Рељић: Црв „грађанске Босне“ у срцу оболеле Европске уније

МОЖДА АЛИЈИНИ НАСЛЕДНИЦИ ЊЕГОВО КАПИТАЛНО ДЕЛО ПРЕИМЕНУЈУ У ГРАЂАНСКА ДЕКЛАРАЦИЈА

Марта Кос

* Век након бечке окупације и анексије БиХ, европско лицемерје, усклађено с опадањем европске моћи, заменило је Бењамина Калаја Кристијаном Шмитом

* Пре неки дан видим карикатуру: неко је истресао измет из себе у кући и газда постројио потенцијалне починиоце – син показује на пса, пас показује на мачку... А папагај виче: То је Путин урадио! Елем, бошњачка Босна не може да се такмичи са великим папагајима, али може да виче на локалног непочинитеља: То Додик ради!

* Гледам пре неко вече на једној сарајевској телевизији дијалог Фарука Капиџића, заступника СДА)у Скупштини Кантона Сарајево, и градоначелника Источног Сарајева Љубише Ћосића. СДА-демонстратор се дао у објашњавање шта Босни за „грађанство“ треба: мисли ти за себе шта год хоћеш, да си Србин, Хрват, Кинез ако хоћеш, али буди – Босанац и Херцеговац, тј. грађанин бошњачке провинијенције

* Не брини Фарук, Марта Кос ће да се побрине за „грађанску Босну“. Биће примљена у европску породицу с Украјином и Молдавијом. А Шмит, Кристијан Шмит лично, писаће антидодиковске законе. А АфД и друштво? Шта ћемо с тим? Они су све јачи – у Немачкој, Француској, Пољској, Румунији, Мађарској, Словачкој... Лако ће Марта с њима. Забраниће их. И послаће Еуфор да их похапси. Чим заврше с Додиком

___________________________________________________________________

            Пише: Слободан РЕЉИЋ

            БОСНА је данас смешнија од оне Босне Давида Штрпца. Све је толико трагикомично, да нам не би ни Петар Кочић био од помоћи.

            Јер, с Аустро-Угарском је било јасно: они су окупирали Босну и анектирали је. Чисто. Правно, политички, војно – јасно. Реформисано Царство (од 1867.) јесте ушло у нову кризу, али западна цивилизација је имала јасне оквире у којима се појављивала пред светом и држала их се.   

            Радови који су на таквој територији уследили били су окупациона уређивања: зна се ко влада, а домаћи су учествовали у политичком животу, чисто да тренирају за неко време које ће доћи. Ако словенски елемент ојача да се с њим мора делити власт као што се десило с Мађарима.

            Историја је показала да је то било неподношљиво. И урушило се у трену.

            Век касније европско лицемерје, усклађено с опадањем европске моћи, замењује Бењамина Калаја Кристијаном Шмитом. И како је ових дана јасно речено у немачком Бундестагу: „Један од кључних стубова таквог система јесте функција високог представника (кога формално поставља УН), коју тренутно обавља немачки политичар који никада није изабран од стране грађана БиХ (као ни од УН), али располаже широким овлашћењима. Он може наметати законе, смењивати изабране званичнике и поништавати демократске одлуке“, указала је Ана Ратерт, посланица Алтернативе за Немачку (АфД), странке која има највећу подршку немачких грађана.

            Посланица Ратерт није рекла да високи представник, кад му затреба, - доноси и законе. (Што се у западном свету држи недопуствим и превазиђеним варварством.) Није рекла, јер јој је то још увек незамисливо у „старој Европи“.

Ана Ратерт

            Колико год да је демократија ретардирала, неке ствари које се дешавају у Босни су незамисливе изван ове територије.

            Ана Ратерт је могла да се зачуди да "то што управо бивши немачки министар пољопривреде из ЦСУ (Хришћанско-социјална унија Баварске), Кристијан Шмит, данас делује као врховни управитељ једне стране државе, показује колико је постало уобичајено да се међународна моћ примењује без демократског легитимитета – али очигледно уз подршку међународне заједнице." (На Западу је остао овај израз – који формално подразумева да је то читав правно регулисан свет а реално је то Запад коме се други не могу супротставити.)

