Кецмановић: Српској ваља убрзати процес враћања дејтонских надлежности

РЕВИЗИЈА ДЕЈТОНА ТРАЈАЛА ЈЕ 2,5 ДЕЦЕНИЈЕ – НИ У СУПРОТНОМ СМЈЕРУ СЕ НЕ МОЖЕ ЗА 2,5 НЕДЈЕЉЕ

* Додик је добио – не само у Београду и од Путина - добио је подршку да успостави уставно стање у Српској. Али, шта је, након те неопходне дуже спољнополитичке припреме, конкретно урађено на враћању ентитетских надлежности?

* Бијаше најприје „до краја прошле године“, па онда „у јануару ове“. Затим је и јануар истекао, а ништа изузев оснивања релативно маргиналне Агенције за лијекове није учињено... Међутим, НС РС је 10. фебруара ипак донијела одлуку о ВСТС, што је показало да Додик не одустаје

* Тимоти Лес сматра да је Српска пропустила шансу за време Трамповог мандата, али да ће бити још прилика. Ово је та и не треба више успоравати. Напротив, сада већ ваља убрзати

* Ради се и о 140 наметнутих закона, измишљеним агенцијама и заједничким институцијама које су, миц по миц, паралисале РС, а Додик нема бонска овлашћења да их једним потезом укине. Редовни поступак изискује двомјесечну јавну расправу, тзв. читања, преднацрте и нацрте, предлог, систематизацију… Ваља унапријед укалкулисати и апелацију посланика СДА код Уставног суда РС, која ће, на крају процедуре, потрошити најмање мјесец дана и више

_________________________________________________________

       Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ*

       МЕТЈУ Палмер, Габријел Ескобар, Стјуарт Пич, Саманта Пауер, Мевлут Чавушоглу, Ангелина Ајнхорст, Робин Брукс, Дерек Шоле, Оливер Вархељи, француски и британски парламентарци…

       Били су то само неки од званичника трансатлантских савезника који су у посљедња три мјесеца тражили контакт са Додиком, иако званично изолованим двоструким санкцијама САД, које ЕУ опет није слиједила. Пошто су изразили рутинску забринутост за регионални мир и стабилност, била је то прилика да још једном чују да Српска не намјерава сецесију и растурање БиХ.

       Орбан и Сијарто су чак били у Лакташима, своје су рекли и Милановић и Јанша, а Додик је био код Путина и, подразумијева се, више пута у Београду.  Директно или индиректно, добио је подршку да успостави уставно стање у Српској.

       Али, шта је, након те неопходне дуже спољнополитичке припреме, конкретно урађено на враћању ентитетских надлежности?

       Бијаше најприје „до краја прошле године“, па онда „у јануару ове“. Затим је и јануар истекао, а ништа изузев оснивања релативно маргиналне Агенције за лијекове није учињено. Стекао се утисак да историјска иницијатива власти у Бањалуци да се РС у БиХ врати на позицију потписану и гарантовану Дејтоном губи на полету и енергији пред спољним и унутрашњим притисцима.

       То је подупрло тезу опозиције да је Додик и раније знао да заказује референдуме и доноси скупштинске резолуције од којих је касније, под различитим околностима, одустајао, одлагао их, замрзавао. Међутим, НС РС је 10. фебруара ипак донијела одлуку о ВСТС, што је показало да Додик не одустаје. Но, онда се из опозиционих клупа чуло: „И ми хоћемо изворне ентитетске надлежности, али не на овај начин. Читав свијет се дигао против Српске и то је политички авантуризам“.

Временски фактор

       Одлука фебруарске сједнице НС РС о враћању правосуђа из Сарајева у Бањалуку није само капитална сама по себи него и по томе што је као прва пробила лед да се врате и остале три надлежности. Но, уз историјску одлуку и разочаравајући рок: за реализацију биће потребно годину дана. Ако је тако, зашто одлуке нису донесене још јесенас, зашто се није радило брже, зар се даље процедуре не могу скратити? „Послије избора ће Додик заборавити враћање надлежности!“

       Ревизија Дејтона трајала је двије и по деценије, па се ни у супротном смјеру не може за двије и по недјеље. Ради се и о 140 наметнутих закона, измишљеним агенцијама и заједничким институцијама које су, миц по миц, паралисале РС, а Додик нема бонска овлашћења да их једним потезом укине. Редовни поступак изискује двомјесечну јавну расправу, тзв. читања, преднацрте и нацрте, предлог, систематизацију… Ваља унапријед укалкулисати и апелацију посланика СДА код Уставног суда РС, која ће, на крају процедуре, потрошити најмање мјесец дана и више.

Марио Караматић

       Вријеме је било потребно и да из више земаља на терен стигну национални специјални извјестиоци. Изгледа да се нико више не узда само у информације представника САД и ЕУ, нити од њих монополисаних глоаблних медија. Појавиле су се озбиљне пукотине у до сада монолитним оцјенама колективног Запада.

       Ако ништа друго, сада су на лицу мјеста чули и другу (и трећу) страну и неће насједати на бошњачко панично запомагање „да је свијет дужан да спасава унитарну Босну од Додика“ и њихов ехо у изјавама западних лобиста.

