Кецмановић: Западни Голијат помаже Давиду из Лакташа да дође до нове изборне побједе

ШТА СТОЈИ ИЗА АМЕРИЧКЕ ИГРЕ У БиХ – ЗАШТО ПОДБАЦУЈУ И БЕРЛИН И БРИСЕЛ?

Метју Палмер се увија, само мало

другачије од трбушних плесачица

* Бивша једина суперсила је остала без институционалних оруђа за уредовање у Босни, што злослути да би још једино могли да употребе оружје. У  међувремену, ако ништа друго, преостаје им понављање санкција Додику, уз ризик да испадну смијешни

* Додик тражи дијалог у БиХ и нуди платформу за договор. А они кажу и опет слажу: „Не, са Додиком нема шта да се разговара јер са њим се може само силом“. Додик каже да Српска тражи враћање уставних надлежности као услов да остане у БиХ. А они кажу и поново слажу: „А не, Додик у ствари спрема сецесију“. Закључак гласи: праве се луди да би нас направили лудим

* Када припадница самог врха дипломатије САД Викторија Нуланд каже „Ко јебе Европску унију што зазире од америчке обојене револуције у Украјини - онда то није проблем, али када колективни шеф (какве-такве) државе, Додик, каже изасланику  Ескобару „Јебе ми се за твоје санкцијама“ - онда је то јесте, и то велики проблем

* Додик је за вокални ансамбл САД и неколико западних земаља постао метафора свих њихових, како и сами признају, фрустрација због неуспјеха у Босни. Додик је постао њихова опсесија и ноћна мора, те шта год се у Босни лоше догоди, они ће иза тога препознати њега. Шта ли тек мисле о народу који Додика и његову странку, што на општим и предсједничким, што на локалним изборима бира већ десетак пута заредом?        

________________________________________________________

       Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

       ДА НЕ долази са глобално опасне адресе, било би смијешно: САД су почетком мјесеца поновиле санкције српском члану Предсједништва БиХ.

       А да се власи не досјете, проширене су, поред још неколико српских имена, и на извјесног Мирсада Кукића, локалног моћника из Бановића кога је и СДА искључила из својих редова.

       Тако је протекторат и у овом случају, „као и иначе“, водио рачуна о националном балансу у БиХ.

Драган Човић и Милорад Додик

       Понављање потеза у шаху се препознаје као дефанзивна тактика играча који, иако у слабијој позицији, успјешно блокира наставак игре пат-позицијом.

       А шта стоји иза америчке игре у БиХ?

        Можда, заузети Украјином и Тајваном, немају времена, енергије и ресурса, да се концентришу на Балкан, па по инерцији рутински вуку исте потезе. Или су амбициозним њемачким савезницима препустили двориште ЕУ да би им доказали да нису дорасли задатку.

       Или ни једни ни други више немају идеју шта да ураде у БиХ, а да тврдоглаво остану при свом: „јединствена грађанска држава“.

     Русија и Кина у СБ УН не само да су зауставиле промоцију Шмита за в.п. него и укинуле ОХР, заједно са бонским овлашћењима.

       Уставни суд, са контролним пакетом странаца, својим усмјереним одлукама је компромитован, а судија Јозеф Марко је то и признао.

       ЕУ се, ем одметнула, ем сама са собом посвађала.

       Бивша једина суперсила је тако остала без институционалних оруђа за уредовање у Босни, што злослути да би још једино могли да употребе оружје. У  међувремену, ако ништа друго, преостаје им понављање санкција Додику, уз ризик да испадну смијешни.

        ЕУ им се ни први пут није придружила, као што неће ни други пут, јер гласови посланичких група у европском парламенту условљени су формулацијом „ако Додик не промијени своју политику“,  а до оперативних санкција води безнадежни пут до конснезуса.  

       Претходна озбиљна расправа у тијелима ЕУ, у коју би се укључили у најмању руку Мађари и Словенци, отворила би питање - каква је стварно та Додикова, наводно опасна, политика.

       Руководство Српске на челу са Додиком брани Дејтон, истрајније и одлучније од самих твораца и свих потписника споразума. А они кажу и слажу: „Не, Додик је тај који руши Дејтон“.

       Додик тражи дијалог у БиХ и нуди платформу за договор. А они кажу и опет слажу: „Не, са Додиком нема шта да се разговара јер са њим се може само силом“.

       Додик  каже да Српска тражи враћање уставних надлежности као услов да остане у БиХ. А они кажу и поново слажу: „А не, Додик у ствари спрема сецесију“.

       Закључак гласи: праве се луди да би нас направили лудим.

       Раније су говорили да је проблем „Додикова запаљива реторика“,  што значи да им не смета садржина него само форма. Иако, наравно, није баш тако, сигурно је да ниже представнике суперсиле, какви углавном долазе у БиХ, иритира што Додик са њима комуницира на начин сразмјеран њиховом реалном значају.

       Ти чиновници из споредних ходника Стејт департмента навикли су да их на Балкану примају са страхопоштовањем.

