Кецмановић: Запад још од аустроугарске анексије БиХ ради на подели и сукобљавању Срба

НЕКИ НЕ ПРЕСТАЈУ ДА ПРИЗИВАЈУ „ЗАХЛАЂИВАЊЕ ОДНОСА“ ИЗМЕЂУ ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ И СРПСКЕ

(фото: Танјуг)

* Као да се неко труди да покаже да два српска лидера потајно раде један против другог, а ти политички сеизмолози прецизно региструју и тумаче сваку наводну промјену у односима. Мотре се свака ријеч, интонација и гест, оно што су казали и прећутали, гдје су били одсутни и присутни, лично или преко изасланика

* Неки опозициони лидери у РС се отворено препоручују као бољи партнери власти у мајци Србији, који ће беспоговорно и дисциплиновано слиједити инструкције из Београда.  А у Београду пак извјесни опозициони политичари и везани медији истичу Додика као храброг и самоувјереног српског лидера који одлучно узвраћа на све притиске Западу и чак зна и да опсује њихове емисаре. Насупрот Вучићу, који распоређује јаја у више корпи, купује вријеме, одуговлачи, прави компромисе, тражи пријатеље међу традиционалним непријатељима

* Бацање коске између Вучића и Додика провоцирањем лидерских сујета представља елемент стратешког хибридног рата колективног Запада против словенских правослованих, русофилних и непоправљивих Срба

* Денунцирање Додика за наводно доцирање Вучићу на недавној трибини „Српска се брани и у Србији“ у Београду, које долази од опозиције у Српској, прије свега није тачно. Али, неће се допасти ни њиховим бирачима и народу који стријепи над свесрпским јединством

* Уосталом, да ли су знали или нису, али су се Вучић и Додик истог дана састали, као што се то незванично дешава и сваки пут када овај приватно долази на кошаркашке утакмице у Београд. Елем, тиква, срећом, није пукла

_________________________________________________________

           Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

           ПУКЛА тиква између Вучића и Додика!?  Вучић ће пустити низ воду Додика и РС!?  Послије тријумфа на изборима Додик одлучио да крене својим путем!?

           Вучић одложио санкције Русији докле год Србија могне да издржи!? Додик је на врхунцу антируске хистерије, Путину додијелио орден!? Москви је важнији Вучић, али више вјерује Додику!? Додик својим заоштравањем према према комшијама у БиХ, али и ван ње, отежава Вучићу!?

           Вучић на рачун Србије помаже Српску!? Ни Вучић ни Додик већ дуже не спомињу да је сарадња Србије и Српске најбоља икад!? Очигледно захлађење односа између Вучића и Додика!?

           Као да се неко труди да покаже да два српска лидера потајно раде један против другог, а ти политички сеизмолози прецизно  региструју и тумаче сваку наводну промјену у односима. Мотре се свака ријеч, интонација и гест, оно што су казали и прећутали, гдје су били одсутни и присутни, лично или преко изасланика. 

          У Бањалуци неке опозиционе странке и одговарајући медији настоје Додика да представе као политичара који систематски провоцира сукобе са друга два народа и међународном заједницом, те минира настојања Вучића да успостави добре односе са свим лидерима у БиХ, сусједима и са колективним Западом, а у циљу мира, стабилности и економског просперитета Србије.

           Штавише, неки опозициони лидери се отворено препоручују као бољи партнери власти у мајци Србији, који ће беспоговорно и дисциплиновано слиједити инструкције из Београда.  

        У Београду пак извјесни опозициони политичари и везани медији истичу Додика као храброг и самоувјереног српског лидера који одлучно узвраћа на све притиске Западу и чак зна и да опсује њихове емисаре. Насупрот Вучићу, који распоређује јаја у више корпи, купује вријеме, одуговлачи, прави компромисе, тражи пријатеље међу традиционалним непријатељима.

           Такво понашање опозиције у обје српске земље представља легитиман начин борбе за власт, али... 

           Још од времена аустроугарске анексије БиХ, Запад ради на подјели, удаљавању и сукобу Срба у двије државе.

           Планове црно-жуте монархије о продору германског фактора на топла мора са стратегијом Ватикана за ширење католичанства на исток, маестрално је артикулисао бечки намјесник у БиХ Калај. 

Момо Капор

           Окретао је муслимане против Срба, али и систематски сузбијао све везе „босанских Срба“ са „Србијанцима“. Новине, часописи, књиге па и „сумњиви“ књижевници и интелектуалци који су радили на културном јединству српског народа заустављани су на граници на Дрини, како у Босни не би ширили национално- ослободилачке идеје.

           Многи српски политички прваци свештеници, писци су и прије атентата Гаврила Принципа осуђени на велеиздајничким процесима у Бањалуци и Загребу и робијали у логорима у Араду и Добоју.

           Ватиканско-бечки пројект у Калајевој операционализацији није успио ни прије пада царевине, али није напуштен ни послије 20- годишњег интермеца Краљевине Југославије. Крваво је оживљен у НДХ: Хрватска до Дрине, истребљење Срба, пацовски канали, улога Пија XII и Степинца. 

           Средином 60-их тај пројекат је у социјалистичкој БиХ доживио и неуспјелу репризу.

