Кецмановић: У Риму о „слободи од насиља“ говорио Џаферовић коме су муџахедини доносили одсечене српске главе
БОШЊАЧКИ ЧЛАН ПРЕДСЕДНИШТВА БиХ ЗАБЕЗЕКНУО МЕЂУНАРОДНИ СКУП У РИМУ
Шефик Џаферовић у Риму
* Тврдио је Шефик ЏАФЕРОВИЋ (28. новембра) да је у БиХ одувек постојала „Традиција међусобног уважавања и толеранције“ (?!) То је традиција коју Шефик и Шефике воле да везују за османски „систем милета“. А изгледала је тако што црквени звоници нису смели да звоне и једино се чуло куисање мујезина. Тако што су цркве морале да буду укопане у земљу да не би висином премашиле висину минарета... О натуралним и новчаним наметима за хришћанску рају и о дершивми (Данак у крви) да и не говоримо
* Континуитет „узајамног уважавања и толеранције“ настављен је и у 20. веку у Калајевим антисрпским босанством и Павелићевим генеоцидом над православцима... Све до расписивања референдума о сецесији БиХ против воље српског народа, као и ускраћивања права хрватском народу да бира своје националне представнике у заједничкој власти. Примерно узајамно уважавање, нема шта!
* Босна је опстајала једино као османска и хабзбуршка окупациона зона и корпус сепратум под шестојануарском дикататуром, под диктатуром пролетаријата, те сада под диктатуром високих представника протектората. Односно привременим гурањем под тепих вишегенерацијских антагонизама
* Тврдио је Шефик у Риму и да „БиХ почива на идеји која је јача од сваке оружане силе.“ Да, али таква идеја станује само у тврдим бошњачким главама у половини од половине БиХ, а налази све мање политичког простора у тзв. међународној заједници, којој је тешко да призна пораз
* После Шефиковог излагања, публика у Риму мора да се питала да ли је трећински шеф БиХ при себи, или пак од њих хоће да направи будале. Међутим, да им је испричао како су му, као шефу за средњу Босну, муџахедини доносили вреће са главама српских заробљеника са ратишта у Возући, постало би им све јасно. И како реално стоје ствари у Босни и како је Шефик у Риму прави човек на правом да промовише „превенцију сукоба, мир и сигурност“
_______________________________________________________________________
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
СВИЈЕТ се драматично мијења, а у бошњачкој Босни „пркосној од сна, ректе“ (Мехмедалија Мак Диздар), као да је вријеме стало.
Бошњачки члан колективног Предсједништва БиХ ономад је забезекнуо међународни скуп у Италији причом о актуелној ситуацији у својој земљи, која је одговарала другој половини прошлог вијека када су партизани тик послије „братоубилачког рата“ причали о братству, јединству, заједништву и сл.
“Хиљадугодишња босанскохерцеговачка традиција међусобног уважавања демантира све оне који су тврдили да људи различитих култура и етничких традиција не могу живјети заједно. Стољећима су, у распону од неколико стотина метара, стајале, а и данас стоје, и џамија, и католичка црква, и православна црква, и синагога. И нико нас није тјерао да буде тако, већ је то била природна посљедица културног плурализма. Идеја друштва које се темељи на толеранцији одувијек је била предметом оспоравања од оних који су промовирали страх и сукобе у мојој земљи, те да је важно истакнути и да су та оспоравања увијек убацивана извана и да никада нису настала сама од себе. БиХ почива на идеји која је јача од сваке оружане силе.“
Тако је, према сарајевском сајту Kliker.ba, зборио Шефик Џаферовић посљедња два дана новембра у Риму, у згради сената, на церемонији отварања састанка “Слобода од насиља: мир, сигурност и превенција сукоба у Агенди за одрживи развој 2030”.
Мора да је бесједа бошњачког представника БиХ на присутне дјеловала трагикомично.
Нисмо у 90-им и сви су знали да тога у Босни нема, а упућенији и да никад није ни било.
„Хиљадугодишња традиција“(!?)
Занимљиво је да земље и народи који се баш и не могу похвалити дугом и богатом културном, политичком и државном традицијом воле да је надувавају до пуцања од смијеха. Не долазе у обзир године, деценије ни стољећа, него ништа мање од миленијума.
Ненад Кецмановић
Већ смо огуглали на „тисућљетну културу“, а ево смо добили хиљадугодишњу традицију народа који је по имендану млађи од већине својих савремених припадника.
„Традиција међусобног уважавања и толеранције“ (?!)
