Кецмановић: Сребреница је метафора за немогућу државу у којој три народа неће заједно

БХ-ТРОНОЖАЦ НА ЈЕДНОЈ НОЗИ: РАСТАНАК БОШЊАКА, СРБА И ХРВАТА СЕ ПРИМАКАО       

* Уместо да доведе до катарзе, свака нова комеморција у Поточарима као политичка манифестација само све више удаљава Бошњаке и Србе. И већ данас су стигли довољно далеко да споразумни разлаз изгледа као једино реално и рационално решење

* Није ствар у томе што Бошњаци и странци не знају да то није био геноцид, него у томе што хоће да то буде баш геноцид. Бошњаци зато што им треба оснивачки мит нације чији коријени су заливени крвљу, због комплекса нације признате на седници ЦК СК БиХ и изворно историјске конверзије на ислам ради материјалних привилегија

* Нема рационалног аргумента против поделе БиХ на три државе. БиХ би остала ту где је и сада. Три народа би и даље живела у већински националним ентитетима и кантонима. А у њима већ постоје регионалне скупшине, владе, судови. Државним подебљањем ентитетских граница, које већ постоје, нико не би ништа изгубио, једино не би било заједничких органа у којима трају бесконачни неспоразуми и свађе

* Чак је и Алија Изетбеговић знао да каже: „Нема ништа од Босне ако је неће Срби и Хрвати!“, док његови политички наследници тврде да троножац може да стоји и на једној нози. Видимо, заиста и може, али на штакама неоколонијалног протектората

_______________________________________________________________

           Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

           ПОВОДОМ округле годишњице Сребренице, прво што човјеку пада на памет јесте да је крајње вријеме да се промијени приступ Босни.

           Да престану приче о суочавању са прошлошћу, о комисијама за истину и помирење, духу Дејтона, о уставним реформама, о реинтеграцији, о јединствној Босни. И, посебно, о томе да ли је у Сребеници извршен геноцид или масовни ратни злочин, јер је то послије силне политичке употребе и злоупотребе дотјерало до баналности.

           Умјесто да доведе до катарзе, свака нова комеморција као политичка манифестација само све више удаљава два народа. И већ данас су стигли довољно далеко да споразумни разлаз изгледа једио реално и рационално рјешење. А САД се дистанцирале, ЕУ у бехуту ...

           Мајка Мунира Субашић је почетком јула о.г. славодобитно најавила да ће ове године у Поточарима бити 150.000 гостију и пет нових укопа, а у претходном обраћању јавности позвала је ожалошћене да и минималне земне остатке својих настрдалих пријаве ради сахране.

Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман

потписују Вашингтонски споразум

           На страну што је коректном форензичком анализом утврђено око 1200 жртава и што је Хаг баратао и са четири и са пет хиљада. На страну што су многи, укључујући и директора Меморијалног центра, своје најближе настрадале и сахрањене на локацијама стотине километара удаљеним од Сребренице накнадно преносили са сеоских мезарја на бошњачко светилиште у Поточарима, да би им се поред фамилије и комшија, клањали и премијери, министри, амбасадори.

           На страну што се испоставило да су неки мртви у Поточарима појављавали живи на бирачким мјестима. 

           Зашто ханума Мунира тријумфално додаје још три или чак пет жртава на наводних осам хиљада?

           Зато што важи: што горе, то боље, што више жртава то више доказа да се догодио „општински геноцид“.

           Ефраим Зуроф, Гидеон Грајф, Рафаел Израели, Извјештај Независне међународне комисије за Сребреницу казују да се тамо није догодио геноцид, што и лаик може да прочита у сваком општем лексикону. Бадава, они се позивају на правосудно скандалозни Хашки трибунал, иако у завршним документима стоји да се пракса тог суда не може користити на другим судовима.

           Није ствар у томе што Бошњаци и странци не знају да то није био геноцид, него у томе што хоће да то буде баш геноцид. Бошњаци зато што им треба оснивачки мит нације чији коријени су заливени крвљу, због комплекса нације признате на сједници ЦК СК БиХ и изворно историјске конверзије на ислам ради материјалних привилегија.

           Колективни Запад зато што им је потребан алиби за бомбардовања осиромашеним уранијумом и Српске и Србије и због промјене глобалних односа у задњи час су са мањином гласова прогурали Резолуцију ГС УН.