           Ни годину послије Брионског пленума биће одржан партијски актив руководства БиХ на коме су водећи српски комунистички кадрови извршили критику и самокритику због запостављености хрватских, па и муслиманских кадрова. Српски кадрови јесу до тада били надпредстављени, али зато што су били још и вишетруко надпредстављенији у партизанским редовима.

           Након тога, промоција на основу заслуга у НОБ-у, замијењена је националним кључем. Синови домобрана и први рођаци усташа, и њихово цвијеће експресно су уздизани у хијерархији власти. А са Кардељевом и Бакарићевом политиком „федерирања федерације“ ка конфедерацији, ојачавањем република државним атрибутима и афирмацијом нових нација, моћ се преселила из савезног центра у Београду у републичке пријестонице.

           „Заједништво и суживот“ три народа, остварује се борбом против „патернализма, својатања и душебрижништва из сусједних република“. 

Ноел Малколм

           У Сарајеву су постали непожељни  интелектуалци из Србије, како љевичари, тако и националисти и, не мање, либерали.

           Иво Андрић је „нанио већу штету Босни него сви окупатори заједно. Меши Селимовићу је формирана партијска комисија по пријави курирке ЦК. Моми Капору је забрањена драма у зеничком позоришту. Никола Кољевић је саслушаван у ДБ зато што је у викендици угостио Стевана Раичковића и Матију Бећковића. Итд.

           Маспок се прелио у пограничне дијелове БиХ, на босанску планину Радушу из Њемачке су стигли наоружани усташки емигранти из Њемачке.

           Док је Србе то подсјећало на 1941-ву, Муслимани су у „тамном вилајету“ ограђеном од малигног утицаја Србије видјели своју будућу националну државу. Тај процес је приредио распад Југославије, али и њене босанске минијатуре. 

           Чак и британски историчар Ноел Малком (Кратка повијест Босне, 1994), са којим је  полемисао Екмечић, констатује да је „60-их из БиХ емигрирало око 16 000 становника годишње, већином Срба који су одлазили у Србију“   

           Данас свједочимо и другој репризи Калајевог игроказа: укинути Српску, одродити „босанске Србе“ од „Србијанаца“, потиснути Србе на десну обалу Дрине.

           Тзв. мђународна заједница захтјева од Београда час да се „не мијеша у БиХ“, „час да се мијеша на штету српског јединства“, „час да обузда Додика“,  час да „активно подрива“ демократски изабраног предсједника РС, уколико хоће брже на путу ка ЕУ.

           Све у свему политика Брисела је наставак Ватиканско-Бечке политике из времена К унд К, којој су се придружиле и САД тајним споразумом папе Јована и пресједника Регана.

Папа Војтила и Роналд Реган

           Павловића мост на Дрини чекао је неколико година на саобраћајну дозволу из Сарајева. Да није није било Ердогановог фининансијског и политичког ангажовања код Изетбеговића, не би био започет аутопут Београд-Сарајево.

           ЕУ која иначе форсира регионалну сарадњу, пећутно подржава локалну опструкцију ХЕ Бук Бијела.

           Како су се освједочили београдски интелектуалци Чавошки, Ковић, Ђого, Пророковић и др. када су заустављени на граници на Дрини, у управи пограничне полиције у Сарајеву, баш као и 1914, постоји тајни списак непожељних непознате дужине.

           Једних зато што су помагали Караџићеву породицу, других што су негирали геноцид, трећих што су у својим националистичким наступима реметили међунационалну идилу у БиХ.

           Непожељни су баш као и „пашћетина“ (свињетина) у месницама.

           У Сарајеву нема Срба, па нема интереса ни за угледне Србе из Србије, ни за београдску штампу, ни за свињетину. Бошњаци нису ради да је виде ни близу халал меса у „мултикултурним и грађанским“ месницама у центру града.

           Преостали Срби у „Блискоисточном Сарајеву прелазе у „Источно“ у дневне набавке и да слободно србују. А медији у етнички очишћеном муслиманском Сарајеву уживају да дају прилику опозиционерима из Српске и Србије, да ударе по својој власти. Посебна посластица је кад препознају да је пукла тиква између Вучића и Додика јер је то штета за обојице.

Ненад Кецмановић

           Као што рекосмо, то јесте легитиман начин политичке борбе опозиције за власт у обје српске земље, али...

           Ни на једној обали Дрине није у току предизборна кампања кад се подразумијева и претјеривање, него је по многима у току Трећи свјетски рат и српски лидери у Београду и Бањалуци се опиру отимању Косова односно отимању земље, ријека, шума Српској, па није баш прави моменат. Тим прије што бацање коске између Вучића и Додика провоцирањем лидерских сујета представља елемент стратешког хибридног рата колективног Запада против словенских правослованих, русофилних и непоправљивих Срба.

           Денунцирање Додика за наводно доцирање Вучићу на недавној трибини „Српска се брани и у Србији“ у Београду, које долази од опозиције у Српској, прије свега није тачно. Али, неће се допасти ни њиховим бирачима и народу који стријепи над свесрпским јединством.

           Најзад, да ли су знали или нису, истог дана Вучић и Додик су се састали, као што се то незванично дешава и сваки пут када овај приватно долази на кошаркашке утакмице у Београд.

            Елем, тиква, срећом, није пукла.