Лукић: Ни једна нормална земља неће дозволити да се њеним грађанима суди као Србима у Хагу
ТРИБИНА «РЕПУБЛИКА СРПСКА У СВЕТЛУ НОВИХ ЧИЊЕНИЦА О ГРАЂАНСКОМ РАТУ У БиХ»
Лице и поглед хашке правде - Теодор Мерон
* Доктрина `удруженог злочиначког подухвата» преузетаје из британског права. У међувремену је и у Британији напуштена. Многи правни теоретичари сматрају, а то мишљење делим и ја, да је ова доктрина флагрантан пример злоупотребе људских права. Примена ове доктрине је одбачена, између осталих, од стране Специјалног суда за Камбоџу, а такође није ни део Римског статута сталног Међународног кривичног суда (МКС - ICC)
* Када је одбрана генерала Младића тражила од тужилаштва Трибунала да коначно прецизира на кога се односи члан 13 оптужнице, који се бави учесницима УЗП, добили смо одговор да се односи на све Србе који су у току рата живели на територији БиХ под контролом српских снага, а који су старији од 16 година
* Доктрина УЗП се стара да сви буду осуђени, без обзира на кривицу или невиност па је Елдорадо за тужиоца, пошто не мора да доказује кривицу оптуженог него само припадност групи, или у овом случају народу. Доктрина уводи принцип колективне одговорности у право, иако је основни принцип кривичног права индивидуална одговорност оптуженог
* Зато је Трибунал у ситуацији да његов рад нико не прихвата. Правна оставштина Трибунала је равна нули и једноставно не постоји. То тело, противправно основано као помоћно тело Савета Безбедности УН, неће оставити никакав траг у правној историји и пракси
___________________________________________________________________________
Бранко Д. ЛУКИЋ, главни бранилац генерала Ратка Младића пред МКСЈ*
ГЕНОЦИД је злочин који не може да се изврши на мах. Напротив, потребно је детаљно планирање, а тужилаштво мора да докаже и постојање плана и умишљај на страни оптуженог, односно да је оптужени имао намеру да изврши геноцид.
Очито да је полазна тачка у доказивању злочина геноцида постојање плана. Без плана нема ни умишљаја.
Тужилаштво Хашког трибунала је изстраживало догађаје везане за Сребреницу од момента изласка војне колоне 28. дивизије Армије БиХ из окружења српских снага. Подсећања ради, припадници те дивизије су се, под борбом, пробијали преко 100 километара преко територије коју су држале српске снаге.
По доласку наоружане колоне на територију Тузле, која је била под контролом бошњачких снага, истог момента почиње саслушавање војника Армије БиХ. У тим испитивањима учествују, од првог дана, и запослени у тужилаштву Трибунала.
Истрага се одвијала све до закључења предмата који је вођен против генерала Ратка Младића, од 1995. године до 2016. године.
Све то време тужилаштво је покушавало да на разне начине утврди да је постојао план српских снага који би био геноцидне природе, односно који би био усмерен на уништење бошњачког народа у Сребреници.
У самом процесу тужилаштво Трибунала је имало на располагању сву документацију свих страна у сукобу, саслушало је хиљаде сведока, од којих су неки са српске стране пристајали и на пуну сарадњу са тужилаштвом, те постајали њихови професионални сведоци.
И поред свега тога, тужилаштво никада није успело да докаже постојање таквог плана. Разлог је једноставан - плана није ни било, што су потврдили и недавно објављени документи из британског Националног архива.
Због ситуације у којој су се нашли, тужилац Меклоски, измишља постојање састанка у ноћи између 12. и 13. јула 1995. године и то истиче у својој завршној речи.
Ово је непрофесионално понашање тужиоца, али права правна катастрофа је чињеница да ту његову тврдњу прихвата веће Трибунала и тврдњу стране у поступку сматра доказом, што је апсурдно и противно је било правној логици, а Бога ми и основном људском кредибилитету.
Овакво поступање суда је суноврат међународне правде и да није трагично било би комично.
Наведено поступање већа Трибунала не би могло да се деси ни у једном суду било које државе на свету, осим у монтираним политичким процесима.
