Рељић: Политичка (зло)употреба „геноцида у Сребреници“ девалвирала и мега злочине XX века
ЛИБЕРАЛНЕ ВРЕДНОСТИ СУ САМЕ СЕБЕ ПРЕТВОРИЛЕ У – ПРЉАВУ ВОДУ
* Валентин ИНЦКО одлучио да својих 25.000 евра за месец децембар оправда храбром изјавом: „Размишљам да у БиХ наметнем Закон о забрани негирања геноцида… Сачекаћу неколико недеља… У међувремену ће моји људи у правном одељењу радити на неким елементима тог закона. Мислим да је то културолошки и етички императив»
* Овај праведник долази из Аустрије која је до 1955. године била подељена у четири окупационе зоне због својих изузетних заслуга после аншлуса у Трећи рајх – па и око учинка на систематском истребљењу Јевреја, Словена, Рома. Само у Аушвицу је, држава Инцкових родитеља ликвидирала – на најстрашније и дотад невиђене начине – 1,5 милион људских бића. Није забележена никаква побуна против тога у Инцковом родном Клагенфурту
* Међу првима би се на Инцковом стубу срама нашао Филип КОРВИН, координатор за цивилна питања УН у БиХ оне 1995, што је био највиши цивилни званичник УН у БиХ. Јер, Корвин сведочи: „Оно што се десило у Србреници није био јединствен велики масакр, већ низ веома крвавих напада и контранапада који су трајали три године, доживевши крешендо 1995.». Број муслимана убијених у последњој бици у Сребреници, како је рекао Џонатан Рупер, бивши репортер Би-Би-Сија, мери се стотинама, а не хиљадама.“ Ту би већ „витез од геноцида“ Инцко морао да вади мач из корица
* Узмимо султана Реџепа Тајипа Ердогана који је волео „геноцид у Сребреници“ све док му се чинило да оних „8.000“ премрежава геноцид над Јерменима из 1915. кад су његови османски претходници убили 1,5 милион мушкараца, жена и јерменске деце. Али, кад су му Американци, због куповине С-400, бацили у лице резолуцију Сената о геноциду над Јерменима - Ердоган се суочио са суштином „геноцида у Сребреници“
* Велику Америку со С-400 није занимало што су 23 државе признале „јерменски геноцид“, што се у то упустио и Европски парламент, али сад – више не. А правдољубиви Тајип је побеснео. Одмах се сетио да запрети Американцима за „геноцид над Индијанцима“, којих је - кад је дошао бели човек - на њиховој земљи било... нико није бројао, али процене су - на десетине милиона. Данас су сведени на подношљивих 2,9 милиона
_____________________________________________________________________
Пише: Слободан РЕЉИЋ
ЛИБЕРАЛНЕ вредности су данас као прљава вода.
До јуче је то био бели снег од кога се одбијао сунчев зрак, a данас је то муљ који се слива кроз решетке у канализацију.
Тако се узвишени наратив о геноциду – у којем је ужасно искуство и латентни страх од мрачности људске природе – већ неко време троши као средство из оних спреј бочица. Кад затреба, неки неодговорни политичар или аналитичар, прсне мало „геноцида“ на неког непослушника и тако се купује мир.
Неко време је изгледало да тако може.
Да су ствари отишле предалеко сазнајемо ових дана in vivo. Може да се крене од различитих тачака, али ми ћемо од доброг Валентина Инцка, јер је тај заборављени Високи представник, најбенигнији. Он може све да квари, али не може ништа да поправи.
Његове приче су као пиво без алкохола или кафа без кофеина. Изуми који само подсећају шта је то некад било и чему је служило.
Елем, намештеник Валентин је својих 25.000 евра за месец децембар одлучио да оправда храбром изјавом: „Размишљам да у БиХ наметнем Закон о забрани негирања геноцида.“
Валентин Инцко
Овај високи ауторитет у земљи босанској развио је ту изузетну мисао: „Ја ћу сачекати неколико недеља“, обећа. „У међувремену, моји људи у правном одељењу раде на неким елементима тог закона о забрани негирања геноцида. Мислим да је то културолошки и етички императив, да се нешто тако уради и БиХ би тада била као и друге земље које кажњавају негирање холокауста.”
Кад ове речи не би имале контекст од муља и лажи звучале би као важне.
Јер, међу првима који би се нашли на стубу срама пред тим Инцковим „култоролошким и етичким императивом“ био би Филип Корвин координатор за цивилна питања УН у Босни и Херцеговини оне 1995, што је био највиши цивилни званичник УН у БиХ. Овај човек, Инцков претходник из времена ратних, би по свим разлозима требало да је поуздан сведок.
