Љепојевић: Немачка је у БиХ геополитички лешинар – оперативно води све што се сада ради према Српској

ШМИТОВИ ИЗБОРИ МОГУ БИТИ И ПОСЛЕДЊИ ДАНИ БиХ, А ОН БИТИ ОНАЈ КОЈИ ЈЕ – УГАСИО СВЕТЛО

Долазак немачке бригаде у Литванију,

Берлин би радо бар једну послао у БиХ

* Пошто Америка, која је минулих деценија предводила казнену политику према Републици Српској и БиХ, нема више довољно интересовања Немачка верује да је то управо простор за њен утицај а има и Кристијана Шмита који је у ствари постао само „високи представник“ Немачке која има и прећутну подршку Велике Британије, као контролора америчких интереса, и Аустрије као и донекле Пољске, па се понаша као окупациона сила

* Најновија агресивност и у извесној мери безумље Немачке је дио њеног хибридног рата против Русије и донекле Кине. Република Српска и председник Додик су савезници Русије и она њихов и то је за Запад основни грех. Разбити Републику Српску и политички елиминисати председника Додика су, према западном плану, начини да се порази Русија и одстрани њен утицај. Циљ је Западни Балкан без Русије

* Већина житеља Републике Српске је очигледно спремна да брани своју отаџбину. Али, одлуке легалних органа нису саме по себи довољне, мора постојати спремност да се оне и одбране. У тој одбрани неопходни су и савезници. До сада су се својом подршком изјаснила два моћна савезника, Русија и Кина као и Мађарска

* Наредни корак у борби против насиља странаца би требало да буде народни референдум на којем ће се житељи Републике Српске, као једини власници њене судбине, изјаснити шта мисле о политичком и квази-правном насиљу као и о политици председника Милорада Додика. И тај референдум треба да буде што прије како се страним колонизаторима не би дало довољно времена да организују мрежу корупције којом би минирали резултате референдума

_______________________________________________________________

            Пише: Синиша ЉЕПОЈЕВИЋ

            САД је већ тридесет година како политички Запад, који се лажно представља као међународна заједница, спроводи хибридни рат против Републике Српске. Нелегално политичко насиље над легалним ентитетом у Босни и Херцеговини. А све под изговором „демократизације“, мира и европских интеграција.

            Република Српска је деценијама прихватала одлуке донесене у том насиљу, покушавала легалним путем да амортизује притиске а у нади да ће разум и правда на крају превладати.

            То се, међутим, није десило и сада се, како изгледа, дошло до зида, нестале су све илузије.  Узалудна су надања да ће се Запад уразумити и ваљда је сада свима јасно да са Западом више нема и не може бити нормалног разговора.

            Послије очајничког потеза да према Уставу нелегални суд Босне и Херцеговине на основу декрета нелегалног „високог представника“ због одбацивања његове колонијалне воље осуди легално изабраног предсједника Републике Српске - сва су врата, барем за сада, затворена. И онда Централна изборна комисија, чији је посао да верификује изборе када се они одрже, одузима мандат предсједнику Републике Српске а када су били избори - верификовала му је његов избор.

            Одузимање мандата послије толико времена а на основу судске пресуде није посао те Комисије.

            Кривица предсједника Додика и, у ствари,  Републике Српске, јер она је крајњи циљ, у томе је што се супротставио самовољи илегалног функционера бесмислене колонијалне управе.

            На то кршење закона и Устава и самовољу самопроглашеног колонијалног управника Република Српска и даље одговара легалним средствима: одлукама Скупштине и Владе којима се брани оно што је међународно признато право Републике Српске.

            Наредни корак у борби против насиља странаца би требало да буде народни референдум на којем ће се житељи Републике Српске, као једини власници њене судбине, изјаснити шта мисле о политичком и квази-правном насиљу као и о политици предсједника Милорада Додика. И тај референдум треба да буде што прије како се страним колонизаторима не би дало довољно времена да организују мрежу корупције којом би минирали резултате референдума. А корупција је њихова специјалност само им је потребно довољно времена.

            И чекаће се да се види ко ће први да попусти, како се то на Западу каже „ко ће први да трепне“. Утолико прије што на Западу влада увјерење да Срби увијек на крају попусте. И наравно: самопроглашена колонијална управа ће игнорисати резултате референдума.

            Злоупотреба нелегалног суда и „непостојећег“ високог представника су свједочанства очаја Запада који више нема каквих таквих политичких идеја него само политичко насиље. И то је сада увјежбан метод примјењен већ у Румунији и Француској као и у Молдавији. То је у Европској унији прихваћена политичка пракса.

            За очекивати је и слично насиље према референдуму и треба се присјетити референдума у Грчкој и Македонији када су грађани убједљивом већином гласали против владине и западне политике али је ипак све остало по старом. Резултати  референдума нису узети у обзир.

            Ситуација је уистину историјска и судбинска, веома деликатна. За странце и колонијалну управу Милорад Додик, формално, није више предсједник Републике Српске а за Републику Српску, према њеним законима, још увијек је на њеном челу. И шта ће бити ако референдум који је легалан начин изражавања народне воље покаже да је за житеље Републике Српске Милорад Додик и даље предсједник.

