Кецмановић: Шмит је лажни в.п. па је лаж и све што као в.п. каже и уради

САМИМ ТИМ СУ ЛАЖОВИ И СВИ КОЈИ НЕМЦА КАО В.П. ПОДРЖАВАЈУ

* Људи више воле лажна обећања и слатке лажи него сурове истине. Черчил је почетком Другог светског рата рата рекао: „Могу вам обећати само крв, зној и сузе!“, а то се памти и цитира баш зато што је било изузетак од правила

* Замислимо страначког лидера који би у предизборној кампањи најавио раст цена, пад плата, већу незапосленост и обећао да ће се потрудити да све то мало ублажи. Ко би за таквог кандитдата гласао без обзира колико би лоша перспектива била реална?

* Оспоравање лажи раније се позивало на чињенице, али данас глобални медијски монополи производе лажне чињенице (фејкњуз), чија веродостојност је сразмерна сили која стоји иза ње. Не живимо, дакле, у доба постистине него у доба постчињеница

* Викиликсово и Сноу отварање депеша тајне дипломатије разголитило је многе лажи у међународној политици, те je  једини ефикасан одговор на ширење лажи пронађен у пласирању контралажи. Елем, живимо у свету лажи и паралажи, како је лепо формулисао Стерија

* У периодима транзиције, и пада и обнове Берлинског зида, мијења се и перспектива виђења шта је лаж. Шмит је парадигматичан случај духа времена и постхумно ће се спомињати као метафора за лаж

___________________________________________________________

          Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

          ЗА ШМИТА кажу да је лажни в.п. Ако се лажно представља онда је лаж и све што као в.п. каже и ради. А онда су и сви који га у томе подржавају лажови.

          Да су такви, свједочи и то што лажу и када се ради о Дејтону, бонским овластима, Уставу БиХ и много штошта, мада им се то не каже. Али, филозофи веле да живимо у доба постистине, а пошто је опозит истини – лаж, да ли то значи да се данас лаже више него икада раније и да је истина потпуно маргинализована као никад до сада? Штавише, да је све постало лаж.

          Лаж се, наводно, интензивирала и ескалирала на све аспекте живота. Лажу нас у рекламама, у медијима, у пословнима, персоналним односима, посено у политици.

          Иако су лажови или лажљивци увијек наилазили на моралну осуду, многи су ипак лагали из интереса како би прибавили одговарајућу корист. Али, пошто су ту неморално средство често користили ради материјалне или друге пробити, у мањој друштвеној заједници долазили би на лош глас и више им нико није вјеровао. Но, у новој средини увијек би се нашло довољно наивних да им повјерују.

          Класичне лажове лако је ухватити у лажи ако препознате њихов користољубиви интерес.

          Теже их је уочити ако такав конкретан интерес, бар наизглед, не постоји, а о њима, пише Иво Андрић, „лажу као што пас лаје, пјетао кукуриче, крава муче, мачка мјауче, из неке своје унутрашње и лажову самом незнане потребе“. Такво несврсисходно лагање у психолошкој и психијатријској литератури сматра се поремећајем под именом „минхаузеновски синдром“ или „псеудологија фантастика“. Међутим помнија анализа показује да заиста постоји та „унутрашња потреба“ односно интерес да се задовољи на емоционално-психолошком плану.

          Нереализовне амбиције за професионалним успјехом, јавном важношћу, друштвеним утицајем компензују се измишљеним учешћем у значајним догађајима, блиским везама са познатим личностима, комплиментима наводних поштивалаца.

          Тај механизам може да послужи као продуктивно растрећење од фрустрација и комплекса те хватање унутрашње равнотеже, под условом да лично уживљавање у тај маштовити имагинаријум дјелује убједљиво на околину. Но, када је разоткривен и извргнут подсмјеху бурно реагује. Такве лажи не производе штету по друге, а као самообмане код лажова смањују унутрашње тензије.

          Примјер такве безмало колективне лажи су и приче избјеглица 90-их о свом тобожњем угледу и иметку у напуштеном завичају. Осјећње понижености због бескућништва, социјалне помоћи, маргиналности и анонимности, у односу на домаћи свијет у новој средини, избјеглице психолошки надокнађују претјеривањем до миле воље о остављном и изгубљеном.

          Лаж може да буде и на нивоу пуког преувеличавања и претјеривња, било уљепшавања или нагрђивања. Рецимо, према Дворниковићу и Цвијићу, постоје на југословенском простору регионални менталитети који су склони крајностима у доживљавању и описивању других.

          За доброг човјека (поштеног, вриједног, честитог, истинољубивог, доброћудног) рећи да је најбољи човјек у селу, а за лошег да је „никакав човјек“, што ће рећи да нема ниједну добру особину. Истина је, наравно, релативна, у нијансама, а добре и лоше особине су мање или више равномјерно распоређене, а не концентрисане у једној особи.

          „Најљепша дјевојка“ у селу је уистину само лијепа или једна од најљепших, а не прва на локалном такмичењу за мис.                                                     

          Говор тијела (руменило лица, чешкање из уха, додиривање носа) открива лагање, али и на морално-психолошку нелагоду, која у позитивном смислу свједочи да је лажов барем сачувао унутрашњу критичку дистанцу према лажима које изговара. Али, говором тијела може и да се лаже када вјешто прикривате своје реакције односно добро их контролишете: симулирање болести да бисте избјегли неку обавезу, или када у покеру симулирате да имате најјаче карте. 

