Немачка је поводом гаса на Додиковој страни, за нас је најбољa `Трамповa` девиза: Serbia First

АМЕРИКА У СВОЈОЈ БОРБИ ПРОТИВ СЕВЕРНОГ ТОКА 2 НИЈЕ ДОБРО ПРОЦЕНИЛА ЈЕДИНО REALPOLITIK FRAU MERKEL

* Све пршти у односима Запада и Русије, али два велика руска брода - морске грдосије Фортуна и Адмирал Черски - мирно и без сметњи полажу последње цеви у водама Данске и Немачке. Цеви којима ће бити завршен један од најзначајнијих енергетских пројеката данашњице - Северни ток 2. Јер, остало им је још само неких 120 километара (од укупно 2.460 км)...

* Када се у јуну прве плинске рингле у Берлину, Бечу и Паризу буду заплавеле руским гасом који је заобишао територију Украјине, биће то можда и последња велика победа коју ће Ангела Меркел оставити свом народу у аманет

* У Босни, која увек има проблем више, САД инсистирају на изградњи „азербејџанског гасовода“, настојећи да осим Федерације, обавежу и Републику Српску на његово коришћење. Република Српска, традиционално „антиамеричка“, а „проруска“, одбија овакав предлог. У сред свега је као и обично Дејтон, а овог пута, Додик је ненаданог савезника нашао у, ни мање ни више, него Немачкој

* Америка и Немачка и на Балкану стоје на супротним енергетским позицијама, а у сред окршаја великих сила стоје наше мале земље. Шта год да урадимо, биће погрешно. А кад је тако, онда је најбоље да урадимо исправну ствар. Или што би рекао Трамп: Serbia First

____________________________________________________

       Аутор: Александар МИЛОШЕВИЋ, „Данас“

       АЛЕКСЕЈ Наваљни штрајкује глађу, руско-украјински сукоб је на граници нове војне ескалације, европске и америчке осуде ређају се на све стране, а два велика руска брода мирно и без сметњи полажу последње цеви у водама Данске и Немачке.

       Цеви којима ће један од најзначајнијих енергетских пројеката данашњице, Северни ток 2, бити завршен.

       Морске грдосије Фортуна и Адмирал Черски имају још врло мало необављеног посла – још само неких 120 километара и поморска линија дуга 2.460 километара, која ће гасом снабдевати велико европско тржиште, полазећи из градића Уст-Луга у Лењинградској области на Балтику и додирујући тло Европске уније у Грајфсвалду на северу Немачке, биће спремна да пренесе прве количине гаса становницима западне Европе.

       Када се у јуну прве плинске рингле у Берлину, Бечу и Паризу буду заплавеле руским гасом који је заобишао територију Украјине, биће то можда и последња велика победа коју ће Ангела Меркел оставити свом народу у аманет, пре него што на јесен кормило најснажније европске економије, које је чврсто и стабилно држала последњих 16 година, преда неком другом.

Траса Северног тока-2

       Много се може научити од „Mutti“. Вечита канцеларка, која ће Немачком владати једнако дуго као Хелмут Кол, њен ментор који по дужини стажа заостаје само за Бизмарком, отелотворење је германске реалполитике, још једне ствари по којој је блиска свом славном претходнику, ујединитељу Немачке. Ако већ не по идеологији, а оно по чврстини воље и посвећености ономе за шта верује да је национални интерес њене земље, човек се не може отети утиску да би Меркелова лако могла бити пријатељица са Маргарет Тачер.

       Ту чврстину воље на себи је умела да осети, и да и даље осећа, и Србија.

       Већ је део неславног фолклора постала канцеларкина наводна реченица упућена Борису Тадићу после „оне“ њене посете Београду: „Ако ви нећете, наћи ћемо ко хоће“.

       Није јој дуго требало да га нађе.

       Ту њену вољу осетиле су и САД.

       Трамп, навикнут да дебелом батином моћних америчких санкција, одавно скројене међународне договоре мења чешће него што Меланија мења своје хаљине, исти рецепт је покушао и на договору Меркел-Путин о Северном току 2. И завршио иступљених зуба.

