Кецмановић: Сарајево се у свету више препознаје по Гаврилу Принципу него по Зимској олимпијади

У ГРАДУ НА МИЉАЦКИ ГА НЕ ПОМИЊУ ДА НЕ БИ ПРЕПАЛИ И ОТЕРАЛИ ПРОТЕКТОРАТ

Суђење Гаврилу Принципу

и осталим младобосанцима

* Када је поводом 100 годишњице Великог рата обзнањена дуго припремана ревизија историје, Принцип је оквалификован као „српски терориста“ који је мучки устрелио надвојводу Франца и његову гравидну супругу Софију, који су дошли на свој међународно укњижени анектирани босански посед

* Но, није до промене статуса Гаврила Принципа и сарајевских атентатора који су депортовани у Беч и осуђени на смрт, доживотне или нешто краће робије (Данило Илић, Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић, Жерајић ....) дошло нагло. У периоду '45 – '90 њихов статус се постепено мењао обрнуто пропорционално статусу аустроугарског окупатора. До раних '50-их се на Видовдан на гробљу Св. Марка на Кошеву, око споменика окупљала републичка политичка и интелектуална елита, држали су говоре за вечно памћење и у част. Сарајевско „Ослобођење“ је то опширно бележило на првој страни

* Андрић се по повратку из Босне, где је поклонио милион за библиотеке, београдским пријатељима поверио: „Тамо се повампирио Калај, тамо више не идем...“ И није. Из Сарајева одлазе Меша, Рајко, Новица, Војо...

* У парку у Немањиној улици, ближе бившој Железничкој станици, од уназад неколико година стоји бронзана биста Гаврила Принципа у природној величини – „поклон Републике Српске Београду“. Радовао се што је тако ономад присуствовао Свесрпском сабору уживо. И у његовом до рата сто посто српском Грахову су се радовали, али у гробној тишини

______________________________________________________________

         Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

         СЈЕЋАМ се конституисања нове власти у Сарајеву '90. и доминације коалиције полумјесеца и шаховнице у главном граду БиХ, на челу са градоначелником инг. арх. Мухамедом Крешевљаковићем (СДА), сином угледног историчара Хамдије, који је био члан ХАЗУ како је већ била прекрштена ЈАЗУ у Загребу.

         Доградоначелница је била млада музикологиња Александра Балвановић (ХДЗ). Ни он ни она нису били јастребови у својим странкама, нити су се много питали, него идеолошки лајт кадрови пробрани за пријестоницу међу пристојним градским свијетом. 

         Међутим, већ на првим сједницама управе града она је затражила промјену имена моста Гаврила Принципа у Латинска ћуприја. Позвала се на старо име и посткомунизам, таман као да је Гаврило Принцип био Бошко Буха.

         Латинки Александри сигурно се и допало име „латинска“.

         Затим је оближњи Музеј Младе Босне преименован у Музеј принца Фердинанда. А онда, нешто мало прије или касније, уклоњене су и стопе Гаврила Принципа тик уз Музеј. У удубљења уклесана у камену у облику стопа, свако сарајевско дијете је заустављало родитеље да стане у њих, а онда питало чије су то стопе, па ко је тај, па зашто.

         И тако је започињао „кратак курс историје у покрету“ о Принципу, Видовдану, Младој Босни.

         Памтим да сам оцу поставио глупо питање „како су знали број ципела тог Гаврила“ и добио одговор: „Јако сунце омекшало асфалт, отисак обуће, а није ни битно“. Битно је, међутим, да су ту лекцију прошла и хрватска и муслиманска дјеца, мада сигурно са мање надахнутим учитељима.

         Било је то рано формирање патриотског осјећања, а клинци су скакутали око Принципових стопа и са испруженим кажипрстом према улици узвикивали дум-дум. Поносни родитељи су се смјешкали на своје будуће јунаке и не знајући да то није васпитање у духу мира и толеранције, владавине права и демократије и да одгајају будуће „геноцидаше“ и понеког исламског терористу.

         Када је поводом 100 годишњице Великог рата обзнањена дуго припремана ревизија историје, Принцип је оквалификован као „српски терориста“ који је мучки устрелио надвојводу Франца и његову гравидну супругу Софију, који су дошли на свој међународно укњижени анектирани босански посјед.

         Елем, Гаврило је од патриоте и јунака, борца за слободу против окупатора преквалификован у троструког убицу, српског дивљака који је изазвао Први свјетски рат.  Сарајево треба њега да се стиди, а не да се њиме дичи. Како ћемо са Гаврилом у ЕУ?

