Кецмановић: Запад љути што Додик чита његове покерашке блефове и узвраћа „пратим“

ШЕСТИ БЛЕФ ЈЕ: „БиХ ПРЕЛАЗИ СА ДЕЈТОНСКОГ НА ЕВРОПСКИ ПУТ“

Карлос Вестендорп

* Први БЛЕФ била је синтагма „међународна заједница“, јер тако нешто заправо не постоји ни као организација ни као институција, а непрестано се потеже као врховни ауторитет у БиХ. Те међународна заједница очекује ово, те захтијева оно, те неће дозволити нешто треће...

* Други БЛЕФ је гласио: „Дејтонски споразум је донио мир, али не и политичко рјешење за Босну!“ Мимо сваке логике и здравог разума, јер грађански рат је и почео зато што три народа нису могла да се договоре о будућности БиХ

* Трећи БЛЕФ: У Дејтонском споразуму нигдје није експлиците наведено кога представља в.п., иако чим се зове представник мора некога и да представља. Пошто му у опису радног мјеста стоји да треба да „помаже, охрабрује, подстиче локалне актере у импелементацији Дејтона“, било би природно да предствља ону групу земаља чији лидери су се крајем '95 окупили у Паризу да потпишу и гарантују Дејтон. Међутим, в.п. се радо представља као представник „међународне заједнице“, а своје полугодишње редовне извјештаје о раду подноси на адресу СБ УН и понекад се представља као представник УН у БиХ

* Четврти БЛЕФ: Не слово него дух Дејтона!? То је требало да објасни како је могуће да Срби, иако једини упорни и досљедни браниоци Дејтона, буду непрестано оптуживани да га крше. Овај безочни блеф омогућује им да тврде да је црно-бијело, а бијело –црно

* Пети БЛЕФ: Неопходне су институционалне реформе, јер је систем компликован, спор, скуп, неефикасан. Наравно, све је то тачно, али се то односи на ФБиХ и на БиХ, али не на РС

_________________________________________________________

            Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

            ШТА значи ријеч блефирање?

            Најчешће се користи у карташкој игри покер, тако што настојите да повећањем улога и говором тијела, противнику створите утисак да имате јаче карте него што их стварно имате.

            Блефирање није банална превара када нешто дословно слажете или обећано не урадите, него вјештина да уплашите противника да његове објективно боље карте нису довољно добре да би ризиковао и наставио игру.       

            Блефирања, наравно, има и у другим областима, па и у мирнодопској политици, домаћој и међународној. Разноразне сталне и ad hoc, владине и невладине међународне организације и институције блефирају Србе у Србији и у Српској, али ћемо се овом приликом задржати на потоњој.

            У недавном разговору за Вечерње новости  Додик је навео да су му „премијер и три предсједника европских држава повјерили да су Британци хтјели да га ликвидирају по мафијашком принципу: Човјек је проблем, ако нема човјека нема ни проблема, уз причу да је „пружао отпор". Нису одустали, али ћуте. 

            А за РТ Балкан (20.04.25) предсједник Српске је додао: „Њихове власти су стајале иза тога и свега лошег што се дешавало Србима. Када је била конференција ПИК-а у Бону 1997. године, измислили су некаква овлашћења, иако се та синтагма никада није појавила. Али, они су је упаковали и назвали ‘бонска овлашћења’. Тада је шефица британске делегације бар била искрена и рекла да је то блеф. И сада ми живимо у том њиховом блефу више од 30 година и ако им се супротставимо можете доћи у ситуацију да будете хапшени“.

            Када је добио „бонска овлашћења“ и прва реакција в.п. Вестендорпа била је да су та овлашћења у сукобу са Дејтоном, али их је касније користио. Блеф са измишљеним бонским овлаштењима је упалио.

            Да су блефови само британски, ни по јада. Могло би се рећи да су они само специјалисти за блефове, али блефирању у БиХ дале су допринос мање или више готово све западне силе.

            Но, први БЛЕФ била је синтагма „међународна заједница“, јер тако нешто заправо не постоји ни као организација ни као институција, а непрестано се потеже као врховни ауторитет у БиХ. Те међународна заједница очекује ово, те захтијева оно, те неће дозволити нешто треће, а у конкретнијем облику у БиХ се појављује као УН, СБ, ЕУ, ОХР, ПИК итд.

            Али, ко чини међународну заједницу?

            Ваљда свих 100 чланица УН, иако у великој већини њих, рецимо у Перуу или Конгу, ни власти, а камоли народ појма немају ни да постоји БиХ, поготово ФБиХ и РС и шта се овдје догађало послије грађанског рата, за који су тамо вјероватно нешто чули.

            У међувремену, са деглобализацијом свијета, „међународна заједница“ је промијенила име па се назива „колективни Запад“. А ових дана Фон дер Лајенова вели: „Запад какав смо познавали више не постоји“.

            Ако не постоји Запад, не постоји ни колективни Запад, па је онда срушен и стуб међународне заједнице, која на крају такође не постоји. „Велик турбан, под њим хоџе нема“, па се Српска бори са вјетрењачама. А хоџе и хоџице, без турбна походе БиХ и пријете, условљвају, хапсе.                

Ненад Кецмановић

            Други БЛЕФ је гласио: „Дејтонски споразум је донио мир, али не и политичко рјешење за Босну!“ Мимо сваке логике и здравог разума, јер грађански рат је и почео зато што три народа нису могла да се договоре о будућности БиХ.