          Кетман је такође врста лажи, коју Де Гобино описао као „оријентални кетман“ односно специфичну праксу лагања у деспотијама.

          Док се комформиста пасивно, немушто прилагођава режиму, дотле кетман активно, на сав глас, енергично подржава, оно за што је у себи изразито против. Да је то лаж, кетман крије и у најближем окружењу, тако да ју је тешко открити све док у погодном тренутку не исплива из дубине душе. 

          Полуистина је исто што и полулаж, јер другу половину истине чини лаж, и обратно. Али индикативно  је да се обично користи први израз, а други врло ријетко, иако оба изражавају идентичан садржај. То није полупразна или полупуна чаша.

          Акценат на бар половини истине служи да се у други план гурне морално стигматизована лаж. Другачије звучи ако некоме у полемици кажете да се служи полуистинама или да се служи полулажима, јер то значи да је полулажов.   

          Код старих народа у раним друштвеним заједницма јавља се мијешање мита и стварности или је танка граница између стварног и могућег или само жељеног. То се нипошто не може поистовјетити са дихотомијом истина/лаж, иако постоје извјесне сличности.

          Преклапање мита и стварности код античких Грка било је генератор стваралачке маште са великим симболичким потенцијалом. Они су својим олимпским боговима приписивали људске особине па и лажљивост.

Ненад Кецмановић

          Постоји и племенита лаж. Рецимо, иако у савременој медицини важи принцип да се пацијенту саопштава и безнадежна дијагноза, многи сматрају да болесника не треба психички убијати најавом фаталног исхода него, напротив, улити му наду и охрабрити га јер то, такође према савременој медицини, има терапијску вриједност и пут је ка оздрављењу. 

          Свјесно лагање, понављањем, и за обичног лажљивца постаје истина. Баш као што је отац модерне пропаганде др Јозеф Гебелс установио да стотину пута поновјена лаж постаје истина, тако и свјесно лагање, понављањем, и за обичног лажљивца постаје истина јер праву истину временом заборавља.

          Да ли то значи да су нацисти ширећи лажи и сами почели да вјерују у њих или је ипак геноцидни план за Јевреје постојао раније већ у Хитлеровом „Мајн кампфу „написаном у затвору?

          Но зашто онда Гебелс то назива лажима које треба 100 пута понављати?   

          Лагање у политици је најочигледније у свременим предизборним кампањама. Док су раније класичне идеолошке партије износиле одговарајуће програме и настојале да за њих придобију гласаче, данас странке поступају обратно: најприје изврше анкету о жељама „слушалаца“ па онда то ставе у своје програме.

          Зато се обећања о меду и млијеку и разликују само у нијансама.

          Черчил је почетком Другог свјетског рата рата рекао: „Могу вам обећати само крв, зној и сузе!“, а то се памти и цитира баш зато што је било изузетак од правила.

          Замислимо страначког лидера који би у предизборној кампањи најавио раст цијена, пад плата, већу незапосленост и обећао да ће се потрудити да све то мало ублажи. Ко би за таквог кандитдата гласао без обзира колико би лоша перспектива била реална? 

          Људи више воле лажна обећања и слатке лажи него сурове истине.

          Који политичар ће се након нерелизованих обећана повући у току мандата уз образложење да није испунио обећања? Наћи ће хиљаду оправдања у непредвиђеним околностима, објективним тешкоћама, спољним непријатељима. Ниједна не уради баш ништа и њено хвалисање је полуистина, а опозиција која им све оспорава шири полулажи.

          Лаж у рату сматра се ратним лукавством и вјештином, а ако је по Клаузевицу мирнодопска политика само рат другим средствима, зашто онда лаж не би била такође легитимна.

          Лаж јесте вјечита и јавља се се у различитим облицима, али шта се онда ипак данас промијенило. Некад се говорило да ко лаже тај и краде и подразумијевало се да велика већина људи то не ради, данас се међутим поштење истиче само за појединце који се издвајају од просјека.    

          Оспоравање лажи раније се позивало на чињенице, али данас глобални медијски монополи производе лажне чињенице (фејкњуз), чија вјеродостојност је сразмјерна сили која стоји иза ње.

          Не живимо, дакле, у доба постистине него у доба постчињеница.

          Фалсификовањем чињеница је, рецимо, поводом 100 годишњице Првог, а управо сада и Другог свјетског рата, извршена ревизија историје.

          Викиликсово и Сноу отварање депеша тајне дипломатије разголитило је многе лажи у међународној политици, те je  једини ефикасан одговор на ширење лажи пронађен у пласирању контралажи. Елем, живимо у свијету лажи и паралажи, како је лијепо формулисао Стерија.

          У периодима транзиције, и пада и обнове Берлинског зида, мијења се и перспектива виђења шта је лаж.

           Шмит је парадигматичан случај духа времена и постхумно ће се спомињати као метафора за лаж.

           https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-smit-je-lazni-v-p-pa-je-laz...