Мејер: Босна је вештачка држава, насилно створена од стране западних сила

ТРИБИНА „РЕПУБЛИКА СРПСКА ПРЕД НОВИМ ИЗАЗОВИМА“ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ПРЕДСТАВНИШТВА РС У СРБИЈИ И СoС

Стивен Мејер

* Што се тиче Бајденове администрације, Хладни рат се никад није ни завршио. Због те ”политичке лудачке кошуље”, Вашингтон наставити да инсистира на Босни као јединственој мултиетничкој држави, на томе да Србија треба да призна Косово, да балканске земље треба да уђу у НАТО и ЕУ, а да не треба да гаје блиске односе са Кином, Русијом и Ираном – јер такви односи нису у складу са лојалношћу према Западу. Нажалост, Вашингтон не схвата да се свет променио

* Балканске земље треба да престану да брину о томе шта САД – и друге западне силе – мисле. Кључ је у снажном и маштовитом вођству

* Босна је одувек била вештачка држава, насилно створена од стране западних сила, а поготово САД. Упркос томе, САД, а поготово амбасада у Сарајеву и средњи нивои Стејт департмента, наставиће да подржавају и утичу на Федерацију а да се противе Републици Српској, и наставити да се слепо држе мита о босанском јединству

* Време је да влада Републике Српске понуди двокружни референдум, са три питања за народ Републике Српске. У првом кругу гласања, поставило би се питање да ли народ жели да: 1) прогласи независност, 2) тражи уједињење са Србијом или 3) задржи статус ентитета у Босни. У другом кругу би се понудиле оне две опције које су добиле највише гласова у првом кругу, што би осигурало поштовање народне воље и права на самоопредељење

* У исто време би Народна скупштина Републике Српске усвојила закон којим би Високи представник и Савет за спровођење мира били проглашени непостојећим. После 25 година, крајње је време да се та два анахронизма коначно укину

________________________________________________

       Стивен Е. МЕЈЕР, амерички стручњак за Балкан који је до 2011. био аналитичар ЦИА

       МОГЛО би се рећи да су напетости на Балкану данас веће него икад од завршетка ратова за југословенско наслеђе 1990-их година.

       Односи између Федерације БиХ и Републике Српске су једва одрживи. Београд и Загреб се и даље међусобно препуцавају, док Хрватска и даље истрајава у свом покушају бега са Балкана.

       Северну Македонију и даље тишти бугарско одбијање подршке њеном путу ка ЕУ, а Софија је још увек љута због пораза у Другом балканском рату из 1913. године! Заправо, Софија никад није ни прихватила постојање Северне Македоније у било ком облику или под било којим именом.

       Црна Гора је мала, крња држава, која се и даље мучи са корупцијом и верским питањима док покушава да постане релевантна.

       Босна је и даље вештачка држава коју су склепале западне силе зарад сопствених интереса, а не интереса људи из региона.

       Србији је скоро немогуће да се бави кључним националним питањима попут Косова. Косово је мини-држава утонула у криминал и корупцију, упркос појави новог, ”умеренијег” председника владе.

       А све ово је само врх леденог брега кад је реч о напетостима које су захватиле регион.

       Мислим да се балканске напетости могу објаснити кроз две међусобно повезане појаве.

       Прва се тиче заоставштине 25 година западне – углавном америчке – политике, која никад није разумела политичку динамику региона, а поготово велику важност етницитета и утицаја историје. Уз то, САД никад нису у потпуности признале интересе балканских држава, већ су своју политику и деловање кројиле у складу са западним интересима, а на уштрб балканских.

       Главни западни циљ је лежао у спречавању губитка легитимета и функционалности НАТО савеза. Најзад, САД никад нису схватиле психолошку и политичку штету коју је вековна доминација спољних сила нанела Балкану.

       На другом месту, ”тешка” западна рука је регионалним западним руководствима усадила неспремност, па и страх од доношења чврстих, храбрих одлука.

