Мило се ухватио за нечастивог - `оће да њему и себи оснује цркву

ОН ИЛИ МИ – НЕКО ЋЕ МОРАТИ ПОДЛЕЋИ У ЊЕГОВОМ ПРАВЉЕЊУ НОВЕ НАЦИЈЕ И ЦРКВЕ

* Прво је тврдио да је та црква већ постојала, само још треба да се извуче из историјских списа, одува прашина и васпостави на свјетло дана. Онда је тврдио како је њу, такву, послије 1918. – отела Српска православна црква (СПЦ), а да је он сад врће. Или, у преводу – СПЦ отела саму себе! Е, то је једна од оних тврдњи мученика Мила, која спада у чуда невиђена

* Њему се идентитет његовога народа не свиђа па је ријешио да му сачини нови! То што нас је отац правио и мајка рађала – више не важи! Сад има да сви фино станемо у ред пред Милом, да нас он једнога по једнога сажваће, свари и – избачи кроз његово дебело цријево у – потпуно нов новцијат народ!

* Сви који 'оће у цркву мученика Мила да уђу – има да њему лично приступницу потпишу, да се њему и његовим ученицима моле, клањају и приносе своју жртву. Светих у Црној, мимо њега – после ове реформе – биват неће!    

* У Миловој цркви, Голготом са крстом на леђима  иде народ,  а мученик Мило, или сједи у кабинету, или у својој вили од преко хиљаду и по квадрата, или их одозго гледа из  авиону...

* У његовој цркви – мученички статус стиче се мучењем других, а не својом жртвом! Мило је потпуно обрнуо назадни двомиленијумски обичај да мученици и свеци жртвују себе зарад Цркве

   _____________________________________________________________________       

          Аутор: Милијана БАЛЕТИЋ                          

          НИЈЕ ни овоме Милу данас лако – све 'оће! А толико су се, многи, борили и покушавали да му објасне да није добро бити 30 година на власти – није добро због здравља! И, сад је то узело маха – ушло у фазу да све зна и све може!

        'Оће сад и Цркву да направи. Ту више лијека нема! Не, барем, нормалнога.

          И фино се виђело, у посљедње вријеме, да је пролазио кроз разна стања – прво с лакоћом и доста витално, данас већ – презнојава се, све цури с њега, једва марамица скупи. Али, уватио се своје визије, држи се нечастивога – подиже му цркву!

          И те његове „грађевинарске“ методе ишле су по фазама!

          Прво је тврдио да је та црква већ постојала, само још треба да се извуче из историјских списа, одува прашина и васпостави на свјетло дана.

          Онда је тврдио како је њу, такву, послије 1918. – отела Српска православна црква (СПЦ), а да је он сад врће. Или, у преводу – СПЦ отела саму себе?! Е, ово је једна од оних тврдњи мученика Мила, која спада у чуда невиђена.

          Онда је, на све начине, покушава' да, онако мађионичарски, некако „испразни“ Митрополију црногорско-приморску и претвори је у ту цркву – њих двојице. Ту је видио добру прилику због онога „црногорско“.

        Остале три епархије СПЦ у Црној Гори помиња' није. Оставио је да се то подразумијева, као да је и то све под оним „црногорско-приморска“.

          Онда је има' фазу, а исто спада у ове пројекте мађионичарске, кад је само потура' један појам – потпуно „очишћен“ од „сувишних“ ријечи, а истргнут из крштенице добијене рођењем у СПЦ – митрополија!

        И тако су, искључиво, звали тамо њихову цркву – и убацивали у списе и уши народа – не би ли се примило!

          А, кад је болест већ узнапредовала, дошао је тренутак најновије, отворене, потпуно огољене етапе и објашњења – шта је то и каква је та црква – њих двојице.

          Прије неколико дана, пред новинаре Франс преса, изнесе работа коначну, свима разумљиву – дијагнозу свога стања – која, у најкраћем, гласи – ја правим цркву у коју има да иду – и нама да се моле – сви!

         И они који кажу да су Срби и они који кажу да су Црногорци има да буду – власништво нас двојице!

          Којим «претрагама» је стигао до ове дијагнозе, и то је навео: „Црна Гора треба да има сопствену цркву, као начин потврђивања свог националног идентитета, 14 година послије стицања независности. Вођени смо неспорном потребом да усавршимо духовну, друштвену и државну инфраструктуру како бисмо ојачали свијест грађана о сопственом идентитету.“

        Ту он нама објасни да му се идентитет његовога народа не свиђа и да је ријешио да му сачини нови!

          То што нас је отац правио и мајка рађала – више не важи! Сад има да сви фино станемо у ред пред Милом, да нас он једнога по једнога сажваће, свари и – избачи кроз његово дебело цријево у – потпуно нов новцијат народ!

          Кад нас, тамо он, онако у комаду гурне и накалеми нам нов идентитет преко потпуно аутономне – ганц нове – црногорске православне цркве, па нас тамо – њих двојица –  њиховијем кандилом и тамјаном „очисте“, па још на „причест“ –  из њихове кашике прогутамо лудило – има да искачемо ко из модле!

          И јавно се заклео да ће да нас умијеси, убаци у калуп – да из њега испадамо к'о Милови колачићи. Има то од нас да направи, или нас бит' неће?!

        Њега или нас – неко ће морат' подлећ у овоме прављењу, јер, како нам је запријетио: „Варају се моји противници ако мисле да ћемо им учинити услугу и омогућити им власт без избора“. А, кад се већ дође – под његову оловку на изборе – ту работа суверено влада – што јес јес?!