       Требало је сачекати и да Изетбеговићев самит у Неуму скрене у ћорсокак и да се чује Човићев одговор. Дао га је предсједник ХСС Марио Караматић: „Већ у првој години можемо направити савез хрватских опћина и градова у БиХ, потом савез жупанија. Некада давно, тако је и настала Херцег-Босна… Ако наметну Комшића и нову платформашку владу ФБиХ, Хрвати данас, у политичком смислу, могу дословно зауставити живот у БиХ.“

       Вријеме чини своје и ствара навике. Комшије и странци ће се постепено привићи да не скачу на ноге и хватају се за пиштољ на сваку враћену надлежност, да не праве буку ни око чега, односно да оспоравају оно што су једни потписали и други гарантовали.

        Српска враћа надлежности које су очеви оснивачи постигли у Дејтону, а настављачи се за њихово остварење боре 25 година. Ако са оних пет од ’90. не буде довољно, биће то три деценије које су појели скакавци. Буду ли у томе силом спријечени, сљедеће ће заиста бити сецесија, споразумна, мирна или каква год.

       Дочекали смо да чујемо и шта би могле да буду „страшне економске санкције“ за Српску. Њемачка ствара коалицију вољних унутар ЕУ. Зауставиће прилив одређених финансијских средстава што је такође већ виђено првих послијератних година, када је од енормне међународне помоћи 4/5 ишло у ФБиХ, а 1/5 у РС.

       Очекивало се да сиромашни ентитет потрчи у загрљај имућном, као Источна Њемачка Западној, али Српска је преживјела и још више се удаљила. Додик каже „добићемо паре на другој страни“, а то им опет не одговара.

       Најзад, треба дати вријеме накнадном унутрашњем договору и чак га упоредо непрестано држати отвореним. Истина, Изетбеговић и даље сматра да Бошњаци треба да бирају хрватског представника у Предсједништву БиХ и опструише сваки договор са Србима. Али, ако је у овој фази тако, не значи да када враћање надлежности узнапредује неће прихватити пружену руку да би сачувао Босну. Ако не може јединствену, оно барем цјеловиту.

Права прилика

       Не на посљедњем мјесту, ваља пратити глобално опасну ситуацију у Украјини. По некима је то добра прилика да се нешто заврши на споредном босанском терену, а по некима ризик да Српска постане монета за поткусуривање великих. Има аргумената и за једно и за друго, али мудро ћутање и тактичко ишчекивање да се криза преломи негђе на вишем мјесту не даје резултат. Ни најрођенији неће помоћи ономе ко скршетних руку сједи у чекаоници историје.

       Негдје у међувремену, на конференцији за медије послије сусрета у Београду, одјекнула је Вучићева молба да се представници Српске врате у заједничке органе БиХ. Додик је одговорио да је одлуку о апстиненцији донијела НС РС, и да ће молбу пренијети посланицима у Бањалуци. У Сарајеву су подозријевали да се опет ради о дилу „Додик-Вучић“.

       На српској страни, осјетљивој на четири оцила, присјетили су се и да је Вучић ословио Шмита са „високи представник“. Међутим, Српска неће у заједничке органе због Инцковог закона, а не зато што је Сарајево може, а Београд жели спријечити у враћању надлежности. О статусу грађанина Шмита, пак, одлучиле су Русија и Кина у СБ УН у Њујорку, а не Вучић и Додик у Београду.

       Најзад, Српска је услов за учешће у заједничким органима модификовала контразаконом којим ће бити санкционисано стигматизовање Српске као геноцидне и Срба као геноцидаша. А није ни билно спорно да ће партиципирати када јој то буде у интересу.

       Да ће Србија и даље бити под притиском САД и дијела ЕУ, не само поводом КиМ него и РС, и да ће морати да се довија, свједочи скорашње условљавање ансамбла западних амбасадора да присуствују прослави Дана државности Србије и Првог српског устанка. Рекли су – једино без Додика, а он је говорио у Орашцу и сједио поред Вучића и патријарха у Београду, док су они по резиденцијама грицкали кошчицу коју су хтјели да баце између два дијела једног народа. Биће у наредном периоду и крупнијих костију, али…

       У књизи „Босански рат“ Добрица Ћосић памти своја осјећања при повратку са Јахорине у Београд, након што је НС РС одбила убјеђивање руководства Србије и грчког предсједника Мицотакиса да прихвати Венс-Овенов план: „Упркос неуспјеху, интимно сам био поносан на одлучност српских посланика, а чини ми се да је и Милошевић ћутке дијелио моја осјећања.“ Баш због тога што су их убјеђивали под спољним притиском и нису били довољно убједљиви.

       Тимоти Лес сматра да је Српска пропустила шансу за вријеме Трамповог предсједниковања, али да ће бити још прилика. Ово је та и не треба више успоравати. Напротив, сада већ ваља убрзати.

       * Проф. др Ненад Кецмановић је политиколог, социолог, бивши ректор Универзитета у Сарајеву (1988-1992) и члан Сената Републике Српске. Ексклузивно за Нови Стандард.

       https://standard.rs/2022/02/21/valja-ubrzati-proces-vracanja-nadleznosti/