Марковић. „Рамбује“ је био само фасада за агресију на СРЈ и збацивање Милошевића
„ОДЛУКА О БОМБАРБОВАЊУ НИЈЕ БИЛА ПЛОД НЕПОТПИСИВАЊА СПОРАЗУМА“
* Проф. др Ратко МАРКОВИЋ: Да је одлука (о бомбардовању) донета пре Рамбујеа, види се и по томе што је Запад мењао разлоге за агресију на Србију, зависно од тога који је деловао убедљивије у складу са ситуацијом — једном је то био Рачак, други пут Рамбује
* „Друга лаж је то што је скуп у Рамбујеу назван преговорима, иако тамо никаквих преговора није било. Преговори постоје када су њихови учесници у истој просторији, седе за једним столом и гледају се лицем у лице и кад пред собом имају бео лист који ће испунити текстом усаглашене садржине. У Рамбујеу ничег од овог није било“
__________________________________________________________________________
НАВОДНИ преговори у Рамбујеу били су најобичнија подвала, лаж и представа за спољни свет изведена са трећеразредним глумцима, пише проф. др Ратко Марковић.
Он прецизира да се прва крупна лаж односи на то да је одлука о бомбардовању уследила као последица непотписивања споразума, друга да су то били преговори, а трећа да је то била „дипломатска конференција“.
Професор Марковић, који је био сведок тих наводних преговора, наглашава да је једина права истина о Рамбујеу — само географска чињеница.
„Представа је заиста одржана у градићу Рамбујеу, крај Париза, у Француској“, наводи Марковић у ауторском тексту за Политику.
Прва крупна лаж којој су, како каже, многи поверовали, јесте да је „зверска одлука“ о агресији НАТО-а на Србију уследила као последица за непотписивања папира, које су моћници назвали „Споразуми из Рамбујеа“, иако то није ни њихов првобитни назив.
Он указује на то да се од учесника у том тексту налази само потпис Косова, а да од сведока фали потпис Бориса Мајорског.
„’Споразум‘ је био фаза у спровођењу пре њега донесене одлуке да се агресијом на Србију Косово од ње одвоји, а да се у Србији збаци с власти Слободан Милошевић. Одлука је донесена у центру политичке моћи Запада, али пошто је чак за поједине земље западног савеза била сувише окрутна, названа је врло племенито — ’хуманитарна интервенција‘“, пише Марковић.
Како каже, да је одлука донета пре Рамбујеа, види се и по томе што је Запад мењао разлоге за агресију на Србију, зависно од тога који је деловао убедљивије у складу са ситуацијом — једном је то био Рачак, други пут Рамбује.
Друга лаж је, према Марковићевим речима, то што је скуп у Рамбујеу назван „преговорима“, иако тамо никаквих преговора није било.
„Преговори постоје када су њихови учесници у истој просторији, седе за једним столом и гледају се лицем у лице и кад пред собом имају бео лист који ће испунити текстом усаглашене садржине. У Рамбујеу ничег од овог није било“, наводи Марковић.
Учесници су се, наводи Марковић, сретали само по ходницима — пуком случајношћу, а текст „споразума“ добијали су у комадима, да би четири сата пре окончања конференције у Рамбујеу била достављена два кључна, која су чинила његово садржинско језгро.
Марковић оцењује да то није случајно, јер је „споразум“ послужио као добра камуфлажа за одлуку донесену пре и ван Рамбујеа.
Трећа крупна лаж је да је Рамбује био „дипломатска конференција“.
„Пре свега, ни у једној од две делегације није било професионалног дипломате нити члана са дипломатским искуством. Нисам сигуран да је било професионалних дипломата ни међу неуобичајено бројним странцима који су се тискали по ходницима у Рамбујеу. Имали су га, по свој прилици, чланови ’тројке‘ Кристофер Хил, Волфганг Петрич и Борис Мајорски“, пише Марковић.
Како каже, није ни сањао да се политика може користити онако ниским ударцима и да се истина може кривотворити на онај начин какав је то случај био у Рамбујеу.
(Танјуг)
