Кецмановић: Велемајсторски бал шахисте иоз Бакинаца

У ПОБЕДНИЧКУ ЗАВРШНИЦУ УВЕО ЈЕ ЈЕДНУ ОД СВОЈИХ НАЈТЕЖИХ БИТАКА ЗА СРПСКУ

* Председник Српске се уредно одазвао на суђење у Сарајеву и, касније, поново стигао у босанску престоницу да откупи годину затвора. Уследило је одлагање референдума и одустајање од кандидатуре на ванредним изборима. А онда и ударац изнутра од опозиције: „Додик је спасавајући своју кожу продао Српску западном протекторату“; „Издао је браћу Русе и приклонио се непријатељима Американцима“. И није да није деловало тако. Али, испоставило се да ипак није                                                                    * Да ли је то била велика сратегија лидера мањег ентитета или политичка интуиција даровитог државника, тек показала се као кључна Додикова наклоност према Доналду Трампу док је овај још пре десетак година водио неизгледну кампању за први мандат против фаворизоване Хилари Клинтон, која је најављивала „повратак Америке незавршеним пословима у Босни“

* Накнадно се, ево, показало да је Додик повлачењем збуњујуће противречних потеза напред-назад, на Исток-на Запад и тактичким маневрисањем у месту куповао време и уз координацију америчких и руских акција

* Први је направио уступке у деескалацији кризе, па су малобројни упућени у сценарио, гризли нокте ишчекујући да ли ће са друге стране Атлантика испоштовати договор и узвратити. „Превариће нас, као и увек! Трамп није ништа бољи!“. Ипак је почело са скидањем санкција шефу кабинета, директорки РТРС, шефу протокола, а онда са кратком паузом од неколико дана САД су скинуле санкције комплетном руководству Српске укључив и самом Додику

__________________________________________________________________

            Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

            ИAКО сам прије 18  година објавио књигу „Босна – немогућа држава“, а минуло међувријеме ме није демантовало, јер бивша СР БиХ и данас опстаје само захваљујући ноћној стражи тзв. међународне заједнице, а са том вјечном стражом никада се неће осовити на своје три ноге и самостално проходати, то не мора да значи да треба одустати.

            Ето, рецимо да је, у моменту када је Додик у кући у Бакинцима под опсадом СИПА и ЕУФОР-а, те под потјерницом Суда БиХ, замало и Интерпола, чекао да му САС-овци изврше хеликоптерски деснат на кућни кров, неко од бошњачких угледника изјавио је: „Чекајте, људи, не може тако, не дамо наше демократски изабране функционере, није Босна слободно ловиште на коме се, као на сафарију у Кенији, иживљавају богати страни ловци. Ако им прође ово што данас раде са Додиком, сутра ће урадити и са некима од нас. Не треба нама јединствена Босна као тамница народа у којој су Срби и Хрвати силом велесила натјерани да живе у њој, 30 година.         

            Не би то Додику и Српској практично ништа помогло, па би на српској страни сумњичави то препознали као проливање крокодилских суза, али би барем код наивних упалило као сигнал да су комшије коначно дошле до памети да се било каква БиХ може градити само на темељу социјалног капитала узајамног повјерења, унутрашње солидарности и равноправног договора.

            Али не, из Сарајева је одјекивало само тријумфално ликовање: „Додик је капитулирао! Српска је на кољенима!“

Алија Изетбеговић

            Подсјетило је то на почетак ’92, када су Муслимани, на челу са Изетбеговићем, неумољиво марширали ка референдуму о независности против воље представника једног од три конститутивна народа, и Србима у БиХ отворено ставили на знање и равнање да се у будућој Независној држави Босни неће више ни о чему питати.

            Ни тада, као ни данас, нико се од угледних Муслимана није огласио да упозори куда то води Босну. Напротив, када је на миг Цимермана, повукао потпис са Кутиљеровог плана, сви су се дивили Алијиној лидерској храбрости и одлучности која ће Босну одвести у грађански рат, а он заузети тек фртаљ територије БиХ.

            Њему хвала, јер би са истовјерницима и саплеменицима на Косову, у Санџаку постали само увећан камен раздора у краткотрајној трећој, односно скраћеној СРЈ.

            Да наставимо са парадоксима, колико је само Шмит увећао неповјерење Срба према колективном Западу и довео до озбиљних размишљања од одласку Српске из БиХ. Ем што га је колективни Запад, иако неизабраног у СБ УН, наметнуо као в.п., ем што је посегао за јавном имовином Српске, за шумама, ријекама, ораницама, за њеним надземним и подземним природним ресурсима, ем што је Додиков резолутан отпор таквој неуставној узурпацији прогласио за кривично дјело. Тај блиц криг на власништво и власт Републике Српске, стављен у контекст рата у Украјини, антируске хистерије, Срба као малих Руса, Додикових честих консултација са Путином, оптуженим за „ратне злочине“.

            Све је било приређено да Бајденов амабасадор САД, самозвани в.п. Шмит и судиница Сена технички доврше ствар оркестрирану са вишегодишњом кампањом из Сарајева да је Додик узрок свих невоља у Босни и да ће без њега процвјетати у суживоту и заједништву три народа. Фалила је још само Интерполова црвена потјерница па да се предсједник Републике нађе у кавезу, несигуран и у кући у Бакинцима, упркос дипломатској подршци Путина, Орбана, Фица. 