Дакле, сведочи Корвин: „Оно што се десило у Србреници није био јединствен велики масакр, већ низ веома крвавих напада и контранапада који су трајали три године, доживевши крешендо 1995.“ Резултат крешенда: „ Број муслимана убијених у последњој бици у Сребреници, како је рекао Џонатан Рупер, бивши репортер Би-Би-Сија, мери се стотинама, а не хиљадама.“
Ту би већ „витез од геноцида“ Инцко морао да вади мач из корица. Јер, ако је то тачно – а јасно је да јесте – оде маст у пропаст! Сви закони који би се подизали на том су хумореске.
Али, на то још следи: „Штавише, број убијених муслимана вероватно није већи од броја Срба које је у Сребреници и њеној околини у претходним годинама убио Насер Орић са својим предаторским бандама“, јавља Корвин коме су тада кад се све одигравало биле доступне све најважније информације, јавне и оне тајних служби.
Филип Корвин
Добро, нисмо ни ми од јуче, и сви знамо да Инцка и братију баш брига шта се десило у Сребреници. Само се будале држе чињеница као пијан плота. Паметни Инцко, који гаји свој словенски имиџ у својој каријери, добија месечно двесто плата словенских људи из данашње Босне и Херцеговине.
Чињеница јесте да је оно што се десило јула 1995, експресно проглашено „геноцидом“ а то је окачено на „број жртава који (је) брзо фиксисран на 8.000 'мушкараца и дечака'“. Овај број је прво избацио Црвени крст, али „иако Црвени крст није имао никавих доказа да су наводних 3.000 заробљеника наводно мртви, иако је убрзо потврђено да су се многи од 5.000 'несталих' пробили на сигурно кроз линије босанских Срба, иако су многи погинули у жестоким борбама приликом повлачења босанских Муслимана из Сребренице – цифра од 8.000 никада није ревидирана и није се мењала све до данас.“
Никад није ексхумирано ни близу 8.000 тела, чак и кад се не утврђују узроци смрти. И то су чињенице.
Занимљиво је, на пример, упустити се у поглед на основу Инцковог „културолошког“ а посебно „моралног принципа“.
Шта је лична стајна тачка овог бића? Овај праведник долази из Аустрије која је до 1955. године била подељена у четири окупационе зоне због својих изузетних заслуга после аншлуса у Трећи рајх – па и око учинка на систематском истребљењу Јевреја, Словена, Рома. Само у Аушвицу је, држава Инцкових родитеља ликвидирала – на најстрашније и дотад невиђене начине – 1,5 милион људских бића. Није забележена никаква побуна против тога у Инцковом родном Клагенфурту.
Или, узмимо, султана Реџепа Тајипа Ердогана који је волео појам „геноцид у Сребреници“ и тако га театрално понављао, све док му се чинило да оних „8.000“ премрежава геноцид над Јерменима из 1915. кад су његови османски претходници убили 1,5 милион мушкараца, жена и јерменске деце. Али, кад су му Американци, због куповине С-400, бацили у лице резолуцију Сената о геноциду над Јерменима Ердоган се суочио са суштином „геноцида у Сребреници“.
Геноцид је претворен у обичан дневнополитички интерес.
До јуче велику Америку није занимало што су 23 државе признале „јерменски геноцид“, што се у то упустио и Европски парламент, али сад – више не.
Правдољубиви Тајип је побеснео. Шта је то 1,5 милиона Јермена? И, практичан каквог га је Алах дао, одмах се сетио да запрети Американцима за „геноцид над Индијанцима“, којих је -кад је дошао бели човек - на њиховој земљи било... нико није бројао, али процене су на десетине милиона. Данас су Indigenous peoples of the Americas сведени на подношљивих 2,9 милиона.
На глобалној сцени сада се у практичном понашању превлађујућег политичког полусвета „геноцид“ банализује до нељудских размера.
Као што Тајипу Ердогану није требало секунду да усвоји „геноцид у Сребреници“ – који, како констатује угледни амерички интелектуалац Едвард Херман, „нема никаве или има мало везе са доказима, а (има) много више са политичким интерсима“ - тако је он без размишљања одбацивао све чињенице које постоје у вези догађаја у јерменским крајевима 1915. А онда се сетио Индијанаца. „Принципијелно“ још се сад сећао учинка Канаде или понашања Аустралије према онима који су пре њих били суверени на том континету.
Како се „полемика“ буду развијала тако ће се из стварности које смо били сведоци избијати хуманизам, као на пример, онај Мадлен Олбрајт, који је у отрежњујућој књизи „Политика геноцида“ (Весна Инфо, Београд 2010) описан овако: „Легализација овог смишљеног америчког убијања цивила у потпуности је откривена маја 1996, када је Лезли Стал, новинарка телевизије Си-Би-Ес, питала амбасадорку у УН Мадлен Олбрајт да ли верује да је 'цена' наведених смрти пола милиона ирачке деце 'исплатива'.
