Кршљанин: Србија ће остварити своје циљеве само ако одступи од интеграције са неоколонијалним Западом
КАЖУ ДА БИВШИХ СРБА У ТУРСКОЈ ИМА ВИШЕ НЕГО НАС ОВДЕ, А НАЈВЕЋЕ УСТАШЕ СУ БИЛЕ - ХЕРЦЕГОВАЧКИ СРБИ
Србија је под Царем Душаном излазила на три мора,
а била је и пелцер за руску православну империју
* У Србији влада свеопшти страх – ни власти, ни патриотска опозиција се не усуђују да кажу да нам место није у додворавању умирућем Западу, који нам је нанео сва зла која се могу замислити, ни у његовим неоколонијаним „интеграцијама“, него у – слободном свету, БРИКС-у, савезништву са руском браћом и кинеским пријатељима
* Србија је 2012. ипак почела да се извлачи из неоколонијалног ропства. Направљени су кораци од седам миља у јачању односа са Русијом (и Кином). Али, утисак је као да власти у Београду још нису одлучиле да ли ће им главни узор у спољној политици бити Броз или Милошевић. Логора додуше нема, али су односи са НАТО и ЕУ хипертрофирани
* Свима је јасно да Србија, којој су одузети територије, становништво и економски суверенитет, све то може да поврати, односно постигне своје ослобођење и уједињење једино уз помоћ Русије, али ако Србија истовремено настоји да „побољшава“ односе са западним силама, онда то неће бити могуће
* И владајуће и друге патриотске политичке снаге треба да се уједине у тежњи за ослобођењем и уједињењем, уз суштинску промену спољне политике, напуштање зависности од непријатељских сила... На том путу, за Србијом ће, једна по једна, кренути све балканске земље. И тиме ће бити обновљен Балкански савез...
____________________________________________________________-
Аутор: Владимир КРШЉАНИН
БАР нас мало старије, у породици и школи су учили да смо ми Срби као народ опстали захваљујући свом слободарском духу и отпору свим завојевачима. Они који су „љубили ланце“, „уважавали реалност“ и „чували мир по сваку цену“, данас су можда и срећнији од нас, само што – нису Срби!
Кажу да некадашњих Срба у Турској има више него нас овде. Познато је да су највеће усташе баш донедавни херцеговачки Срби. Има их чак и међу прецима Хашима Тачија и ко зна где све.
Е, ту врсту „реалности“ и поштовања према злочинцима, Запад нам (али и целом свету) намеће већ вековима.
Заједно са представом „да су све велике силе исте“, да су агресија и колонизација природне тежње свих који су велики и моћни. И да су ланци – светиња.
Зато данас, када смо закорачили у Нови свет коме смо и сами много допринели, у Србији влада свеопшти страх – ни власти, ни патриотска опозиција се не усуђују да кажу да нам место није у додворавању умирућем Западу, који нам је нанео сва зла која се могу замислити, ни у његовим неоколонијаним „интеграцијама“, него у – слободном свету, БРИКС-у, савезништву са руском браћом и кинеским пријатељима.
Списак западних зала не може бити ни дужи ни страшнији, а оно што ћемо навести свакако није потпун списак.
Када је јеретички Запад у крсташком походу освојио Константинопољ и сломио снагу Ромејског царства, Србија Светог Саве и Цара Душана је узела на себе терет Царства и судбине православног Балкана. Затим су се на Западу дивили нашем отпору Османским завојевачима, али нам нису помогли. Када су се, бранећи себе, и појављивали на Балкану, нудили су нам или унију или службу својим државама, а православље и балканско јединство су се трудили да затру.
Ипак, семе Ромејског и Душановог царства, пренело се на бескрајни Трећи Рим.
Веровали смо вековима да је тај духовни пелцер супериоран и да мора да победи, због своје доброте и правде, да људски живот, достојанство и заједница морају бити неприкосновени. Данас се види да су наши преци, а и ми који смо се недавно борили, били у праву.
Своју вечиту епску слободу мајушна српска Црна Гора је ослонила на Русију. На Русију се ослањао и Српски устанак, када је после пет векова вратио у живот Српску државу.