          Мученик је све ово смислио како би нас спасио од погубне хиљадугодишње вертикале и назадних предака! Јунак је то. А тек мудар. Неће њему кроз његову Црну кандилом махат СПЦ! То што су прецима у Црној Гори махали – пре њега и Броза –  махали су! Њему неће, јер СПЦ је један од „важних инструмената које користе идеолози национализма 'Велике Србије' против Црне Горе, против њене независности, њеног националног, културног и вјерског идентитета“.

        Е, сад више нема непознанице ни ко је тај страшни непријатељ који је ударио на витеза Мила и његову личну државу и на ком фронту и с којијем крвником он крвари.

           То што је она „незнавена смлатина“ од онога Његоша био утемељен у СПЦ, као и његови истомишљеници : краљ Никола, Свети Петар Цетињски, Свети Василије Острошки, јеромонах Макарије, Црнојевићи, Балшићи, Немањићи... – то су све саме аветиње, издајник до издајника и го посрбица!

         И сад, да га они Милу – тој људској громади – узор буду. Ма, 'ајде части ти.

          Фино нам је објаснио – он и не бије толико битку с нама, колико с нашим прецима – преци су проблем.

        С њима се треба појакат' и потућ их већ једном – за сва времена! Кад – сад или никад – раскрстит са онима који су живјели и страдали, рађали се и умирали – у вјери и за вјеру у светој Српској православној цркви!

        Е, сад, ко 'оће може да му притрчи у помоћ и заједно да ударе на ђеда, прађеда, чукунђеда, па редом – до у коријен! До зачетка! Ма, клицу да истраже и убију сјеме, иначе – почивала нема!

        А и шта ће нам они, кад се, један сами од њих не уклапа у ове модерне трендове њих двојице!

          Све нам је карте поштено открио – река' је и да је атеиста –  да 'оће да има своју цркву и – тачка! А што да нема цркву, кад воли!

        Све што воли и може себи да приушти, а пара има – поштено је зарадио – што да не приушти! То што сад 'оће цркву, па – дошло је и то на ред – у чему је проблем?! Ако је ико, он је ишао постепено – од џемпера и изнајмљене гарсоњере до маркиране скупоцјене гардеробе и вила! Од купања у крупачком језеру код Никшића до монденских свјецких плажа! Од шетње по никшићкоме корзу до Мајамија! Од пјешачења и, евентуално, бицикла – до авиона...!

        Све је, људина, себи набавила – остала је још само црква – па да и он – мученик – већ једном предахне!

          Ми ни свјесни нијесмо под којом смо срећном звијездом рођени, те смо савременици творца нове цркве – мученика Мила!

        Није мала ствар ући у историју ! 'Фала, Мило, ђе чуо и не чуо! Да не би тебе, не би га ми никад, овако на сва звона – као једно од свјетских чуда – у анале улазили!

        Све ово по чему смо до сада били познати, ништа је што и други народи нијесу имали – и јунака, и владара, и пјесника, и владика – али ово што данас са тобом добисмо – то никад нико још имао није!

        Све ово до сада виђено – већ је било виђено, али чик да се неко на свијету сјети таквог оригинала каквог се мученик Мило сјети – да направи атеистичку цркву!

        Ништа модерније и то неколико копаља испред и најсмелијих креатора који су протутњали историјским пистама свијета прошетало није. Е, а требало је једну такву – двохиљадугодишњу старудију, као што је Црква – уватит, појакат се с њом и – пребачит је у модерне! То је, засад, само Милу бастало.      

          У новонасталој цркви мученика Мила – све је ново – последњи тренд. Нова су божанства, нова Голгота, нов крст, ново распело – ма, потпуно нов мученички протокол.

        Свети мученик Мило ударио је и темеље, и са својих 45 посланика-апостола исписао своје свето писмо, које се зове Закон о вјероисповијести у Црној Гори. Ту све стоји црно на бијело.

          У Миловој цркви, Голготом са крстом на леђима – иде народ – а мученик Мило, или сједи у кабинету, или у својој вили од преко хиљаду и по квадрата, или их одозго гледа из  авиону...

          У његовој цркви – мученички статус стиче се мучењем других, а не својом жртвом! Е, и то је права новина ове – најновије цркве.

          Тај назадни, двомиленијумски обичај, у којем су мученици и свеци жртвовали себе зарад Цркве – реформатор Мило потпуно је обрнуо и – сам изумитељски врх заслужио!

          И за вјерну рају прописана су правила понашања.

        Сви који 'оће у цркву мученика Мила да уђу – има да њему лично приступницу потпишу, да се њему и његовим ученицима моле, клањају и приносе своју жртву.

           Светих у Црној, мимо њега – после ове реформе – биват неће!          

           Све оне досадашње свете из Српске православне Цркве, тамо ђе је он газда – повадио је, пописао, поређао по тржишној вриједности и припремио да пребачи у – ганц нову – цркву њих двојице!

        Свака ти част Мило! Доста су и они таворили у том застарјелом статусу хиљадугодишње прошлости, а, Бога ми, има и врсника рађања хришћанства!

        Да не би тебе, још би! Сва срећа да им се – ти тако модеран –  деси. Кад их ти доћераш, изгланцаш, препакујеш, заметнеш им траг и – нову новцијату им издаш крштеницу – па онда поређаш у вашу цркву – е, то би био онај дио из Светога писма који се зове – апокалипса!

        То је и један једини дио Свете хришћанске књиге, којим ти тутњиш Црном Гором већ три деценије!

          Браво! Браво – застиђе наше!!!