           Цинично, и једни и други то хоће да прикажу као услов за миран и стабилан заједнички живот у БиХ. Није ли 30 годишње искуство, а и оно раније, показало да то „заједно“ уноси немир и нестабилност у БиХ.           

           Сребреница је, напротив, метафора за немогућу државу у којој три народа неће заједно. Односи три народа у два ентитета и десетак кантона лошији су него уочи рата и почетком мира.

Мунира Субашић

           Седам в.п. са диктаторским бонским овлашћењима отимали су надлежности, наметали антиуставне законе, смјењивали изабране функционере, а све да би Босанце и Херцеговце утјерали у Прокрустову постељу унитарне грађанске државе. И опет ништа.

           Терапију која се показала штетна само су појачавали додатним дозама истог лијека. Ни послије три деценије ништа од тога није дало резултат, и узалуд су изгубљени огромно вријеме и енергија, потрошене двије генерације политичара, странака, влада ...

           Каквог смисла и оправдања има да се то мрцварење три народа настави још 30 или више година да би протекторат примијетио да је у сукобу са босанском реалношћу?

           Ако већ овако не може, ваљда треба видјети како може?

           Ако не може јединствено, може ли засебно?

           О таквом рјешењу се без зазора расправљало уочи рата и уочи Дејтона, како међу домаћим актерима, тако и међу странцима задуженим за БиХ. Када је склопљен Вашингтонски споразум о Бошњачко-хрватској федерацији, на међународном нивоу се разговарало само о могућности да јој се евентуално прикључи Република Српска.

           Изетбеговић и Крајишник су чак били парафирали споразум да Српска остане унутар БиХ двије године, па да онда дефинитивно одлучи.    

           Данас, међутим, разлаз је табу тема. Такво рјешење које дјелује једино реално, третира се као скаредно, забрањено, кажњиво као вербални деликт.

           Чак и у оснивачком уставу Југославије писало је да су народи добровољно одлучили да живе заједно, па су онда пред њен крај правници и политичари расправљали да ли је та доборовољност једном конзумирана трајно исцрпљена, или се мора обнављати јер не обавезује наредне генерације.

           У дејтонском Уставу БиХ стоји да се све може мијењати договором конститутивних народа. У кулоарима Бошњачког сабора, у кругу који је доносио одлуке које ће саборници изгласати, Алија је опонентима двоентитетској БиХ рекао „Босна није кумир коме се мора клањати“.

           Ми бисмо рекли: није света крава!    

Ненад Кецмановић

           Нема рационалног аргумента против три државе. БиХ би остала ту гдје је и сада. Три народа би и даље живјела у већински националним ентитетима и кантонима. А у њима већ постоје регионалне скупшине, владе, судови. Ни територије ни народи не би се помјерали. Државним подебљањем ентитетских граница, које већ постоје, нико не би ништа изгубио, а не би било заједничких органа у којима трају бесконачни неспоразуми и свађе. Непродуктивне, а продукују узајамну нетрпељивост.

           Српска функционише боље него двонационална ФБиХ и поготово тронационална БиХ.

           Сви би се осјећали сигурније, своји на свом, и не би имали разлога да из Сарајева криве и руже Бањалуку и Груде, као ни обратно.

           Најзад, постоји универзално искуство да „народи који су стољећима под империјама живјели у миру, када дође слобода, сви бирају да живе са себи најсличнијим по вјери, језику, нацији, традицији, и да сами собом управљају“. Срби, Хрвати и Бошњаци у БиХ нису изузетак.         

           Формула за Босну је врло једноставна. Могућа је само ако је сва три народа хоће. Ако је само један неће, троножац почиње да се клима. Ако је два од три неће, као што је сада случај, онда се троножац преврће.

           Чак је и Алија Изетбеговић знао да каже: „Нема ништа од Босне ако је неће Срби и Хрвати!“, док његови политички насљедници тврде да троножац може да стоји и на једној нози. Видимо, заиста и може, али на штакама неоколонијалног протектората.

           Лидери Србије и Српске су се одавно поклонили сребреничким жртвама. Додик је приватно отишао у Поточаре, Вучић је отишао на званичну манифестцију и био каменован. Али је и послије тога слао вакцине, донирао општине у Федерцији, слао брашно у Горажде, градио пут према Сарајеву, али ништа не вриједи.

            Игноришу Додикову годинама отворену иницијативу за дијалог. И, што су српске понуде чешће и веће, они утолико више вјерују да се Срби осјећају кривима и да треба да моле за искупљење.

           https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-srebrenica-je-metafora-za-n...