Лезли Стал: Чули смо да је пола милиона деце умрло. Мислим да је то више деце него што је убијено у Хирошими. И, знате, да ли је све вредно тога?
Мадлен Олбрјат: Мислим да је веома тежак избор, али мислим да је вредно, вредно је тога.“
Да, то је она иста Мадленка која је била предводник у акцији „фиксирања“ бројке 8.000 у Србреници, годину дана раније. И није имала дилему у касификовању иако је 8.000 – кад већ следимо логику њене банализације и хладнокрвног бројања – 62,5 пута мања од пола милиона ирачке деце.
Како је то могуће да народи међу којима је најштампанија књига у историји Библија уопште не обраћају пажњу на суштину јеванђељске поруке:/ „А зашто видиш трун у оку брата свог, а брвна у оку свом не осећаш?/ Или, како можеш рећи брату свом: Стани да ти извадим трун из ока твог; а ето брвно у оку твом? /Лицемере! Извади најпре брвно из ока свог, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свог.“/(Матеј 7, 3-5).
Слепило долази од тога што водећа либерлна сила не види свет око себе као њој раван. Јер, од доба кад су енглески досељеници дошли на амерички континет „до данашњих дана, САД су предмет дивљења и поштовања, барем код куће, као 'град на брегу' или, као што се више допадало Роналду Регану – 'блистави град на брегу' (Чомски).
Кад се енглеском историчару Џефрију Хоџсону омакло да је Америка „само још једна велика, али несавршена земља међу другим земљама“ - либерални колумниста Њујорк тајмса Роџер Коен, са полубожанских висина, објаснио је да се „за разлику од осталих земаља, 'Америка родила као идеја' као 'град на брегу', једна 'инспиративна замисао' која лежи 'дубоко у америчкој психи'“.
Америчко "достигнуће" у Ми Лају
Ма где се нашао на путу Америци, крив си човече, ометаш слободу у кретању... Што ће рећи, кад те убију Америкнаци - то ти дође као награда. Премија.
И ако се сад вратимо у 1970-те „пошто су починиоци ужасних злочина били америчка влада и режими који је заступају у Сајгону и Џакарти, жртве су ретко признате, а злочини ретко кажњени (само особље нижег нивоа кажњено у добро познатим случајевима као што је Ми Лај).
Најозбиљнији злочини – америчка агресија према Вијетнаму, Камбоџи, Лаосу, амерички геноцид против Јужног Вијетнама и индонежански геноцид против Индонежана 1965-1966 и против Источних Тимораца од 1975. надаље – сви су изван сфере западне хуманитарне бриге и ван домашаја 'међународног права' које спроводи Запад“. (Едвард Херман)
Кад се брани „амерички национални интерес“ било где у свету, од Авганистана до БиХ, од Хонг Конга до Либије, онда се амерички медији и либерални интелектуалци придруже фронту, па се убијање лепо назива „хуманитарна интервенција“ а агресор на жртве пројектује своје најмрачније особине. То иде тако далеко да постаје неиздрживо за људе који, ипак, држе до људскости и свог интегритета.
Пример Џона Среја: „Приметна инфлација оптужби против српског насиља и зла (уз унајмљивање насиља које су вршили НАТО клијенти), измишљени концентрациони логори, 'логори за силовање' и сличне алегорије са нацистичким логорима, навели су потпуковника Џона Среја, бившег шефа америчке обавештајне службе у Сарајеву, да још пре завршетка рата изађе у јавност са оптужбом да 'Америка није тако патетично преварена још од времена када је Роберт Макнамара поспешио ескалацију Вијетнамског рата'“.
(„Политика геноцида“) Инцку то није обавезна литература. Осим ако то не чита ноћу испод покривача у сарајевском стану, као што се некад у овим крајевима слушао „Глас Америке“.
Не треба сасвим искључити ни могућност Инцкове конверзије, кад га оставе без 25.000 евра и каквих све већ додатака. Треба разумети човека – посао је само посао. А и Валентин је рођен са савешћу. Можда је, кад је службовао по јужнословенским крајевима, слушао Балашевића: „Словен сам, белац, слободни стрелац...“ Утиче то.
Ето Мадленку Олбрајт и генерала Веслија Кларка је, после (поновног) сусрета с Београдом, логика бизниса вратила у свету српску земљу Косово...
Од геноцида се живи.
Овај ужас, гледајући процес Адолфу Ајхману у Јерусалиму 1961, Хана Арент је описивала као баналност зла. Али, данас нам свима постаје јасно да је баналност само зло, како је Хану Арент допуњавао Теодор Адорно.