То је традиција коју Шефик и Шефике воле да везују за османски „систем милета“. А изгледала је тако што црквени звоници нису смјели да звоне и једино се чуло куисање мујезина. Тако што су цркве морале да буду укопане у земљу да не би висином премашиле висину минарета, што хришћани нису смјели да јашу коње, што су морали да се склањају с пута комшијама.
О натуралним и новчаним наметима за хришћанску рају и о дершивми (Данак у крви) да и не говоримо.
Континуитет „узајамног уважавања и толеранције“ настављен је и у 20. вијеку у Калајевим антисрпским босанством и Павелићевим генеоцидом над православцима ... Све до расписивања референдума о сецесији БиХ против воље српског народа, као и ускраћивања права хрватском народу да бира своје националне представнике у заједничкој власти.
Примјерно узајамно уважавање, нема шта!
„Џамија, католичка црква, православна црква и синагога на неколико стотина метара удаљености“ (?!)
Џаферовићу се очито учинила пригодна Андрићева метафора, али није хтио да цитира у Бошњака проскрибованог нобеловца, па је мало уопштио и забашурио. Ради се, у ствари, о Сахат кули, Катедрали и Саборној цркви у Сарајеву, а не баш свугдје по БиХ. А прескочио је и Андрићеву поенту да три богомоље злослутно „откуцавају исте сате у различито вријеме.“
И заборавио је да каже да су Синагогу усташе и хрватско цвијеће удруженим снагама испразнили још 1941. и у босанскохерцеговачком дијелу НДХ.
Прећутао је да данас у Саборну цркву наиђе понеко од још неколико стотина православаца преосталих од предратних 150 хиљада.
А и католика је остало толико да напуне катедралу о божићној поноћки, рачунајући и студенте оближње Музичке академије са одсјека за хорско пјевање.
„Није нас на толеранцију нико тјерао, већ је то била природна посљедица културног плурализма“ (!?).
Искуство показује да културни плурализам много чешће производи антагонизам него толеранцију. Западни путописци и туристи одушевљавају се културном шароликошћу Балкана, али је не воле код куће.
Швајцарцима езан са минарета ремети поподневни мир, али им уху прија када црква звонко откуцава сваки сат.
Француска не допушта муслимански ритуал сахране, али им је занимљив у земљама Магреба.
Арапски мигранти у чамцима опсједају хришћанску Европу, али чим се посваде на Блиском истоку први настрадају хришћани.
„Народи који стољећима живјели једни поред других у миру под империјама, када дође слобода радије бирају да живе са себи најсличнијим по вјери, нацији, култури.“ (М. Волцер)
Историја „културног плурализма у Босни“ све до данас свједочи, да парафразирамо Екмечића, више о клању него о орању.
„Оспоравања природне толеранције су увијек убацивана извана“ (?!)
Чак и када би Босна била могућа у лабораторијским условима изолације од спољних утицаја, унутрашње мултикулти тензије биле би довољне да буде лабилна. Опстајала је једино као османска и хабзбуршка окупациона зона и корпус сепратум под шестојануарском дикататуром, под диктатуром пролетаријата, те сада под диктатуром високих представника протектората. Односно привременим гурањем под тепих вишегенерацијских антагонизама, ресантимана нетрпељивости, гдје пригушене тињају и ферментирају чекајући прву прилику да букну у мржњу и оружани сукоб.
„БиХ почива на идеји која је јача од сваке оружане силе.“ Да, али таква идеја станује само у тврдим бошњачким главама у половини од половине БиХ, а налази све мање политичког простора у тзв. међународној заједници, којој је тешко да призна пораз.
У једнонационално Сарајево више не навраћају ни Боно Вокс, Џоан Баез, Бернар Леви, Ален Филкентрот и други споља скупо плаћени популарни музичари и мудраци који су '92-'95. пјевали и причали о „традицији босанске хармоније различитих култура која је отјелотворење европског сна о јединству Старог континента“.
Попут својих америчких естрадних колега из претходне генерације, који су охрабривали промашену интервенцију у Вијетнаму, они су подражавали немогућу мисију у Босни. Код оних у Вијетнаму радило се бар о добро награђеном патриотизму, а код ових у Босни о глобалистичкој корупцији.
Послије Шефиковог излагања 28. новембра у Риму, публика мора да се питала да ли је трећински шеф БиХ при себи, или пак од њих хоће да направи будале.
Међутим, да им је испричао како су му, као шефу безбједности за средњу Босну, муџахедини доносили вреће са одсјеченим главама српских заробљеника са ратишта у Возући, постало би им све јасно.
И како реално стоје ствари у Босни и како је Шефик у Риму прави човјек на правом мјесту да промовише „превенцију сукоба, мир и сигурност“.
