Перишић: ЕУ-кандидатски статус БиХ могу покушати да претворе у замку за Српску

„ПРИОРИТЕТИ“ ПОДРАЗУМЕВАЈУ И ЈАЧАЊЕ БХ-ИНСТИТУЦИЈА НА РАЧУН ЕНТИТЕТСКИХ       

* За БиХ и са кандидатским статусом остају три групе услова које Српска мора да испуни. Међу њима стоји да се Српска мора одрећи конститутивности народа применом пресуде Суда у Стразбуру у случају Сејдић-Финци. То значи измену Устава БиХ, при чему би Председништво БиХ изгубило досадашњи изглед и карактер. Такође, национални вето би се укинуо, и тиме би Српска изгубила снажан механизам заштите

* Друга група услова је повезана са постојањем Високог представника (ОХР) и страним судијама у Уставном суду БиХ. Наиме, кандидатски статус БиХ не удаљава из БиХ ни високог представника ни стране судије. То значи да остају снажни механизми притисака и претњи према Српској

* Земље се позивају у чланство ЕУ само са једним циљем – како би се охрабриле у свом непријатељству према Русији, или навеле да отворе нове ратне зоне са Русијом. Дакле: како би и даље водиле прокси (посредничке) ратове и посредничке политике у корист САД и Запада

* Сама чињеница да је Србија у последњих 15 година 60 милијарди евра у дефициту са ЕУ (што је последица Споразума о стабилизацији и придруживању), говори колика је та превара и у финансијском смислу

__________________________________________________________

           Пише: Срђан ПЕРИШИЋ

           ЕВРОПСКА комисија је препоручила свим чланицама ЕУ и Европском савету, који окупља шефове држава или влада земаља ЕУ, да на децембарском самиту донесу одлуку да се Босни и Херцеговини додели кандидатски статус за учлањење у Европску унију. Одједном, без икакве најаве.

           Шта се то догодило, имајући у виду да су пре три године БиХ испоручени услови које треба да испуни пре добијања кандидатског статуса?

           Одлука је политичка, или још боље речено – геополитичка. Додељивање је по истом обрасцу као и додељивање кандидатског статуса Украјини, Молдавији и Грузији у јуну ове године. Ове три државе, од којих је Украјина већ бивша држава са вишегодишњим грађанским ратом, Молдавија дубоко разједињено и сиромашно друштво са отцепљеним Придњестровљем, а Грузија, са независним Абхазијом и Јужном Осетијом, и чијих један милион Грузијаца се налази у Русији на „привременом раду у иностранству“, под вишедеценијском је контролом прозападне елите – позване су у чланство ЕУ само са једним циљем – како би се охрабриле у свом непријатељству према Русији, или навеле да отворе нове ратне зоне са Русијом.

           Дакле: како би и даље водиле прокси (посредничке) ратове и посредничке политике у корист САД и Запада.

           БиХ је у том „геополитичком друштву“ са изнутра подељеним државама па је и питање - да ли се оне уопште могу назвати државама (Украјина засигурно више није).

           Но, сигурно је једно: да се и од БиХ тражи да се сврста у блок земаља које морају да спроводе прокси политике Запада и да се конфротирају са Русијом. Наравно, препрека је Српска, њена анти-НАТО политика.

           Због Републике Српске кандидатски статус БиХ изгледа као замка, превара.

           О чему се ради?

           Наиме, додељује се БиХ кандидатски статус, али остају три групе услова које Српска мора да испуни како би се покренули приступни преговори са свим оним поглављима и кластерима.

           Прва група услова проистиче из 14 „приоритета“ саопштених 2019. године, а који су у ствари услови. Међу њима стоји да се Српска мора одрећи конститутивности народа применом пресуде Суда у Стразбуру у случају Сејдић-Финци. То значи измену Устава БиХ, при чему би Председништво БиХ изгубило досадашњи изглед и карактер. Такође, национални вето би се укинуо, и тиме би Српска изгубила снажан механизам заштите изражен кроз деловање српског члана Председништва БиХ и Народне скупштине, као и српских представника у БХ-парламенту.

           Такође, ти „приоритети“ подразумевају јачање БХ-институција на рачун ентитетских у смислу да су оне надлежне и изнад ентитетских (нпр. оснивање „Врховног суда БиХ“, итд.).

           Друга група услова је повезана са постојањем Високог представника (ОХР) и страним судијама у Уставном суду БиХ. Наиме, кандидатски статус БиХ не удаљава из БиХ ни високог представника ни стране судије. То значи да остају снажни механизми притисака и претњи према Српској – поготово имајући у виду садашњег самозваног високог представника у лику преваранта Кристијана Шмита.

           Трећа група услова је повезана са санкцијама према Русији, које Запад спроводи још од 2014. године. Кандидатски статус управо то и захтева од БиХ – да уведе санкције.

           Наводи се да БиХ, као и сви други кандидати за чланство у ЕУ, морају да „усаглашавају своју спољну политику са спољном политиком ЕУ“. Питамо се, да ли уопште постоји спољна политика ЕУ?

           Не постоји.

           Тврдња да постоји спољна политика ЕУ је највећа подметачина која се пласира земљама на Балкану. Спољна политика ЕУ је политика НАТО!

           Свака спољна политика је повезана са војним, безбедносним и ратним политикама, а ЕУ по тим питањима није самостална већ спроводи НАТО политике. Коме то до сада није јасно, тај о политици не зна ништа или је лобиста управо НАТО-а.

           Када би ЕУ имала самосталну спољну политику, то би био знак да се ради о засебном геополитичком блоку, у шта ЕУ никада није успела да израсте. Напротив. НАТО је главни формат политичких и војно-безбедносних односа на Западу – којим управљају САД. Сви други формати и организације су деривати НАТО-а, па тако и ЕУ.

           С тим у вези, управо се очекује и јачање притисака да се БиХ учлани и у НАТО. То је најављено са више адреса, и из Сарајева и из Брисела.

           Формирање заједничке власти на новоу БиХ биће уцењивачки усмерено ка Додиковој странци, по моделу – можете у власт ,али под условом да прихватите чланство у НАТО.

           Нешто слично се дешавало и после избора 2018. године.

           Међутим, Српска се у својој политици ослања на подршку Русије. То је свима познато. То је почело активно још 2007. године, када је Русија почела да издваја своја мишљења у фамозном Савету за примену мира у БиХ (тзв. PIK), и то увек у корист Српске.

           Такође, посета Милорада Додика Путину, у септембру ове године, показује где Српска геополитички, али културно и идеолошки припада. Ако то није тако, онда већина грађана Српске тако очекује.

Срђан Перишић

           Путинова подршка Додику, као српском патриоти, опет показује руско виђење где Срби културно и цивилизацијски припадају.

           Према томе, додељивање канидатског статуса за учлањење БиХ у ЕУ не мења ништа, већ појачава деловање Запада против Српске.

           Кандидатски статус означава да Српска треба да се одрекне себе и због тога он представља огромну превару. Но, Срби су до сада разумели улогу ЕУ, да се ради о продуженој руци НАТО-а у разбијању Срба на Балкану, и геополитички и економски.

           Сама чињеница да је Србија у последњих 15 година 60 милијарди евра у дефициту са ЕУ (што је последица Споразума о стабилизацији и придруживању), говори колика је та превара и у финансијском смислу.

           https://sveosrpskoj.com/komentari/perisic-eu-kandidatski-status-bih-mogu...