Малић: Ревизија клинтонистичког антисрпског наслеђа је и у америчком и Трамповом интересу

ИНТЕРВЕНЦИЈА ПРОТИВ БЕРЛИНСКО-БРИСЕЛСКЕ САМОВОЉЕ У САРАЈЕВУ ПОКАЗАЛА БИ И КО ЈЕ СУВЕРЕН НА ЗАПАДУ

Шиптарски споменик Билу Клинтону у Приштини

* Јесте да су Трамп и његови сарадници презаузети домаћим проблемима и кризама у иностранству далеко већим од наше – али тим прије могу баш на нашем случају да поентирају дисциплиновањем непослушних пудлица

* Не треба учитавати неке мета-поруке у чињеницу да нови амбасадор у Сарајеву још није именован, а Марк Брновић још није потврђен на положај у Београду. Ту се ради искључиво о домаћој политици, односно опструкцији у Сенату, којим руководи фракција Републиканаца нимало наклоњена Трампу

* Ако се са српске стране настави са гурањем приче о неопходности ревизије клинтонистичког наслеђа на нашим просторима јер је у геополитичким, али и унутрашње-политичким интересима САД -  расту шансе да до тога и дође. Међутим, српска стратегија не може да почива на нади у „америчку коњицу“ која је тик иза хоризонта

* Прогон Милорада Додика и Републике Српске преко разних кадија и суђења јазавцима већ непријатно подсећа Трампа на оно што су њему радили глобалисти. Списак самовољних поступака немачког самозванца исто тако могао би да подсети сваког иоле родољубивог Американца на литанију непочинстава британске круне, на коју су се њихови оснивачи позвали 1776. да прогласе независност

_______________________________________________________________

            Пише: Небојша МАЛИЋ

            КOСОВСКИ Албанци су 19. августа, уз велику помпу и специјалну торту, прославили рођендан свог „оца нације“, Била Клинтона; човјека без којег њихова такозвана „независна држава Косова“ (НДК) не би постојала, баш као ни дејтонска Босна и Херцеговина.

            Ово је истински култ личности, на којем би Клинтону могао да позавиди чак и Енвер Хоџа. И нема никакве везе са наводном албанском љубављу према Америци, јер би им у том случају било јасно да је слављење лика и дјела Била Клинтона контрапродуктивно у времену када у Вашингтону столује заклети непријатељ те политичке династије, Доналд Трамп.

            Нису могли направити бољу рекламу за потребу заокрета званичне америчке политике на Балкану, и да су хтјели.

            У Сарајеву (географском, политичком, свеједно) нема те врсте идолопоклоништва према Клинтону, или Америци. Тамо је „отац нације“ Алија Изетбеговић, а Американци су им малтене криви што нису за њега ратовали свим силама од априла 1992, као што је наводно требало.

            Нема везе што су им Американци у Дејтону направили оквир за државност које су се сами одрекли, или што су скоро 30 година послије тога исти Американци радили да и тај дејтонски оквир извитопере на српску штету, а на корист Изетбеговићевог политичког (и породичног) насљеђа.

            Због те заслијепљености, и једни и други су промашили да данашња Америка више није она из 1999. или 1995-те.

            Трампову власт сматрају за пролазни феномен и ослањају се више на Брисел (и Берлин и Лондон), гдје идеја глобализма и даље живи.

Доналд Трамп са својим

европским вазалима

            Зато су и игнорисали Трампов срдачни сусрет са Владимиром Путином на Аљасци у петак 15. августа, гдје се у ствари одлучивало не само о Украјини, већ и о судбини свијета. Зато су занемарили и сцену из Бијеле куће три дана касније, када је Трамп пред својим столом „поредао“ прваке ЕУ и НАТО као школарце и поставио их на мјесто које им у глобалној хијерархији стварно припада.

            Како се Путин пророчански изразио још у фебруару: „Сви ће они послушно да сједе господару под ногама и умиљато машу репом“.

            И док се то дешава, тзв. Суд БиХ истог дана одбија жалбу на апсолутно политичку пресуду предсједнику РС Милораду Додику. А рођенданска фешта за Клинтона у Приштини се организује у уторак, док се самозвани њемачки туриста и даље представља као апсолутни аутократа у Сарајеву.

            Осим апсолутног одсуства самосвијести у Сарајеву и Приштини, постоје још два разлога за овако систематско порицање стварности. Први је што су им у протеклим деценијама Срби попуштали, извукавши из деведесетих (погрешну) лекцију о сили и правди. А други, што Американци нису још ударили шаком о сто да их дозову памети, него настављају одређену политику по инерцији.

            За ово друго нема ни изговора ни оправдања.

            Јесте да су Трамп и његови сарадници презаузети домаћим проблемима и кризама у иностранству далеко већим од наше – али тим прије могу баш на нашем случају да поентирају метафоричким дисциплиновањем непослушних пудлица.

            Интервенција против берлинско-бриселске самовоље у Сарајеву дала би до знања ко је стварно суверен у трансатлантском односу.

Небојша Малић

            С друге стране, не треба учитавати неке мета-поруке у чињеницу да нови амбасадор у Сарајеву још није именован, а Марк Брновић још није потврђен на положај у Београду. Ту се ради искључиво о домаћој политици, односно опструкцији у Сенату, којим руководи фракција Републиканаца нимало наклоњена Трампу.

            Ревизија клинтонистичког насљеђа на нашим просторима је у геополитичким, али и унутрашње-политичким интересима САД. Ако се са српске стране настави са гурањем приче о њеној неопходности, расту шансе да до тога и дође.

            Међутим, српска стратегија не може да почива на нади у „америчку коњицу“ која је ето тик иза хоризонта. Сва срећа, онда, да се она заснива на демократском легитимитету, праву и правди, па и на вољи да се то физички брани – знајући да друга страна није „рада кавзи“ без подршке извана.

            Прогон Милорада Додика и Републике Српске преко разних кадија и суђења јазавцима већ непријатно подсјећа Трампа на оно што су њему радили глобалисти. Списак самовољних поступака њемачког самозванца исто тако могао би да подсјети сваког иоле родољубивог Американца на литанију непочинстава британске круне, на коју су се њихови оснивачи позвали 1776. да прогласе независност:

            „Када у току људских дешавања постане неопходно да један народ раскине везе које га спајају с другим, и заузме на земаљском шару одвојено и једнако мјесто које му по законима Бога и природе припада, основно поштовање према мишљењу човјечанства захтијева да разлоге тог раскида и објави“.

            Историја се не понавља, али се стварно некад римује.

            https://sveosrpskoj.com/komentari/malic-revizija-klintonistickog-antisrp...