Свесни чињенице да нису имали доказе за постојање геноцидног плана, а осиони као што јесу, запослени у судском већу држе предавања након донесене пресуде и признају да за план нису имали доказе, али су ипак донели пресуду као да су доказе имали. Тако признају да су судили и осудили без доказа.
Треба истаћи да су исто тако поступила већа и у свим другим суђењима у којима се судило оптуженима за дешавања око Сребренице. У свакокм таквом суђењу је основ за доношење пресуде и утврђивање истине била завршна реч тужиоца Маклоског (Предмети: Благојевић и други, Беара и други, Толимир).
Правни оквир геноцида
Злочин геноцида је прописан и описан у Конвенцији о спречавању и кажњавању зочина геноцида из 1948. године. У смислу ове конвенције, геноцидом се сматра извршење разних кривичних дела која су учињена у намери потпуног или делимичног уништења једне националне, етничке, расне или верске групе.
Из самог слова Конвенције произлази да се група мора посматрати у целини.
Тужилаштво је схватило да о примени Конвенције нема ни говора у рату у Босни, па су исту извитоперили и применили је на уско подручје Сребренице. Овакво тумачење Конвенције је прихватио и Трибунал.
То је још једна правна катастрофа којој је кумовао Трибунал.
Одговорно тврдим да ни једна озбиљна држава не би прихватила да се њеним грађанима суди на основу овако искривљеног тумачења Конвенције. Ово је урађено против Срба да би им се наметнула кривица и да би се један поносан народ пасивизирао кроз сталне притиске, претње, грдње и осуде.
Удружени злочиначки план (УЗП)
Удружени злочиначки подухват (УЗП - Joint Criminal Enterprise) је правна доктрина коју је Међународни кривични суд за бившу Југославију користио за кривично гоњење политичких и војних вођа.
Ова доктрина сматра да је сваки члан организоване групе индивидуално одговоран за злочине почињене од стране групе у оквиру заједничког плана или сврхе.
За Фрању Туђмана се говорило да има осмех
ајкуле - Меронов већ плаши целе народе
Појам "колективне одговорности" у којем више од једне особе може делити одговорност и казну за поступке друге особе није универзално прихваћено нити у међународном праву, а поготово не у националним законодавствима. Ова доктрина је преузета из Британског права. У међувремену је и у Британији ова доктрина напуштена. Многи правни теоретичари сматрају, а то мишљење делим и ја, да је ова доктрина флагрантан пример злоупотребе људских права.
Уверен сам да ни једна озбиљна држава у свету, која има било какву снагу да се одупре насиљу (у овом случају правном насиљу), не би допустила да се њени грађани суде за ратне злочине применом ове доктрине. Примена ове накарадне доктрине доводи до тога да је једноставно немогуће извести успешну одбрану.
УЗП у предмету Младић
Када је одбрана генерала Младића тражила од тужилаштва Трибунала да коначно прецизира на кога се односи члан 13 оптужнице, а који се бави учесницима УЗП, добили смо одговор да се иста односи на све Србе који су у току рата живели на територији БиХ под контролом српских снага, а који су старији од 16 година.
Овакав монструозан приступ у крајњој инстанци покушава да наметне Србима колективну одговорност, што је у супротности са свим правним принципима кривичног права у било којој цивилизованој земљи.
Генерал Младић је проглашен кривим, захваљујући овој доктрини, зато што је спроводио законе државе коју је бранио.
Је ли то правилан стандард по коме треба судити људима?
Наравно да није. Уколико би то било прихваћено за стандард, онда би био крив сваки официр, било које војске у свету, који је бранио своју земљу.
Заоставштина Трибунала
Сада је Трибунал у ситуацији да његов рад нико не прихвата.
Правна оставштина Трибунала је равна нули и једноставно не постоји.
Ово тело, противправно основано као помоћно тело Савета Безбедности УН, неће оставити никакав траг у правној историји и пракси. Примена ове доктрине је одбачена, између осталих, од стране Специјалног суда за Камбоџу, а такође није ни део Римског статута сталног Међународног кривичног суда (МКС - ICC).