       Када припадница самог врха дипломатије САД Викторија Нуланд каже „Ко јебе Европску унију што зазире од америчке обојене револуције у Украјини - онда то није проблем, али када колективни шеф (какве-такве) државе, Додик, каже изасланику  Ескобару „Јебе ми се за твоје санкцијама“ - онда је то јесте, и то велики проблем.

       Да ли би нешто помогло када би Додик запаљиву реторику замијенио снисходљивом реториком? Напротив, понашали би се још безобразније.

       Сада кажу и „Додик је диктатор, гуши медије и опозицију“.

       Нигдје у свијету не постоји диктатура у којој деценијама дјелује једна медијска кућа са националном фреквенцијом, која се безмало током читавог дневног информативно-политичког програма искључиво бави недоказаним оптужбама против изабраног предсједника. 

       Српска, дакле, срећом, није диктатура, али у Српској се, срећом, не догађа да „дубока држава“ онемогући изабраном предсједнику да се обрати јавности. У Српској, такође, постоји врло развијен вишепартијски систем са коалиционом владом и снажном опозицијом,  и, срећом, не постоји двопартијски систем без опозиције, који се још читавом свијету силом намеће као узор демократије.

         Из земље која му је увела санкције такође кажу: „Додик је огрезао у корупцији“. А у тој истој земљи, према званичној статистици, током пандемије, седам милиона становика је спало на ивицу глади, док је њена привредна, политичка, медијска елита удвостручила имовину у милијардама долара. А истовремено та иста земља предводи борбу против корупције, не само на Балкану. И уводи санкције Додику због недоказане корупције.

Срећни и задовољни Кристијан Шмит

(фото: Армин Дургут PIXSELL)

        Најзад, бошњачко-хрватска Федерација већ три године - од прошлих избора - нема владу, Мостар је од рата територијално-етнички  подијељен град, Хрвати најављују бојкот  избора јер више неће да им Бошњаци бирају националне представнике. А они кажу: „Све је то зато што је Милорад Додик покварио Драгана Човића“.

       Неријетко ће дометнути да је Александра Вучића, односно Србију увукао у своје политичке авантуре у БиХ.

       Чудо од човјека, нема шта не може!

       Ако наставе да куде његову неограничену моћ, Додик би могао да оболи од маније величине.

       Укратко, Додик је за вокални ансамбл САД и неколико западних земаља постао метафора свих њихових, како и сами признају, фрустрација због неуспјеха у Босни. 

       Зашто?

       Прво, до зла бога компликовану ситуацију у БиХ тешко је објаснити и неупућеним људима у ЕУ и САД, па је лакше упријети прстом у конкретну особу са именом и презименом, која припада ионако сатанизованом српском роду.

       Друго, још теже је босанску енигму разријешити тако да буду задовољни не само  Хрвати, Срби и Бошњаци него и САД, и ЕУ, и Русија, Кина, Британија и Турска, па је најлакше оптужити Додика, српског бунџију против новог међународног поретка, који је постао познат и далеко ван граница БиХ.

       Треће, за полуупућене, каквих није мало ни међу онима који арбитрирају у свјетској политици, треба морално поједноставити проблем подјелом на добре момке Бакира, Жељка, Шефика и лошег момка Милета.

       У клиничкој психологији се масовно користи Роршахов тест. Ради се о серији безобличних црно-бијелих мрља, а пацијент, на питање на шта га асоцирају, треба у њих да пројектује неко значење.

       Када би западне политичке кадрове, задужене за БиХ, подвргли Рошаховом тесту, сигуран сам да би сви у сваком цртежу препознали лик Милорада Додика. 

       Додик је постао њихова опсесија и ноћна мора, те шта год се у Босни лоше догоди, они ће иза тога препознати њега. Шта ли тек мисле о народу који Додика и његову странку, што на општим и предсједничким, што на локалним изборима бира већ десетак пута заредом?

       Није политички коректно оптужити читав један народ, али Бакир лијепо каже: „Срби су лош народ“, илити - какав лидер, такав и народ.

       Колико год се опозиција трудила да минимизује значај Милорада Додика за опстанак РС, што је сасвим природно, посебно у изборној години, колективни западни Голијат ствара фаму о Давиду из Лакташа и практично ради кампању за његов још један мандат.

       Како је послије 5. октобра открио Вилијам Монтгомери, САД су у рушење Милошевића уложиле 50 милиона долара, а како су још прошле године најавиле, у јесење изборе у Српској инвестираће у опозиционе странке, медијске спонзоруше и колаборантске НВО свега осам милиона долара.

       Јесте Српска мања, али биће ипак премало. Или су потцијенили патриотизам народа у Српској, или им није довољно стало.

      И да не заборавимо: санкције против  Алтернативне ТВ представљају скандал који заслужује посебан осврт. Утолико више што су, сем часних изузетака, пропраћене срамотном тишином колега новинара из осталих медија, не само у Српској.

       „Новинари без граница“ ни да бекну.

       https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-zapadni-golijat-pomaze-davi...