Кецмановић: У БиХ само верски празници неспорни – нико не дира у Божић и Ускрс и два Бајрама

ПРАЗНИЦИ СУ У БиХ И ОВЕ ГОДИНЕ ПОВОД ЗА ПОЛИТИЧКЕ И МЕДИЈСКЕ СУКОБЕ ТРИ НАРОДА

На ово насрћу и Сарајево и Вашингтон/Брисел/Берлин/Лондон - 9. јануар у Бањалуци

* Парадоксално, баш Бошњаци у ЗАВНОБиХ-у (Дан државности БиХ) налазе коријен државности Босне у коме је она дефинисана тек као федерална јединица, те једнако и као и српска, и хрватска, и муслиманска, а такву су је направили Срби, док су муслимани били махом на окупаторској страни. Као што је не мање парадоксално да Дејтонски споразум, који славе Срби, Бошњаци сматрају легализацијом геноцида, лудачком кошуљом и сл., иако их је спасао капитулације, па су га Изетбеговић и Силајџић објеручке потписали, а бошњачки народ на измаку снага једва дочекао

       *  Са Босном је невоља што је неком пало на ум да од ње прави јединствену државу. Да прави државу од земље која нема заједничке празнике. Нема ни један државни грб. А има химну, која нема речи да се пјева. Има и један језик, али са три назива. Има и заставу на којој се не препознаје ниједан народ ни земља у којој живе. Протекторат је све то милом и силом покушао да направи, али је отпор материјала био исувише снажан

       * Али, ево, ЕУ је ничим изазвана нетом подарила БиХ статус кандидата и најављује велике инвестиције. А и бошњачки „осмерац“ се коначно помирио са чињеницом да су СНСД и ХДЗ, Додик и Човић, легитиман избор Срба у Хрвата у БиХ. Наводно, у Сарајеву су спремни да више не ометају ни градњу аеродрома, ни ХЕ Бук Бијела ни пролаз гасовода преко Дрине, а више неће инсистирати ни на уласку у НАТО

         * Да ли је могуће да је протекторат након јалових 30 година одлучио да окрене лист у БиХ? Или је учинак вековне политике од Калаја и Павелића, до Микулића и Изетбеговића, на завађању Бошњака и Срба већ заорао исувише дубоку бразду, која се огледа и у празницима и реакцијама?

       Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

       КРАЈЕМ ове године, као и сваке од 26 претходних, празници, етнитетски и кантонални, постали су још један повод за политичке и медијске сукобе три народа у БиХ.

       У „кровним“ институцијама у Сарајеву из више покушаја није усвојен закон о заједничким илити државним празницима, али у ентитетима такав засебан закон постоји, и свако на свом дијелу Босне слави своје и други га не ометају. Ипак, испоставило се да су оба ентитета на своје званичне листе ставили и три иста датума: Нову годину, Први мај и Дан побједе над фашизмом (9. мај).

Девети јануар је у Српској свенародни празник а

оспорацвају га да би оспоравали Републику Српску

       Није чудо, јер сва три празника су међународна и одавно и код нас општеприхваћена. 

       А онда је Алија Изетбеговић покварио Нову годину. Већ првих година након рата, јавно је упозорио своје да Деда мраз или, по хрватски, Дјед божичњак не припада муслиманској традицији. Но, пошто су се и вјерујући Бошњаци тешко одлучивали да својим малишанима укину бајковити ритуал са добрим дједом који долази на, поклонима натовареним санкама и под јелком их оставља дјеци, одустао је да хиџретском новом годином замијени,  изворно хришћански празник, који је одавно општеприхваћен и секуларан. 

       И Први мај је прећутно на све три стране потиснут, као анахронизам, иако објективно више припада нашем актуелном домаћем капитализму првобитне акумулације капитала него социјализму, када је био навелико слављен.

       Најзад, и фашизам односно антифашизам је компромитован и релативизован. Неолиберали су и свако помињање нације прозивали као шовинизам и фашизам и, истовремено, наоружавали Десни сектор, Азовце и Бандеровце у Украјини.       

Плакат коалиције СДА-СДС-ХДЗ

у изборној кампањи 199-те

       Што се вјерских празника тиче, то у Босни одавно није спорно. Православни и католиции су празновали сваки свој Божић и Ускрс, муслимани два Бајрама. Штавише, одржала се, нажалост само донекле, традиција да се узајамно честита, а некада се ишло по кућама на почашћење.

       Посјете са честиткама иновјераца за домаћине слављенике биле су израз посебне части и поштовања.

       У првој постизборној години крајем '90 и почетком '91, у сарајевским хотелима три владајуће националне странке, које су обновиле вјерске традиције, наизмјенце су славиле православне, католичке и муслиманске празнике и позивале хоџе и попове, представнике опозиције, културне и јавне раднике.

       Остале су слике загрљаја и пољубаца првака СДА-а, СДС-а и ХДЗ-а на уласку у хотеле „Европа“ и „Холидеј ин“, као свједочанство о краткотрајној идили партнера на власти уочи крвавог грађанског рата на национално-вјерској основи.

       Срушен је споменик Нобеловцу који је био поријеклом католик, родну Босну и муслимане представио свијету и одлучио да буде Србин. А онда су рушене џамије и цркве, скрнављени гробови са крстом, крижем и полумјесецом.       

Муслимани и Хрвати су 1. марта 1992. ЗАЈЕДНО

кренули у антисрпски референдум

       Муџахедини су српским заробљеницима  у Возући ритуално сјекли главе зато што су били припадници друге вјере или невјерници - ћафири.  