Критика доктрине УЗП
Како теоретски критичари ове доктрине, тако и правници практичари тврде да удружени злочиначки подухват може довести до прекомерног оптуживања и кажњавања, да снижава доказну тачку у корист тужилаштва и да је у супротности са основним духом кривичног права који каже да је боље да десет криваца умакне казни него да један невин буде осуђен.
Доктрина УЗП се стара да сви буду осуђени, без обзира на кривицу или невиност.
Ова теорија је Елдорадо за тужиоца, пошто не мора да доказује кривицу оптуженог него само припадност групи, или у овом случају народу.
Ова теорија уводи принцип колективне одговорности у право, иако је основни принцип кривичног права индивидуална одговорност оптуженог.
Ова доктрина је први пут примењена, у предмету Тадић, 1999. године.
Овај вид одговорности није предвиђен ни у међународном обичајном праву, ни у међународном уговорном праву, а ни у домаћем праву СФРЈ или БиХ.
Џон Лафланд
Џон Лафланд у својој књизи "Лакрдија: суђење Слободану Милошевићу и корупција међународне правде", оштро је напао доктрину удруженог злочиначког подухвата. Он објашњава да су пресуде Жалбеног већа Трибунала омогућиле овој доктрини да измакне контроли.
Лафланд даље пише да су "међународни судови укинули оно што би требало да буде кривично дело. Ако можете бити осуђени за злочин као примарни починилац за нешто што нисте чинили нити намеравали да извршите, а ако умишљај (менс реа) може да буде "установљен" судском пресудом, онда то иде у саму срж система Трибунала, а то је ништа друго него огроман корак уназад и знак тоталне недемократије и диктатуре“.
Поглавље у његовој књизи које обрађује тему УЗП носи наслов „Осудите све по реду“.
Наравно, и други теоретичари права се противе примени ове накарадне доктрине.
Изузеће судија
Одбрана је још на почетку суђења покушала да заштити генерала Младића од пристрасности судија, колико је то уопште могуће након инфорамтивне тортуре и гомиле лажи која је отровала све људе на планети, пошто се српски глас скоро да и није чуо.
Наиме, одбрана је тражила изузеће двојице судија, од тројице, колико је имало судско веће. Разлог за њихово изузеће одбрана је видела у чињеници да су ова двојица судија осудила генерала Младића у предметима који су раније вођени, а у којима генерал Младић уопште није учествовао и није ни могао да се брани. И поред тога, председник суда Мерон, одлучује да не уважи приговоре одбране да се ова двојица судија изузму.
Изузеће те двојице судија је поново тражено у току суђења, али и тада председник суда Мерон одлучује да не уважи приговоре одбране.
У жалбеној фази поступка, одбрана тражи изузеће тројице судија, чланова жалбеног већа. Разлог који је одбрана изнела исти је као и онај који смо истицали у току суђења: та тројица судија су осудила генерала Младића у ранијим поступцима у којима он није учествовао.
Бранко Лукић
Овај пут наилазимо на врсног правника и судију Покара, из Француске, и он налази да су та тројица судија, због својих ранијих пресуда, пристрасна и да је неопходно да се изузму из даљег поступка.
Предмет генерала Младића је сада у апсурдној ситуацији.
Генералу су судиле судије које су морале бити изузете по истом критеријуму по коме су изузете судије жалбеног већа. Треба знати да је улога судећих судија много већа, пошто они гледају, оцењују и прихватају доказе (писмене) и сведочења).
Судије жалбеног већа се не упуштају у детаље предмета. У било којем систему правном у свету ова пресуда би морала да буде укинута и предмет враћен на поновно суђење, или преиначена и генерал Младић ослобођен.
Видећемо шта ће да нам донесе скорија будућност.
У овом моменту се само види да пракса Трибунала, по истом питању, није уједначена, те да може да се одлучује и противно здравој логици и основном поштењу. Одлука којом се одбило изузеће судећих судија је не само противна праву него је и неморална.
Неморалне су биле и судије које се саме нису изузеле у ситуацији када су већ осудиле генерала Младића, без да му дају могућност да се брани и износи своју аргументацију.
