Љепојевић: Западни хибридни рат против Српске, па и целе БиХ, траје три деценије и не престаје

НИКО НЕ ЗНА ШТА У НЕМАЧКО-ФРАНЦУСКОМ НОН-ПЕЈПЕРУ ПИШЕ – АКО УОПШТЕ ПОСТОЈИ

        Британски војни авион "Beech 90 King Air" који је прелетео

изнад Бањалуке 8. јануара 2025. за време свечане

академије посвећене Фану Републике Српске

* Западна политика према Републици Српској је одавно на ауто-пилоту бирократске машине која нема никакве везе са реалношћу али у овом времену је интензивирана због европског рата против Русије

* Република Српска не крије да је поуздан савезник Русије и то је оно што тој агресивности даје политичко покриће. Али, агресивност је увек знак слабости. Некако се испоставља да је Српска један од инструмената немачког „рата“ и против Русије и против Доналда Трампа

* Медији се пре свега каче за везе Републике Српске и председника Милорада Додика са Русијом и њеним председником Владимиром Путином. Што би се рекло опет Немачка. У том поновном „доласку“ требало би подсетити на стари интелектуални став Немачке према народима Балкана и Србима. Још је филозоф Волфганг Хегел формулисао приступ, а потом то прихватио и Карл Маркс, да су балкански народи „етнички отпад“ и то је још увек интелектуални став Немачке

* Свет се мења и већ је у рушевинама али ће тај процес узети још времена, мање или више, а на крају исхода тих промена опстаће само они који издрже и правовремено процене те процесе и на тој основи граде одлучност

_______________________________________________________________

           Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

           ПРОШЛО је скоро тридесет година од Дејтонског споразума којим је договорно окончан грађански рат у Босни и Херцеговини. Оружани сукоби су престали, створена је државна заједница са два равноправна полунезависна ентитета али, како се то сада зове, западни хибридни рат против прије свега Републике Српске и цијеле Босне и Херцеговине није престао, ево већ три деценије.

           Тај хибридни рат је највеће западно понижење, увреда, људи који живе у Босни и Херцеговини јер им је силом одузето суверено право да сами одлучују о својој судбини и да за то преузму одговорност, и спријечено је њихово политичко сазријевање.

           Откуд Западу то самопроглашено право?

           Методологија тог хибридног рата је од почетка иста али је његов интензитет зависио од тренутних међународних односа па је тај међународни амбијент неодвојив од судбине и БиХ и Републике Српске.

           Рат су предводиле америчке администрације које су се понашале као да је Босна и Херцеговина њихово власништво, њихова колонија. 

           И у ово вријеме хибридни рат је директно повезан са промјенама у међународним, али прије свега у односима међу западним савезницима. И зато би за разумијевање онога што се сада догађа у политици према Босни и Херцеговини и Републици Српској било важно указати на амбијент савремених односа на Западу, који више нико и не зове Колективним западом.

           Преломни догађај је, да подсјетимо, био избор Доналда Трампа и његов пројекат промјена. Пројект Трамп је већ идеолошки и политички поцијепао унутрашњу Америку али је изнад свега разбио и цијели Запад. 

           Највећи хаос је у Европи, што је довело до кризе и очаја, али њена елита на то одговара покушајима да сруши Трампов пројекат. Иако је досадашњи модел је доживио колапс, европски лидери то игноришу.

           Невоља је што западна (европска) елита нема капацитета, ни интелектуалног ни професионалног, нема способности, да управља економијом и својим земљама. И, једноставно, не разумије озбиљност ситуације и до које мјере је њен приступ превазиђен.

           Француски есејиста и универзитетски професор, који пише под псеудонимом Aurelien, оцјењује да је у Европи већ патолошка одвојеност од реалности и да, иако се ситуација погоршава, нема назнака да ће се нешто промијенити, то јест – да ће елита наставити да живи у том нереалном свијету и да ће тако бити све док не буде силом отјерана.

           Елита је практично парализована у тој пауковој мрежи самодеструкције.

           Истоверемено, унутар елита постоји раскол, нека врста грађанског рата, па је власт постала разуђена и у ствари никаква важна одлука се не може донијети. И никаква реформа није могућа.

           У ствари, то је амбијент осјећаја политичког пораза и, реално, већина политичке елите, барем у Америци, ипак је свјесна тог пораза. Амерички потпредсједник Џеј. Ди. Венс је и јавно признао да су он и многи други свјесни да је Америка (али и Запад) већ изгубила политички рат. То је, оцјењује, и економски и политички пораз.

           Али, тога изгледа једино нису довољно свјесни Евопљани.

           Француски историчар Емануел Тод указује  да то није само економски пораз него и пораз вјеровања, вриједносног система. На Западу се више не вјерује у западни систем и наратив. Он то упоређује са судбином Совјетског Савеза који се, тврди, није распао због економске немоћи него зато што је нестало вјеровања, повјерења у совјетски систем.

           Совјетски Савез се распао изнутра.

           Тај психолошки моменат одбијања реалности спријечава западне елите да пронађу излаз из кризе.

           У бјекству од немоћи и политичког пораза траже се рјешења у тужбама и судским прогонима личности. И шта онда очекивати од таквог свијета.  

Чешка учитељица Мартина Беднарова

           Недавно је суд у Прагу осудио учитељицу Мартину Беднарову на затворску казну од седам мјесеци замењену условно на 20 мјесеци јер је у својој школи сумњала у званичну верзију украјинског рата и оно што је објављивала Чешка телевизија, што је суд оцијенио као „проруску позицију“.