       Тај рат је донио неке нове значајне датуме, попут Дана независности БиХ 1. марта и Дана државности БиХ 25. новембра, те Дана Републике Српске 9. јануара и Дана Дејтона 5, децембра. Прва два славе се у Федерацији, друга два у Српској и налазе се на ентитетским листама.

       Наизглед, то и не би морало да буде препрека за добре односе са другонационалним  иновјерним комшијама и нормалну сарадњу у свему осталом.

       Ако је то био проблем у социјализму када је у Босни све морало бити „три у један“, сада, хвала богу, сви имају своје ентитете или кантоне па не сметају једни другима. Такав приступ дјелује као рационалан и практичан, али...

        Невоља је, међутим, што наведене значајне датума из новије прошлости, али и многе друге из ближе и даље историје, три народа колективно памте и доживљавају на различит, чак на дијаметрално супротан начин. 

       Од Косовског боја, османске окупације Босне, хабзбуршке анексије, Краљевине Југославије, НДХ, па до СФРЈ. Оно што је за једне дан тријумфа, за друге је дан пораза, док једни пјевају о својим херојима, други плачу за својим жртвама, ако се једни веселе, други тугују, једни се поносе, други се сраме, једни славе, други протестују.

       Понекад се добија утисак да празнују колико себе ради, толико и да би оне друге и треће вријеђали и понижавали, провоцирали и секирали. Али, ни у томе није све једноставно и једносмјерно у земљи на чијим границама, како каже Андрић, престаје свака логика.   

        Парадоксално, баш Бошњаци у ЗАВНОБиХ-у (Дан државности БиХ) налазе коријен државности Босне у коме је она дефинисана тек као федерална јединица, те једнако и као и српска, и хрватска, и муслиманска, а такву су је направили Срби, док су муслимани били махом на окупаторској страни. Као што је не мање парадоксално да Дејтонски споразум, који славе Срби, Бошњаци сматрају легализацијом геноцида, лудачком кошуљом и сл., иако их је спасао капитулације, па су га Изетбеговић и Силајџић објеручке потписали, а бошњачки народ на измаку снага једва дочекао.

       И опет парадоксално, Бошњаци славе Пирову побједу на референдуму 1. марта '92 (Дан независности БиХ), када су не само понизили и увриједили српски народ него изазвали и изгубили грађански рат, довели до формирања Републике Српске, те Босну учинили трајно нејединственом. 

       И још један парадокс, Бошњаци оспоравају рођендан Српске (9. јануар) иако су кумовали њеном настанку и свој пристанак да је поштују потписали у Дејтону.

Бајрам-намаз у Беговој

џамији у Сарајеву

       Празници имају огромну интегративну, као и дезинтегративну моћ, и ако се национални празници у вишенационалној земљи међусобно толико сударају у перцепцијама њених житеља, онда куку и леле по такву државу.

       Као и грбови, заставе, химне, имена улица, споменици на градским трговима тако и  празници имају изузетан симболички потенцијал и још од старих Римљана били су знак радикалних политичких и друштвених промјена.

       Прелазак са републике на власт аристократије, а ове опет на тиранију императора пратило је укидање старих и увођење нових празника, рушење старих споменика и подизање нових. Тај својеврсни скоројевићки варваризам по коме „све почиње од нас“, „све прије нас било је лоше“, „све прошло ваља затрти и заборавити“, а онда приликом нове смјене власти рехабилитовати, па још једном све „Јово наново“ започињање из почетка.

       Ево, Украјинци у Одеси, као и талибани у Авганистану, управо ових дана руше споменике својих славних предака и оснивача.

       Тога нема толико у старим европским државама које инсистирају на континуитету. Они и у најлошијим епизодама националне прошлости налазе нешто што вриједи овјековјечити. Кажу: све је то наша национална историја, и тиме обезбјеђују стабилност друштва и повјерење народа у државу, која није од данас до сутра.

       У Београду је направљен добар потез када су у старом центру града испод актуелног назива улица поређане табле са свим њиховим претходним именима.

       На четири таблице уџбеник националне историје не само пријестонице.

       Са Босном је невоља што је неком пало на ум да од ње прави јединствену државу. Да прави државу од земље која нема заједничке празнике. Нема ни један државни грб. А има химну, која нема ријечи да се пјева.

Ненад Кецмановић

       Има и један језик, али са три назива. Има и заставу на којој се не препознаје ниједан народ ни земља у којој живе.

       Протекторат је све то милом и силом покушао да направи, али је отпор материјала био исувише снажан.

       Али, ево, ЕУ је ничим изазвана нетом подарила БиХ статус кандидата и најављује велике инвестиције. А и бошњачки „осмерац“ се коначно помирио са чињеницом да су СНСД и ХДЗ, Додик и Човић, легитиман избор Срба у Хрвата у БиХ.

       Наводно, у Сарајеву су спремни да више не ометају ни градњу аеродрома, ни ХЕ Бук Бијела ни пролаз гасовода преко Дрине, а више неће инсистирати ни на уласку у НАТО.

       Да ли је могуће да је протекторат након јалових 30 година одлучио да окрене лист у БиХ? Или је учинак вјековне политике од Калаја и Павелића, до Микулића и Изетбеговића, на завађању Бошњака и Срба већ заорао исувише дубоку бразду, која се огледа и у празницима и реакцијама?

       https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-u-bih-samo-vjerski-praznici...