Копривица: Благоја Јововића „убицом“ проглашавају другосрбијански морални гаулајетери Србије

НА ШТА СВЕ УДАРАЈУ ОНИ У СРБИЈИ КОЈИМА СМЕТА УЛИЦА НАЗВАНА ПО АТЕНТАТОРУ НА ПАВЕЛИЋА (1)

Архизликовац Павелић "кругу двојке" ближи и од

Милоша Обилића и Гаврила Принципа 

* Професорка историје на Београдском универзитету оспорила одлуку о давању улице у главном граду Благоју Јововићу,атентатору на Анту Павелића, оценивши да „Београд (тиме) подржава узимање правде у своје руке, да слави крвну освету, убице и насилнике“

* Јововић је Србин из Црне Горе, у којој нису дјеловале усташе,па о крвној освети не може бити ни говора. А „узимање правде у своје руке“ – стоји, Али, какав избор је имао Јововић? Да се обрати органима Ватикану одане Аргентине, већ познате по скривању нацистичких и њихових савезничких злочинаца из Другог свјетског рата? Или да се као политички емигрант и противник комунистичког режима обрати органима тадашње југословенске државе?

* Благоје Јововић је извршилац правде над једним од највећих злотвора у историји човјечанства, чији је режим омогућио сопственом народу да, сразмјерно својем броју, направи најстрашнији колективни злочин у Другом свјетском рату. Зато заслужује да буде слављен и никада заборављен, не само у сјећању српског народа

* Хрватска непрекидно држи антисрпски курс зато што се, без обзира која идеолошка опција била на власти, упорно држи „непогрешиве“ франковачко-усташке магистрале: Што горе Србима – то боље Хрватској. А хрватско становиште је посљедње социопсихолошко уточиште неутјешних „српских“ југослависта

________________________________________________________________________

       Аутор: Часлав Д. КОПРИВИЦА

       САСВИМ недавно, једна професорка историје с Београдског универзитета усталасала је духове својом у исходу етички врло спорном јавном квалификацијом.

       Она је оцијенила као крајње неподесно давање улице Благоју Јововићу, атентатору на Анта Павелића, од чијих је хитаца друга најутицајнија личност хрватске историје (послије Броза) на концу издахнула.

       Према њеним ријечима, такав чин значи да „Београд подржава узимање правде у своје руке, да слави крвну освету, убице и насилнике“.

       Овај догађај је индикативан зато што потврђује да је у политичко-емотивном симпатисању од стране тзв. „друге Србије“ свега према Србима непријатељског отворена нова страница. Заправо то се одавно десило, али за то шира јавност Србије, неупућена у минуциозности савременог конвертитства, није знала, па отуда констернација оваквим тумачењима „истакнуте научнице“.

Благоје Јововић

       Но да бисмо дошли до суштине, погледајмо како стоје ствари с непосредним оцјенама које изнесе ангажована историчарка.

       1. „Крвна освета“: Благоје Јововић био је из Црне Горе, па стога није много вјероватно да је неко од његових најближих сродника могао бити жртва НДХ. Крвна освета се односи на освету за смрт сродника, евентуално припадника племена – „национална крвна освета“, колико нам је познато, није позната.

       2. „Узимање правде у своје руке“ Ово стоји, али коју је алтернативу имао Јововић, иначе некадашњи подофицир Југословенске војске у отаџбини? Да се обрати органима римокатоличанству и Ватикану одане Аргентине, већ познате по скривању нацистичких и њихових савезничких злочинаца из Другог свјетског рата? Да се као политички емигрант и противник комунистичког режима обрати органима тадашње југословенске државе?

       Иначе, како изгледа када социјалистичка југословенска држава „узме правду у своје руке“ видјело се много касније на срамном суђењу Артуковићу у Загребу, на којем је предмет процеса био јако мали дио злочина у којима је учествовао један од најистакнутијих челника зликовачке хрватске државе. Све је било организовано тако да не дође до суштинске осуде злочиначке природе усташке хрватске државе, а камоли до катарзе Хрвата.