Страх Запада од Бога, правде и православља се умножио, постао паничан и траје до данас.
У продужетку Кримског рата убијен је Кнез Михаило Обреновић јер се дрзнуо да у сарадњи са Русијом ради на стварању Балканског савеза. На престо је доведен његов рођак Милан, који је Србију потчинио Аустроугарској и плановима Запада да се Балкан претвори у „буре барута“.
Владимир Кршљанин
Балкански савез је ипак створен, уз помоћ Русије, под Карађорђевићима 1912. и за неколико месеци је цео православни Балкан био слободан. Тада почиње најстрашнија одмазда која траје читав век и у којој постепено улогу џелата, окупатора и колонизатора од Германа преузимају Англосаксонци:
- Бугарско-српски рат;
- Први светски рат у коме гине пола Србије и гаси се Руска Империја;
- Стварање Југославије, па затим убиство Краља Александра и њено черечење;
- Други светски рат са најстрашнијим геноцидом Срба и Руса, у коме Руси и Срби ипак побеђују, али Броз издаје Србе, и уз привидну неутралност, везује земљу за Англосаксонце и НАТО, отварајући тако врата за трећу српску голготу у ХХ веку;
- Друга и Трећа Југославија уништене су крајем ХХ и почетком ХХI века у првој фази рата против Срба и Руса најпре хибридном, а онда и класичном агресијом САД и НАТО, а обновљена српска држава, сви њени народни, државни и војни прваци и њен вођа Слободан Милошевић егземпларно су послати на хашко судилиште НАТО пакта, где су скоро сви осуђени на најтеже казне, а сам Милошевић је убијен;
- Република Српска Крајина је етнички очишћена од Срба и укинута, а БиХ са Републиком Српском у свом саставу и КиМ се налазе под делимичном или потпуном окупацијом НАТО, под чијим се окриљем спроводи систематска антисрпска политика.
У исто време, у последња два века, наши односи са Русијом имају најснажнију и најмасовнију духовну основу, али су на државном плану пуни противречности, па и апсурда.
Најразвијенији су у време Броза, који је Југославију и Србију стратешки везао за НАТО и који је основао концлогоре за русофиле!
Најспремнији на потпуно савезништво, па чак и државну интеграцију, коју је једино он у читавој историји и формално иницирао, био је Слободан Милошевић, и то у време када је Русија била полуколонија пред банкротом, којој је претио распад. Првих девет месеци Путинове власти поклопиле су се са последњих девет месеци Милошевићеве, али то није било довољно.
Србија је 2012. почела да се извлачи из неоколонијалног ропства. Направљени су кораци од седам миља у јачању односа са Русијом (и Кином). Али, утисак је као да власти у Београду још нису одлучиле да ли ће им главни узор у спољној политици бити Броз или Милошевић.
Логора додуше нема, али су односи са НАТО и ЕУ хипертрофирани.
Свима је јасно да Србија, којој су одузети територије, становништво и економски суверенитет, све то може да поврати, односно постигне своје ослобођење и уједињење једино уз помоћ Русије, али ако Србија истовремено настоји да „побољшава“ односе са западним силама, онда то неће бити могуће.
Русија данас води, суштински исту као ми 90-их, наметнуту битку коју је у очајању покренуо уједињени Запад, битку за свој опстанак и за опстанак човечанства. Ми смо успели да останемо непоражени, а Русија ће да победи. И то је разлог више да се Србија за Русију што пре отворено веже.
И владајуће и друге патриотске политичке снаге треба да се уједине у тежњи за ослобођењем и уједињењем, уз суштинску промену спољне политике, напуштање зависности од непријатељских сила и самоубиствене тежње за „интеграцијом“ са њима, и ступање, у савезништву са Русијом и Кином у Нови свет, односно у савезе слободних и независних земаља као што су БРИКС, ШОС и други.
На том путу, за Србијом ће, једна по једна, кренути све балканске земље. И тиме ће бити обновљен Балкански савез и окончано ослобођење Балкана, насилно, од стране западних сила, прекинуто давне и славне 1912. године.