            Сецесионисти су прекинули процес договарања, наметнули своје, и изазвали отпор оних који су бранили затечено стање и принцип равноправности. У позадини фронта током три и по године рата стране у оружаном сукобу су, уз посредовње иностраних мировњака, тражили политичко рјешење, и када су га у Дејтону нашли, успостављен је мир.

            Рјешење или дејтонски Устав БиХ био је основа мировног споразума. Да рјешење тада или касније није усаглашено, рат би и данас трајао. Чему замјена узрока и посљедице? –

            Раздвојили „мировно рјешење“ на мир и рјешење, како би могли да славе мир, а куде и мијењају рјешење.

            Трећи БЛЕФ: У Дејтонском споразуму нигдје није експлиците наведено кога представља в.п., иако чим се зове представник мора некога и да представља. Пошто му у опису радног мјеста стоји да треба да „помаже, охрабрује, подстиче локалне актере у импелементацији Дејтона“, било би природно да предствља ону групу земаља чији лидери су се крајем '95 окупили у Паризу да потпишу и гарантују Дејтон.

            Надзор имплементације на терену спуштен је на ниво амбасадора тих земаља у Сарајеву, који чине ПИК. ПИК савјетује в.п.-а, а тај оперативно ради на проведби споразума на челу институције ОХР, са бројним упосленицима и позамашним буџетом.

            Међутим, в.п. се радо представља као представник, како већ рекосмо, ионако суспектне „међународне заједнице“, а своје полугодишње редовне извјештаје о раду подноси на адресу СБ УН и понекад се представља као представник УН у БиХ.

            Заврзлама око тога кога (високи) представник у ствари представља, сем самога себе, добро је дошла да се особа по имену Кристијан Шмит, без дипломатског статуса са обезбјеђењем баварске полиције, бесправно усели у зграду ОХР у Сарајеву и наметне већој половини БиХ као в.п.

            Четврти БЛЕФ: Не слово него дух Дејтона!?

            То је требало да објасни како је могуће да Срби, иако једини упорни и досљедни браниоци Дејтона, буду непрестано оптуживани да га крше. Неспоразум је хроничан, јер Српска слиједи оно што пише, а они се баве духовима.

            Уобичајено је не само у српском језику да када се каже да је нешто „у духу“, онда значи да то није буквално исто, али је иста суштина. У интерпретацији ОХР-а „у духу“ значи супротно од онога што је „по слову“, односно написано.

            Овај безочни блеф омогућује им да тврде да је црно-бијело, а бијело –црно. Довољно је да сви то понављају, да га шире медији, и да постане истина.  

            Пети БЛЕФ: Неопходне институционалне реформе, јер је систем компликован, спор, скуп, неефикасан. Наравно, све је то тачно, али се то односи на ФБиХ и на БиХ, али не на РС. „Премда су односи Хрвата и Бошњака у ФБиХ били регулисани већ Вашингтонским споразумом, првих 10 од укупно 21 дан колико су трајали преговори у Дејтону, било је посвећено регулисању односа између Бошњака и Хрвата“ –пише учесник Колет Дерек (Тајна повијест Дејтона).

            За Педија Ешдуна 2002. године то је подразумијевало „почетак разградње структуре Дејтона“ (Сретан живот), а разградња Дејтона конкретно је значила отимање надлежности, наметање закона, смјене непослушних функционера, у чему је Ешдаун био шампион.       

            Шести БЛЕФ: „БиХ прелази са Дејтонског на европски пут!?“ Овај блеф, прије свега, значи да БиХ напушта Дејтон, који је већ имплементиран, те да је ступила у вишу развојну фази, иако истовремено понављају да је  међународна заједница фрустрирана неуспјехом у БиХ. То би ваљда требало да значи да ће, пошто је Трамп дигао руке од Европе, ЕУ умјесто САД преузети  протекторат у БиХ. А пошто је Брисел у слабом здрвственом стању, онда конкретно Њемачка и Француска, односно Британија, која претендује да послије брегзита постане арбитар у ЕУ и испостава САД на Континенту. 

            Седми БЛЕФ: Дијалог, дебата, преговори, усаглашавања, усклађивање је њихов омиљени блеф. Са њима то изгледа тако да се смјењују разноразни посредници, изасланици, извјестиоци и њихови замјеници и помоћници, па тек амабасадори и први секретари, да ти се заврти у глави, и понављају једну те исту причу да треба да урадиш ово или оно у интересу твог народа и напредовња ка ЕУ.

            А када их „непристојно“ одмах упиташ имају ли шта ново да понуде, подсјетиш их да није у реду да се петљају у унутрашње ствари иностране земље, да ваљда боље препознајеш интересе свог народа него они, онда ти ван протокола кажу да си све у праву али он напросто преносе став своје владе и да ти је паметније се не јогуниш.

            Унутрашњи дијалог међу локалним актерима – такође је пожељан, али нипошто без њиховог усмјеравјућег посредовања и без њихових медија који ће дати пожељну интерпретацију.

            Блефова има на претек, али шта ако понекад и не блефирају, него бомбардују као крајем рата „положаје ВРС у Босни“ и успут озраче цивиле, или шаљу специјалце да киднапују или чак физички ликвидирају предсједника. Јаче карте за то свакако имају, али прије него што их открију, калкулишу да шта би тиме постигли, да ли им се исплати, какве ће бити реакције свијета, могу ли да ратују на више страна.

            Лакше им је док блефови успијевају, и зато их љуте они који, као Додик, блефове наглас препознају и кадри су да на повећан улог узврате: пратим!

             https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-zapad-ljuti-sto-dodik-cita-...