       Уосталом, када нема другог пута понекад и државе узимају правду у своје руке. Сјетимо се како је Израел годинама широм свијета „ловио“ терористе који су побили израелске спортисте на Олимпијади у Минхену 1972. Да ли би дотична професорка била спремна да налогодавце тих акција и њихове извршиоце назове „[3] убицама и [4] насилницима“, како је назвала Јововића? Узгред, према свједочењима самог Јововића, он је послије испаљена два хица у Павелића стајао над његовим тијелом и био у прилици да га „дотуче“, али то није урадио, надајући се да ће доћи до суђења.

       Да ли је то накнадно „дорађено“ сјећање или не, то не можемо знати, али у сваком случају, као што знамо, до суђења никада није дошло, јер је Павелић убрзо, тајно, као што је тамо и дошао, пребачен у Шпанију, гдје је умро.

       Оно што је, међутим, јасно из перспективе 2020. – да није било Јововићевог атентата (којим је логистички руководио његов рођак Јаков Јововић, иначе познат по томе да је на Радио-Београду 27. марта 1941. „одглумио“ краљевића Петра Карађорђевића, односно краља Петра II), Павелић би врло вјероватно био отишао с овога свијета, не осјетивши никакву правду – ни институционалну нити неинституционалну.

       Да ли један професор Београдског универзитета, који уз то предаје историју, сматра да би то био оптималан завршетак животног пута Архизлочинца?

       Погледајмо сада како ствари стоје на начелном плану када је ријеч о друштвеној кажњивости злочина. Још од антике историја цивилизоване Европе познаје традицију моралне екскулпације извршења правде над зликовцима – од тираноубистава (а Павелић је био нешто много ужасније од тога), па до оних који су починили светогрђе, прекршили табу итд.

       Онај ко лиши живота злотвора, нарочито излажући свој живот опасности, није био квалификован као „убица“ и „насилник“, већ неко ко је учинио достојно дјело, чиме је искупио правду у име читаве заједнице, а можда и читавог (морално свјесног) човјечанства.

       У модерно доба, јачањем социјалних функција правне државе и наглашеним инстуционализовањем кривичног права, држава је у своје руке преузела монопол установљавања и вршења правде – али не зато што само држава „зна“ ко је зликовац (за Павелића, рецимо, знамо сви – мада послије иступа попут онога професорке БУ више нијесмо сигурни), већ зато што је довођење тог монопола у питање нецјелисходно, потенцијално врло штетно, а може произвести правну, па чак и моралну аномију.

       Ипак, шта је боље, или шта је мање лоше – да архизлочинац Павелић умре мирно у постељи, неколико деценија касније, „чекајући“ руку правде, коју, по свој прилици, не би дочекао, или да га ипак стигне праведна казна за све учињене земаљске злочине који обимом и вриједношћу увелико надмашују један (његов) зликовачки живот?

       Откад се праведна казна морално квалификује као „убиство“? Када би свијет почивао на таквој оцјени – тада не би било начина да се заштитимо од зла, јер никакав отпор њему, а камоли његово искорењивање, не би били допуштени. Да ли би професорка била спремна да изјави да су атентаторске акције против некадашњих нацистичких злочинаца које је вршила израелска држава, у ситуацији када судски епилог извршења правде није био вјероватан, слављење убилаштва и крвне освете, или је то можда само „повластица“ за њене сународнике – када извршавају чинове не само националне него и општељудске правде?

       Двоструки стандарди на штету Срба, морални, политички, историјски… – то је црвена нит која повезује међуратну антисрпску пропаганду (и ванјугословенску и унутарјугословенску), „суочавања с прошлошћу“ у другој Југославији, ратну антисрпску пропаганду Запада деведесетих и потоњу хашку „правду“ двијехиљадитих.