            С другу страну, „демократске снаге“ у Босни као што је СДА, управо одсуство демократског легитимитета виде као велику шансу да се подигне „грађанска Босна“. Невиђен демократски фундаментализам. Нема тог што се не би применило, а да Босна постане „грађанска“. Па и да нестане!

            Сам појам „грађански“ (некад су се и фудбалски клубови називали тим именом) у постлибералној међународној заједници је екскомунициран из употребе. Ни једна држава више не хода около, удара се у прса и виче – ми смо грађанска држава. (Наравно, сетићете се да је и опонент „радничко“ сахрањен пре неку деценију.)

            У том свету данас је најважније да изражаваш јасан антирусизам. Тоталан: расни, економски, културни, спортски... У западном демократском свету најјача легитимација је – мрзим Русе. То мора бити неупитно. Пре неки дан видим карикатуру: неко је истресао измет из себе у кући и газда постројио потенцијалне починиоце – син показује на пса, пас показује на мачку... А папагај виче: То је Путин урадио!

            Елем, бошњачка Босна не може да се такмичи са великим папагајима, али може да виче на локалног непочинитеља: То Додик ради! И тако стално. Доћи ће њему Шмит главе и Босном ће зацарити – грађанска демократија, шта год да је то. А зна се: нећемо морати да се договорамо са Србима (а све чешће ни са Хрватима) него ћемо само да има јавимо - И узми и остави. И да те нисам чуо!

            Гледам пре неко вече на једној сарајевској телевизији дијалог Фарука Капиџића, заступника Странке демократске акције (СДА) у Скупштини Кантона Сарајево, и градоначелника Источног Сарајева Љубише Ћосића. СДА-демонстратор се дао у објашњавање шта Босни за „грађанство“ треба: мисли ти за себе шта год хоћеш, да си Србин, Хрват, Кинез ако хоћеш, али буди – Босанац и Херцеговац, тј. грађанин бошњачке провинијенције.

            Заносна је лакоћа с којом се прелази преко основног начела да је та земља – земља три конститутивна народа, равноправна народа и чији интереси (у важећем правном коду) не могу бити поништавани већинским прегласавањима. И све је на оним комшијским гаранцијама: Кад ти Фарук каже!

            Запањујућа је искреност поништавања права друга два народа. Иза тога је само добра намера. Па, не би ми Бошњаци радили те лоше ствари. Па, сви знају какви смо ми. Па, и наше комшије то најбоље знају. А започео је грађаснки рат, кад су они хтели да комшијама поклоне своју грађанску доброту. Али то сад није тема.

Фарук Капиџић

            Кључни аргумент тог експозеа је: наш бабо Алија је пред смрт, последње речи су му то биле, рекао: нека православних, нека католика, нека нас свих, али ми морамо бити само – Босанци и Херцеговци. И да говоримо босанским језиком. Коме то смета да зовемо свој језик како ми хоћемо?

            И што би сметало кад Бошњаци из добрих намера терају и Србе и Хрвате, и још директније њихову децу, да узму тај језик као свој. (Као да је ово узета олако препричавана порука умирућег краља Алексндра у Марсељу: Чувајте ми Југославију! Иако су доктори објашњавали да су његове ране биле такве да никакве поруке није могло бити.)

            Дирљиво! Само да кажеш: Машалах!

            Човек као да је пао с крушке. Као да никад није чуо за принцип самоопредељења народа „право сваког народа света (па и Срба!) да самостално одлучују о својој судбини“.

            Разумева се да се то одређује у датим историјским контекстима (нису искључене вишенационалне државе), а под принципом самоопредељења „се подразумевају следећа права: право на отцепљење и стварање независне националне државе, право на уједињење са другим народима, право на економско самоопредељење, као и право на избор друштвеног и политичког уређења“.