       У Србији се често може чути кукање у стилу ”исувише смо мали и небитни и не постоји начин на који се можемо супротставити Западу”.

Амбасада САД у Сарајеву

       Истина је да многи Американци сматрају да је крај Трампове администрације веома добра ствар. Међутим, Бајденова администрација има сопствене проблеме, и Балкан неће бити међу њеним главним приоритетима. Она ће бити много заинтересованија за Кину, Русију, Иран и још нека питања која сматра битним за америчке интересе.

       То не значи да ће Бајденова администрација потпуно игнорисати Балкан, али значи да ће она наставити са суштински истом политиком за коју се САД залажу већ 25 година. Америчку политику у региону, коју ће спроводити америчке амбасаде и Стејт департмент, водиће неки од истих људи коју су били задужени за балканску политику у протеклих неколико година.

       Размишљање Демократске партије и Бајденове администрације је углавном обликовано догађајима који су обележили време одмах после пада Совјетског Савеза.

       Јасно је да Бајденова администрација изјавом ”Америка се вратила” поручује да ће покушати да оживи свет америчке хегемоније (што је немогуће), изградње демократије, изградње нација, традиционалних савезништва и хладноратовске логике.

       Заправо, што се тиче Бајденове администрације, Хладни рат се никад није ни завршио. Посета новог шефа Стејт департмента земљама пацифичког региона средином марта управо то показује.

       Та ”политичка лудачка кошуља” нам говори да Балкан може да очекује да ће Вашингтон наставити да инсистира на Босни као јединственој мултиетничкој држави, на томе да Србија треба да призна Косово, да балканске земље треба да уђу у НАТО и ЕУ, а да не треба да гаје блиске односе са Кином, Русијом и Ираном – јер, по Вашингтону, такви односи нису у складу са лојалношћу према Западу.

       Нажалост, Вашингтон не схвата да се свет променио.

       На недостатак интересовања Бајденове администрације за Балкан треба гледати као прилику за балканске владе да предузму креативне и храбре политичке кораке који ће бити у интересу региона.

       Први корак је тај да треба да престану да брину о томе шта САД – и друге западне силе – мисле. То не значи да треба у потпуности игнорисати Вашингтон и европске престонице, већ само то да треба прихватити њихове савете кад је то у интересу балканских народа.

Ибар у Косовској Митровици

       Сматрам да постоје три правца која вреди узети у обзир. Кључ је, по мом мишљењу, у снажном и маштовитом вођству.

       Прва препорука је нешто што балканске земље већ предузимају, али у недовољној мери. Балканским земљама је потребна већа интеракција са незападним земљама. Чланство у ЕУ – а још боље, асоцијација са ЕУ - могли би представљати добитак за Балкан. Међутим, то није довољно.

       Балканске земље би требало да настоје да траже нова увозна и извозна тржишта где год је то економски исплативо. То значи проширење трговинских односа – што се већ и дешава – са Кином, Русијом и Ираном. Али, такође треба урадити више кад је реч о тржиштима земаља као што су Индија, Бразил, Аргентина, Јапан, Нигерија, Јужна Африка и друге.

       Такође би могло бити исплативо испитивање економских односа са организацијама попут Асоцијације нација Југоисточне Азије (АСЕАН) и Економске заједнице држава Западне Африке (ЕЦОВАС). Али, овим испитивањима би требало пажљиво приступити, како би се избегла могућност распродаје националних ресурса балканских земаља, што се већ појавило као реална опасност у неким од њих, попут Србије.

       Друго, можда би било упутно за Београд да размотри споразум о размени са Приштином. Питање Косова се развлачи већ 22 године, без назнака да ће се постићи озбиљан споразум. И док год су Србија и Косово усредсређени на ”тактичка” питања, озбиљног договора неће ни бити. Штавише, ”тактички” споразуми су постепено подрили српску позицију по питању Косова.

       Ако се желе помирење и напредак, потребно је усредсредити се на два главна питања – суверенитет и територију.