           У току су и слични судски процеси и у Њемачкој.

           Порази се онда, по старом моделу, прикривају бесмисленим скуповима без ауторитрета и пропагандним папирима. Тако је Парламентарена скупштина НАТО пакта од 23. до 26. маја у Дејтону одржала конференију Алијансе поводом 30 година од потписивања Дејтонског мировног споразума.

           Није јасно зашто НАТО организује такву конференцију јер у том мировном послу није ни учествовао. И то је први пут да се одржава таква НАТО конференција. Занимљиво је да су теме те конференције били и рат у Украјини, у преводу антируска, и ситуација на Блиском истоку али ипак је најважнији панел био онај о Балкану, у ствари, Босни и Херцеговини.

           Углавном су, треба подсјетити, понављани стари стереотипи против Републике Српске и њеног права на одбрану Дејтонског споразума а једини говор који је био новина, и занимљив, изговорио је замјеник америчког државног секретара Кристофер Ландау.

           Када је указао на другачији приступ спољнополитичким питањима Трамппове администрације и шта би то могло да значи за Босну и Херцеговину, Ландау је рекао „да смо спремни да слушамо и сарађујемо са свим укљученим странама. Споразуми морају бити чврсти да би опстали али истовремено морате бити флексибилни да бисте се прилагодили новом времену“.

           И јасно је рекао да „Сједињене Америчке Државе не нуде неограничена средства за недефинисане, неизвјесне и нереалне циљеве. Ова основна поента се пречесто губи код оних који заговарају преобликовање страних друштава према утопијским визијама. Нисмо заинтересовани да намећемо визију друштва која одржава жеље удаљених бирократа и уских активистичких кругова“.

           Неизвјесно је, међутим, да ли ће предсједник Доналд Трамп и његова администрација издржати и спровести те темељне промјене у спољној политици Америке.

           Поред америчке моћне парадржавне структуре, познатије као Дубока држава, против председника Трампа су и водеће земље Европске уније. Основни инструмент је антируска политика тих центара моћи чиме се у ствари прикривају стварни, прије свега економски, разлози. Али, већ је систем урушен и у основи Европска унија нема ни снаге ни могућности да се до краја одупре Америци.

           Преломна тачка у том европском „рату“ против Трампа су односи са Русијом а потом су на реду и они са Кином. У том смислу, испоставља се, ма колико било необично, да би једини Трампов пријатељ могао да буде руски предсједник Владимир Путин.

           У таквим евро-атлантским односима антируску политику преузимају европске земље прије свега Њемачка као водећи „ратник“ против Русије.     

           Шта би све то могло да значи за Републику Српску?

           Западна политика према Републици Српској је одавно на ауто-пилоту, бирократској машини која нема никакве везе са реалношћу али у овом времену је интензивирана због европског рата против Русије.

           Република Српска не крије да је поуздан савезник Русије и то је оно што тој агресивности даје политичко покриће. Али, агресивност је увијек знак слабости.

           Некако се испоставља да је Република Српска један од инструмената њемачког „рата“ и против Русије и против Доналда Трампа.

           У новој власти Њемачке се вјерује да је њена предност Кристијан Шмит који је за Берлин и његове савезнике „Високи представник“ иако он нема никакав легитимитет. Невоља је то што Шмит може да остане у Сарајеву колико год хоће јер није институционално постављен па тако и нема институције која би га смијенила и којој он одговара. То у ствари може само њемачка влада. Потпуни апсурд. Али, ту неће бити промјена у скорије вријеме. Истовремено, међутим, невоља је и то што ни Шмит ни Берлин немају капацитет да спроведу своје жеље.

Синиша Љепојевић

           Нема нових идеја, све је већ виђено. Тако је и са недавно лансираном причом о наводном француско-њемачком неформалном документту (нон-пејпер)  који је наводно прослијеђен чланицама Европске уније а у којем Париз и Берлин позивају на финансијску изолацију Републике Српке и санкције за њене политичке лидере. Већ виђен модел примјењен на проблем Косова и Метохије.

           Нико у ствари тачно не зна шта у том нон-пејперу пише ако такав документ уопште и постоји.

           Према углавном сарајевским изворима, препоручује су прекид контаката ЕУ земаља са лидерима Републике Српске и владајућег СНСД-а.

           И који то међународни ауторитет стоји иза тог неформалног документа?  

           Али умјесто аутентичног садржаја у медијским написима се прије свега истичу везе Републике Српске и предсједника Милорада Додика са Русијом и њеним предсједником Владимиром Путином.

           Што би се рекло опет Њемачка. У том поновном „доласку“ требало би подсјетити на стари интелектуални став Њемачке према народима Балкана и Србима. Још је филозоф Волфганг Хегел формулисао приступ, а потом то прихватио и Карл Маркс, да су балкански народи „етнички отпад“ и то је још увијек интелектуални став Њемачке. 

           Због оптерећености дневним догађајима, обично се губе шира слика и шири амбијент у којем је и судбина Републике Српске али у одржавању снаге отпора и одлучности одбране неопходно је имати у виду и тај простор.

           Свијет се мијења и већ је у рушевинама али ће тај процес узети још времена, мање или више, а на крају исхода тих промјена опстаће само они који издрже и правовремено процијене те процесе и на тој основи граде одлучност.

            Босна и Херцеговина као и Република Српска су од почетка симболи међународне кризе.

            https://sveosrpskoj.com/komentari/ljepojevic-zapadni-hibridni-rat-protiv...