            У сваком доступној Вики-енциклопедији, која је иначе састављена у координатама западне грађанске идеологије „право народа на самоопредељење кардинално је начело у савременом међународном праву, које као такво обавезује Уједињене нације на ауторитативно тумачење норми Повеље. У њему се наводи да људи, на бази поштовања начела једнаких права и правичних једнаких могућности, имају право да слободно бирају свој суверенитет и међународни политички статус без уплитања.“

            Добро, зна се да није свако слово у Повељи УН обавеза. Интереси су ту, велики гурају мале, бели гледају преко црних, цивилизација се издиже изнад „света у развоју“, итд. Али, кад пола бацимо низ воду, ни тад се не могу сложити ни две цигле од Фаруковог разумевања „добре Босне“.

            Али не мора Фарук да поразмисли па да промени приступ. Има, поред Шмита, ко да иза њега стане.

            Ево рецимо Марта Кос, европска комесарка за проширење. Та надалеко мислећа госпођа, коју њена бирократска памет држи важном, без обзира на резултате, вели да су несрећне земље кандидати „слепе тачке“ које се морају „отклонити како би Европа опстала у борби политика моћних које су поново завладале светом".

            Марта је, ето, погођена што Словенија, изгледа, неће бити међу владарима светом, али се нада... Има у словеначком архетипу Југославија, где пропорционално незаслуженог учешћа у судбини великог има напретек. Морају се исправљати грешке које су несловенци направили.

            „Нисмо деловали довољно одлучно на Западном Балкану и до 2022. нисмо ни размишљали о чланству Украјине и Молдавије. Сада морамо да урадимо посао под много тежим околностима." Ето, нису успели Римљани, Хабзбурзи, Наполеон није успео (Хитлера се није сетила) да уједине европски полуконтинент, „али сада је по први пут реална шанса да се то догоди“.

Слободан Рељић

            Кардељ би био поносан на ово храбро унуче: „Суочени смо не само са Русијом, већ се суочавамо и са повлачењем САД из нашег директног суседства, чиме опада деценијама стара политика подршке демократским гласовима, независним медијима и ефикасном правосуђу. То представља директан безбедносни изазов. Данас је јасно, ако желимо мир и безбедност на нашем континенту, да ми Европљани морамо да преузмемо одговорност за своју будућност."

            Не брини Фарук, Марта ће да се побрине за „грађанску Босну“. Биће примљена у европску породицу с Украјином и Молдавијом. А Шмит, Кристијан Шмит лично, писаће антидодиковске законе.

            А АфД и друштво? Шта ћемо с тим? Они су све јачи – у Немачкој, Француској, Пољској, Румунији, Мађарској, Словачкој...

            Лако ће Марта с њима. Забраниће их. И послаће Еуфор да их похапси. Чим заврше с Додиком. Јер сад је „први пут реална шанса“ да цела Европа постане „грађански“ логор и то се не сме пропустити. Што није успелом Трећем рајху, исправља Четврти рајх.

            Али, стварно, ко би рекао да ће јаки беочуг у европској будућности постати Алијина идеја о грађанској Босни. Не би рекао ни Алија.

            Можда би СДА-наследници могли сада да преименују и његово капитално дело у – Грађанска декларација. (Часно име Исламска декларација стајаће у причуви и извући се на светлост дана кад се стигне до реалности да шеријат распоређује живот и ред европског грађанина.)

            Сва ова папзјанија са „европском Босном“ му некако дође као оно Марксово описивање понављања историје: први пут трагедија, а други пут фарса. Маркс је то показивао кроз Луја Наполеона који се 1851. прогласио за цара (Наполеон III Бонапарта) опонашајући славног стрица.

            Кад се на очиглед Европе показало царево неумеће, Маркс је закључио да је пред њима „карикатура“ која не може, а да од Другог царства не направи фарсу. Данас се више не држи ни до Адама Смита а камоли до Маркса.

             Али, ко зна, можда „босанско грађанство“ постане узор Немцима и Словенцима да реше проблеме са својим „другим народима“. Можда, можда.

             https://sveosrpskoj.com/komentari/reljic-crv-gradjanske-bosne-u-srcu-obo...