Ипак, нека нагодба је очигледно „на столу“. Шта Србија добија евентуалном ревизијом „неадекватних граница“?
- У супротности је и с Резолуцијом 1244 СБУН која потврђује целовитост СРЈ чији је Србија правни наследник, док њено позивање на споразум из Рамбујеа не вреди, будући да он није потписан. Зашто је Србија уопште упала у замку разговора о територији, без обзира што своју покрајину тренутно дефакто не контролише? Штавише, од српских званичника се чују предлози разграничења, корекције граница, размене своје за своје и танте за танте, да се добије нешто чиме бисмо били задовољни…
Територијална трговина, и то не са било каквим већ с косовско-метохијским делом Србије, уведена је у политички и медијски оптицај као да се ради о обичној купопродаји њиве, баште, плантаже јабука или плаца за викендицу, а не о немерљиво важној стожерној српској земљи. Српско покретање ревизије наметнутих „неадекватних граница“ може и треба да се односи само на некадашње конститутивне народе и титоистичке републике бише СФРЈ.
* Непосредно после избора, а пред сам Видовдан заказан је састанак Александра Вучића и Хашима Тачија у Белој кући на тему наставка дијалога. Како објаснити тврдње да се Србија, ослобођена ЕУ посредника, налази пред повољнијим могућностима решења косовско-метохијског проблема? Можемо ли очекивати другачији однос Трампа према статусу КиМ од оног који је неговала тзв. дубока држава годинама уназад?
- Без посредника ЕУ само се иде у Вашингтон, али га се нисмо ослободили. Не предају се тако лако бирократе из Брисела. Уздрманој на свим „фронтовима“ – од брегзита, до заразе и најезде миграната – ЕУ још само пред Балканцима може да се накостреши. А Трамп је проблем наследио од својих претходника и садашњих љутих противника. Он би да убере неки политички поен тако што ће га (се) решити, али не тако што би довео у питање тзв. косовску независност која је плод директног, чак и војног америчког ангажмана. Тако би нарушио ионако пољуљан кредибилитет САД и дао јак адут у руке супарницима који желе што пре да му виде леђа. И њему би највише одговарало да „сломи“ Србију неким козметичким уступком.
Чини се као да Трамп и тзв. дубока држава према Србији имају однос доброг и лошег полицајца.
(први део – следи наставак)
http://www.pecat.co.rs/2020/06/milomir-stepic-svet-s-balkanske-osmatracn...