            Чија је ријеч важнија – самопроглашеног колонијалног управника или народа? А странци планирају и нове изборе за предсједника.

            Да ли ће ико икада на Западу да се погледа у огледало и види шта се ради са једном макар формално сувереном земљом. Западни трговачки политички путници представљени као специјални изасланици и поштари Европске уније непрестано траже да се поштује суверенитет Босне и Херцеговине а они сами не престају да га руше и упорно разарају оно мало што је од те суверености и остало.

Ови из ЕУ раде против Трампа, али пред њим

(Путинова оцена) умиљато машу реповима

            Хибридни рат против Републике Српске и српског народа чији је она симбол, речено је, траје већ дуго и то није ништа ново па се намеће питање: зашто је баш сада прешао у агресивну у неразумну фазу? Одговор је у великим промјенама у свијету, посебно у статусу Европе, тачније Европске уније. Република Српска је, иако мала, постала веома важно геополитичко питање па се тако нашла унутар геополитичких игара.

            У тектонским и немирним промјенама у односима великих сила и нових регионалних али и глобалних интеграција такозвани Западни Балкан, у који се убрајају и Република Српска и Босна и Херцеговина, није више занимљив, он у овој фази није довољно важан. Та нова ситуација се посебно односи када је у питању Запад чија је пажња смањена. Истовремено, и Европа као и Европска унија губе на значају у тим тектонским промјенама. Европска унија чак није више ни битна, нити има утицај, у глобалним промјенама.

            Европски лидери покушавају да ратничком политиком у Украјини одрже привид своје важности али без успјеха, напротив - у корист своје штете.

            Недавним „споразумом“ са администрацијом предсједника Доналда Трампа о увођењу додатних увозних такси од 15 одсто и обавезама финансирања америчке инфраструктуре и америчких енергената Европска унија је потврдила свој вазални статус. И прихватила је амерички модел да није довољно да буде вазал него мора и да плати за тај свој вазалски статус.

            Иако се у јавности то везује за предсједника Трампа, та политика Вашингтона према Европи је почела још у вријеме предсједниковања Барака Обаме и Џозефа Бајдена. Ово је само мало екстремнији, или искренији, континуитет.

            Необично је, међутим, да у Европској унији (ЕУ) нема озбиљнијег отпора том вазалству него се чак водеће земље утркују ко је вјернији вазал, прије свега Њемачка, Италија и Велика Британија која формално није чланица ЕУ.

            То се могло и очекивати ако се зна да ЕУ опстаје као што и већина њених земаља „преживљава“ на штампаним доларима америчких Федералних резерви који онда служе као покриће за штампање евра. Без тог механизма Европска унија не може економски да опстане.

Синиша Љепојевић

            Али, унутар тог вазалства неке земље настоје да траже простор за своју „строгоћу“. И ту је прије свега Њемачка. Пошто Америка, која је минулих деценија предводила казнену политику према Републици Српској у Босни и Херцеговини, нема више довољно интересовања Њемачка вјерује да је то управо простор за њен утицај а има и Кристијана Шмита. Кристијан Шмит је у ствари постао само „високи представник“ Њемачке.  Њемачка је у Босни и Херцеговини постала геополитички лешинар.

            Све ово што се сада ради према Републици Српској оперативно води Њемачка мада има и прећутну подршку Велике Британије, као контролора америчких интереса, и Аустрије као и донекле Пољске. Њемачка се понаша као окупациона сила.

            То је отежавајућа околност јер Њемачка нема таленат за уважавање реалности него је упорна у свом науму до апсурда. То је освета губитника. Велико је, међутим, питање да ли она има капацитет за окупациону силу, посебно када је о Србима ријеч.

            Већина житеља Републике Српске је очигледно спремна да брани своју отаџбину. Али, саме одлуке легалних органа нису саме по себи довољне, мора постојати спремност да се оне и одбране. У тој одбрани неопходни су и савезници. До сада су се својом подршком изјаснила два моћна савезника, Русија и Кина као и Мађарска.

            И ту долазимо до кључног проблема и изворишта актуелне агресивности и Њемачке и Кристијана Шмита. Најновија агресивност и у извјесној мјери безумље Њемачке је дио њеног хибридног рата против Русије и донекле Кине. Република Српска и предсједник Додик су савезници Русије и она њихов и то је за Запад основни гријех. Разбити Републику Српску и политички елиминисати предсједника Додика су, према западном плану, начини да се порази Русија и одстрани њен утицај. Циљ је Западни Балкан без Русије. То је основни циљ а све друго су обмане и пропаганда.

            Изузев политичког насиља ипак нема јасних идеја како то постићи, шта да се ради. Криза ће, међутим, да се продубљује јер Кристијан Шмит ће да организује посебне изборе за предсједника Републике Српске а постојећи и легално изабрани ће остати на својој функцији.

            Могло би се десити, сасвим реално, да то буду и посљедњи дани Босне и Херцеговине и Кристијан Шмит ће ући у историју као човјек који је угасио свјетло.

            То ће, по свему судећи, бити резултат геополитичке игре у коју су увучени Република Српска и Босна и Херцеговина.

            https://sveosrpskoj.com/komentari/ljepojevic-njemacka-je-u-bih-geopoliti...