       Америка, у садејству са Великом Британијом, традиционалним савезником свеже изашлим из Европске уније, предузела је све што се разумно могло предузети да осујети изградњу новог северног гасовода, али је свака претња и свака санкција остала без ефекта.

       Фортуна и Адмирал Черски раде без стајања.

       Амерички покушај није био неразуман. Претходни амерички председник са својом „America First“ доктрином правилно је проценио да ће нови гасовод значити још мање шансе за америчке произвођаче течног гаса да ишта продају на великом европском тржишту, да ће обилазак Украјине умањити њен геостратешки значај на Старом континенту, последично демотивисати ЕУ да се са Русијом сукобљава по питању њене политике према Кијеву, а тиме ојачати позицију Русије и свеукупно ослабити позицију САД.

Руски полагач гасоводних цеви Фортуна

       Једино што Америка у свему томе није правилно проценила била је „realpolitik frau Merkel“.

       Претња по енергетску безбедност Европске уније коју представљају сталне тензије Русије и Украјине није нешто што је она била спремна да прихвати. Ту је и почетак и крај њеног размишљања о Северном току 2. И никакви идеолошки, људски или други интереси је неће зауставити у намери да се побрине да, шта год да се на Истоку догоди, немачке домаћице сваку зиму дочекају у топлим домовима.

       То што је Русија зависна од продаје енергената Европи, док Америка није, те што је руски гас јефтинији од америчког - само је додатно ослабило вашингтонске гласове.

       Иста ова игра голог интереса прелива се и на наш мали простор.

       Балкански ток, „наследник“ неуспелог пројекта „South Stream“, обезбедиће снабдевање руским гасом за јужне чланице Европске уније, али и за Србију и Босну и Херцеговину. И опет на делу имамо дуалитет европског интереса предвођеног Немачком и англосаксонског који сада заступа Бајден (који, симптоматично, нигде не жури са укидањем толико оспораваних протекционистичких мера свог претходника, па чак ни са прекидањем изградње злогласног зида према Мексику).

       Паралелно са напредовањем Балканског тока, САД су појачале притисак на земље региона у циљу „диверсификације извора снабдевања гасом“. У преводу, то значи куповину америчког течног гаса и покушај да се изграде гасоводи, односно обезбеди приступ другим неруским изворима плавог енергента.

       Диверсификација је добра ствар за сваког, а посебно за мале земље попут Србије или Босне. Али, она мора бити заснована на одрживим, а то значи економски исплативим и међусобно корисним договорима. Релативно неразвијене земље попут наших тешко могу да приуште скупи течни гас који је чак и једна Немачка одбацила у корист јефтине руске алтернативе, док је алтернативни гасовод, који би из Азербејџана доводио гас, због ограничених капацитета, више прича него стварност.

       Па ипак, у Босни, која увек има проблем више, САД инсистирају на изградњи „азербејџанског гасовода“, настојећи да осим Федерације, обавежу и Републику Српску на његово коришћење. Република Српска, традиционално „антиамеричка“, а „проруска“, одбија овакав предлог. У сред свега је као и обично Дејтон, а овог пута, Додик је ненаданог савезника нашао у, ни мање ни више, него Немачкој.

       Најмоћнија држава Европе стоји на ставу да су овим споразумом ентитетима поверене енергетске ингеренције, што ће рећи да Република Српска сама одлучује о свом гасу. То што је Немачка претходно и сама имала (хидро)енергетске планове у српском делу Босне и Херцеговине, када јој није било потребно да јој Сарајево прави икакве проблеме, сигурно није утицало на овакав став.

       Јел тако?

       Било како било, Америка и Немачка и на Балкану стоје на супротним енергетским позицијама, а у сред окршаја великих сила стоје наше мале земље.

       Шта год да урадимо, биће погрешно. А кад је тако, онда је најбоље да урадимо исправну ствар. Или што би рекао Трамп: Serbia First.

       https://www.danas.rs/kolumna/aleksandar-milosevic/serbia-first/