       Тих тековина, видимо, србофоби се и даље не одричу…

       Када је ријеч о Јововићевом атентату на Павелића, што је конкретан повод овог текста, њега је могуће оцијенити само као извршиоца правде над једним од највећих злотвора у историји човјечанства, чији је режим омогућио сопственом народу да, сразмјерно својем броју, направи најстрашнији колективни злочин у Другом свјетском рату.

       Зато, он заслужује да буде слављен и никада заборављен, не само у сјећању српског народа. Ко тога није свјестан, ко то пориче, а Јововића проглашава „убицом“, тај има из основа изврнуту моралну перцепцију, минимализује степен злочина атентатом умореног архизлотвора, или чак вјерује у нешто што се не усуђујемо да изговоримо.

       Онај ко каже да Благоје није витез правде представља моралног парију, јер стати украј таквом разљуду какав је Павелић није само српска национална него и општељудска, морална дужност.

       Како објаснити овакав благонаклон став српских „грађаниста“ према усташтву?

       Каква је генеологија грађанистичке усташофилије у Срба?

       Пођимо редом, са социо-психолошким ракурсом усмјереним ка недавној прошлости.

       Ако већ није опстало брозовско (криптокроатоцентрично) југословенство – за шта су, према радикалним грађанистима, наравно, криви Милошевић и већинска воља Срба да и даље некако ипак буду Срби – тада је друга најбоља политичкоидентитетска опција, коју они истрајно слиједе, држање хрватског становишта према унутарсрпски колективноидентитетски релевантним догађајима у бившој Југославији и око ње.

       Тиме се може објаснити „непогрешиво“ подржавање сваке антисрпске интенције, (про)гласа, акције, феномена, ексцеса, покрета на подручју бивше Југославије. Зато, у мјери у којој ће бити пуни разумијевања за исламске фундаменталисте из БиХ, шиптарске терористе с КиМ, дукљотворце из Црне Горе… – у дословно истој мјери, ако не и за коју нијансу жешће, другосрбијански морални гаулајетери Србије биће непопустљиви према било чему што им одвећ „замирише“ на српскō.

       Тако ће, у суштини, они себе довести у когнитивно-дјелатно лагодну – а морално недораслу и зазорну позицију пуког копирања става званичног (и незваничног) Загреба.

       Хрватско становиште је, дакле, посљедње социопсихолошко уточиште неутјешних „српских“ југослависта.

       Хрватска непрекидно држи антисрпски курс зато што се, без обзира која идеолошка опција била на власти, упорно држи „непогрешиве“ франковачко-усташке магистрале: Што горе Србима – то боље Хрватској.

       То значи да се све релевантне идеолошке снаге у Хрватској, које се о разним питањима унутрашњег политичког живота могу разликовати, када је ријеч о Србима и српском питању склопиле, у суштини, усташоидни консензус. То и објашњава како је могуће да хрватски љевичари, идеолошки потомци некадашњег Савеза комуниста Хрватске, према Србима остају на старчевићевском стајалишту.

       Што се тиче носталгичних „кругодвојкашких“ (пост)југослависта (гдје год обитавали – „круг двојке“ је метафора малограђанске, србофобне чаршије Београда и око њега) – антисрпски назор и антисрпско дјелање немају алтернативу. Наиме, док год траје њихова антисрпска борба остаје жива нада у обнову њихове идентитетске утопије – брозоидне Југославије, или пак нечега њој налик.

       У крајњем случају, ако и знају да то није реално, они макар испуњавају своју „дужност“: праве штету Србима и српству гдје год могу, не очекујући, у својој заумној антиврлини, за то никакву накнаду, осим моралне подршке „другова и другарица“ широм бивше Југославије.

       (следи наставак)

       https://stanjestvari.com/2020/07/31/caslav-d-koprivica-kamen-na-junaka/