       Да би се постигао споразум са Приштином, од виталног је значаја за Београд да схвати да Србија неће успети да поврати већину Косова. Покушај Србије да поврати цело Косово ће довести до рата, додатног убијања, уништавања и патње, што не би било у интересу ни Србије ни Косова, и гарантовало би поновни западни војни ангажман у региону.

       Једино функционално решење је повратак старој идеји поделе – уз неке промене.

       По таквом споразуму, Србија би признала косовску независност јужно од реке Ибар а Приштина би признала српски суверенитет над територијом северно од Ибра. Уз то, Србија би Приштини требало да понуди помоћ за посрнулу, корумпирану косовску привреду, у замену за економску корист за Србију. Додатно, Србија би требало да подржи декларацију Призренске лиге из 1878. године и не противи се уједињењу јужног Косова и Албаније.

       Реално, Србија нема чега да се ту плаши. Српска војска свакако може да заштити Србију од било каквог упада много слабије уједињене Албаније. А такав потез Београда би представљао дипломатску победу, побољшао изгледе Србије за чланство у ЕУ и послужио као пример за Републику Српску.

       Коначно, Срби који живе у енклавама на јужном Косову а не желе да остану на тој територији после склапања споразума били би премештени – о трошку УН – на север Косова или у саму Србију. А Срби који би остали да живе на југу, као и сви тамошњи српски историјски, културни и верски споменици, били би заштићени уз гаранције Савета безбедности УН.

       Исту заштиту би уживали и Косовари северно од реке Ибар.

       Треће, као што је већ претходно речено, Босна је одувек била вештачка држава, насилно створена од стране западних сила, а поготово САД. То је једна вишеслојна, вишестепена држава са једном од најбројнијих бирократија и једном од највећих званичних стопа незапослености на свету.

Подела КиМ "по Ибру", коју Мејер има у виду

       У 2020. је незапосленост у Федерацији била 38,6%, а у Републици Српској 27%, с тим што је реална стопа незапослености нешто нижа због сиве и црне економије. Босна такође пати од ”одлива мозгова”, поготово младих. Садашњи систем је неодржив! Време је да руководства заузму другачији курс.

       САД, а поготово амбасада у Сарајеву и средњи нивои Стејт департмента ће наставити да подржавају и утичу на Федерацију а да се противе Републици Српској, и наставити да се слепо држе мита о босанском јединству.

       Званични став Републике Српске је да се Дејтонски споразум мора строго поштовати, с обзиром да јој тај споразум обезбеђује највећи могући степен независности и слободе. Међутим, један други облик политичке заједнице би заправо још више допринео слободи и економском расту Републике Српске.

       Време је да влада Републике Српске понуди двокружни референдум, са три питања за народ Републике Српске. У првом кругу гласања, поставило би се питање да ли народ жели да: 1) прогласи независност, 2) тражи уједињење са Србијом или 3) задржи статус ентитета у Босни.

       У другом кругу би се понудиле оне две опције које су добиле највише гласова у првом кругу, што би осигурало поштовање народне воље и права на самоопредељење.

       У исто време би Народна скупштина Републике Српске усвојила закон по ком би се Високи представник и Савет за спровођење мира прогласили ништавим и неважећим. После 25 година, крајње је време да се ова два анахронизма коначно укину.

       Свакако ће бити разумљива забринутост муслиманских вођа и народа над могућом променом природе политичке заједнице у Босни.

       За разлику од Срба и Хрвата у Босни, муслимани немају неку већу државу која би им пружила заштиту и политичку, економску и културну сродност и помоћ.

       Међутим, нема разлога због којих Савет безбедности УН не би могао да гарантује безбедност независне Федерације, а Сарајево да не склопи безбедносне и економске аранжмане са Хрватском и Србијом, као и са другим земљама у региону.

       (Стивен Мејер на Трибини је говорио на тему «Време је за акцију»)

       https://sveosrpskoj.com/komentari/mejer-bosna-je-vestacka-drzava-nasilno...