            Сам Додик није признао самозваног в.п. Шмита и блокирао је све његове потезе, НСРС је одбацила неуставне и незкаоните одлуке Тужилаштва и Суда БиХ, а онда се предсједник Српске уредно одазвао на суђење у Сарајеву и, касније, поново стигао у босанску пријестоницу да откупи годину затвора. И, напокон, одлагање референдума и одустајање од кандидатуре на ванредним изборима. А онда и ударац изнутра од опозиције: „Додик је спасавајући своју кожу продао Српску западном протекторату“; „Издао је браћу Русе и приклонио се непријатељима Американцима“; „Додик је неодговорни импровизатор, који сваки дан мијења одлуке и понижава парламент“.

            И није да није дјеловало тако. Али, испоставило се да ипак није.                                                                    

            Да ли је то била велика сратегија лидера мањег ентитета или политичка интуиција даровитог државника, тек показала се као кључна Додикова наклоност према Доналду Трампу док је овај још прије десетак година водио неизгледну кампању за први мандат против фаворизоване Хилари Клинтон, која је најављивала „повратак Америке незавршеним пословима у Босни“. Откуд та наклоност?

            Док је госпођа Клинтон најављивла „повртак незавшеним пословима у Босни, дотле је Трамп обећао да се „САД више неће мијешати у унтрашње ствари других земаља“ и Додик постао његов фан, који је то огласио на сва ентитетска звона која нису одзвањала далеко, а обућар из Новог Града (Босански Нови) послао је Меланији ципеле на поклон.

            Док се током изборне ноћи у амбасади САД на Дедињу кладило о будућем побједнику и угледне званице махом убацивале листић у кутију Клинтонове, Додик је ујутро на сав глас славио неочекивану побједу свог кандидата. Међутим, први Трампов мандат био је разочаравајући, предсједник се четири године борио за пролаз најближих сарадника у Конгресу и њихову лојалност, те у финишу и против импичмента из дубоке државе.

Ненад Кецмановић

            У сљедећем покушају је глатко поражен од Џозефа Бајдена и тако су прошле још четири године у којима су САД у Босни водиле политику Медлин Олбрајт, погубну по Српску и ојачану тезом да су, сред русофобне хистерије на Западу због Путинове СВО у Украјини, Срби заправо „мали Руси“.

            Но, и у трећем покушају, као и у међувремену, Додик је остао вјерни навијач Доналда Трампа, као да се ради о његовој КК Игокеa. Напокон, Трамп је тријумфовао, и предсједник Српске, коме су Бајденов амбасадор Марфи, неизабрани в.п. Шмит и судиница Сена стезали омчу око врата, могао је да одахне, али гломазна администрација САД је била спора (инаугурација, усељење у Бијелу кућу, формирање кабинета), а Мајкл, Кристијан, Сена испред ЕУ плахо хитри.

            Трамп преко Ландауа у Стејт департменту у Вашингтону, Путин преко Лаврова и Небензје у СБ УН у Њујорку, а Шмит и Сена на бих. терену у Сарајеву. Или на крају сама хероина Сена као хазретли Фатима.

            Накнадно се, ево, показало да је Додик повлачењем збуњујуће противрјечних потеза напријед-назад, на Исток-на Запад и тактичким маневрисањем у мјесту куповао вријеме и уз координацију америчких и руских акција привео аранжман у побједничку завршницу у једној од својих најтежих и најкомпликованијих битака за Републику.

            У моменту када је као први направио уступке у деескалацији кризе, малобројни упућени у сценарио, гризли су нокте ишчекујући да ли ће са друге стране Атлантика испоштовати договор и узвратити. „Превариће нас, као и увијек! Трамп није ништа бољи!“

            Ипак је почело са скидањем санкција шефу кабинета, директорки РТРС, шефу протокола, а онда са кратком паузом од неколико дана САД су скинуле санкције комплетном руководству Српске укључив и самом Додику.

            У том интермецу многи су Додика отписали као разочарање, а многи ожалили као жртву. Вијест га је затекла у Бјелорусији у окружењу Лукашенка, Лаврова, Сијарта. Русија је покренула избор новог в.п. без бонских овлашћења, да угаси свјетло у згради ОХР-а у Сарајеву, САД неће бити против. Шмит неће баш добити отказ, али не зато да би спасили образ његовим европским протежерима, који су искључени из премијер лиге, но зато што му нико није дао манадат па не може ни да му га одузме.    

            „Браво Миле, браво мајсторе!“ То не пишу београдски медији, него стоји у реаговањима бошњачких читалаца који тим поводом грде своје кадрове: „Додик је и под санкцијама умјешно водио вањску политику и угошћавао Ђулијанија и Рода Благојевћа, а Конаковић је путовао у САД да би ангажовао молерску фирму да за бошњчку ствар лобира у Конгресу“.

            Дио опозиције у Српској, огорчен што је Каран добио допунско гориво у трци за ванредне изборе крајем новембра, понаваља већ бајате пароле с почетка октобра. „Додик је издајник, продао је РС“

            Бошњаци су тако, како рекосмо на почетку, пропустили још једну прилику да пруже руку комшијама у невољи и поврате „зерицу“ њиховог проћерданог повјерења.

            Сулејман Тихић је први  покушао: „Не можемо вјечно да се бавимо само својим жртвама, треба да чујемо шта каже и друга страна“. Касније и Сабина Силајџић: „Срби су и прије рата живјели на Палама неколико километара од нас, нудили су нам више споразума, а ми смо све одбијали“.

            Њега су вербално линчовали, а њу лукаво прећутали. Зато тако нешто више ником и не пада на памет. Уосталом ето Султана, ето дронова на Косову, ето муџахедина у Црној Гори, ето ће и у Бошњака да живне носталгија за пустим турским.

            Ето у Босни опет белаја. Дејтон, нови договор, разлаз?

             https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-velemajstorski-bal-sahiste-...