         Но, није до промјене статуса Гаврила Принципа и сарајевских атентатора који су депортовани у Беч и осуђени на смрт, доживотне или нешто краће робије (Данило Илић, Трифко Грабеж, Недељко Чабриновић, Жерајић ....) дошло нагло.

         У периоду '45 – '90 њихов статус се постепено мијењао обрнуто пропорционално статусу аустроугарског окупатора. До раних '50-их се на Видовдан на гробљу Св. Марка на Кошеву, око споменика окупљала републичка политичка и интелектуална елита, држали су  говоре за вјечно памћење и у част. Сарајевско „Ослобођење“ је то опширно биљежило на првој страни.

Ненад Кецмановић

         Укратко, партизанска власт је афирмисала патриотски континуитет МБ-НОБ. Већ од '70-их континуитет је блиједио. Бранко и Хамдија су нагињали Кардељ-Бакарићевом „федерирању федерације“, па су се за Видовдан око споменика окупљали млади српски пјесници Рајко Ного, Марко Вешовић, Радован Караџић, Милан Ненадић, Бранко Чучак, али и старији као браћа Кољевић, Новица Петковић... У „Ослобођењу“ тек нотица на задњој страни.

         Коначно, истакнути младобосанац, „политички комесар“ атентатора, био је и Иво Андрић, а Мухамед Туњо Филиповић је већ био написао да је „нобеловац својим дјелом нанио више штете Босни него све окупаторске војске заједно“.

         Истовремено, један од тих окупатора, други послије Османлија, промовисан је у просвијећеног цивилизатора.

         У школским програмима Млада Босне је оквалификована као организација српских националиста, иако се није звала Млада Србија и у њој је било и Хрвата и муслимана, а прескакало се да је након атентата муслиманска алаша по босанским чаршијама насрнула на српске куће и имања.

         Рукометни клуб Млада Босна је промијенио име, али пошто је већ постојао и РК „Босна“, постао је „Жељезничар“. 

         Најдужа улица у центру Сарајеву, која иде десном страном корита Миљацке и звала се „Обала војводе Степе Степановића“, постала је напросто „Обала“, без имена војсковође који је аустроугарског окупатора истјерао из града и остварио слободарске тежње Гаврила и сабораца.

         Андрић се по повратку из Босне, гдје је поклонио милион за библиотеке, београдским пријатељима повјерио: „Тамо се повампирио Калај, тамо више не идем...“ И није.

         Из Сарајева одлазе Меша, Рајко, Новица, Војо... А већ почетком 80-их комунистичка власт БиХ је, као и Словенија и Хрватска, прихватила европски пројекат регионалног повезивања на субдржавном нивоу: Алпе-адриа. А у Босни нигдје Алпа и тек малко Јадрана, али било је важно да обухвати све до Дрине.     

         Крајем '90-тих на страницама њуз магазина „Слободна Босна“, потомци сарајевског умишљеног беговата разглабали су о томе које су све тековине европске културе захваљујући окупацији Беча стигле у БиХ, као и породичном доприносу транзицији босанских муслимана у Европљане.

         „Моја је нена прва у Босни направила захерторту...“ „Моја је прва обукла вјенчаницу...“  „Мојој је првој бабо купио у Бечу сингерицу“,  „Мој прадедо је први устакао лептир кравату...“

         Један духовити читалац је прекинуо надметање: „А моја нена је прва дрмнула дупли виски са содом“.

         Чињеница је да је К унд К зарад експлоатације сировина и одвоза, градила путеве, жељезнице, руднике, пилане, али је инфраструктура остала Босни. Посебно су много радили на културној амалгамизацији и асимилацији Срба, посебно на одвајању „босанских Срба“ од „Србијанаца“ и завађању муслимана са Србима. Ћоровић је објаснио: „Османлије са нас уништавале физички, а ови нам трују душу“.

         Но, дошао је и вакат евроамеричких интеграција, и босански муслимани (Муслимани/Бошњаци) су се опет у невакат прерушили у Европејце. Ефендије су скинуле фесове и устакли французице, дјеци одјенули шпилхозне, одраслим рајтхозне. Хануме им скинуле димије, те изуле нануле и скухале захер торте за пута у Брисел виа Беч. Кад тамо, међутим, препознају их само по ахмедијама и тулумбама, јемецима и мезетлуцима, ћевапима и питама, те по исламском тероризму.

         Џаба им било, јер су тамо, сумњичави према навалентним придошлицама, прочитали Де Гобиноа о оријенталном кетману. Боље би прошли да су се представили као земљаци и суграђани малољетног српског родољуба, који је убио несуђеног цара окупатора БиХ и изазвао Велики рат.

         Сарајево се и данас у свијету више препознаје по Гаврилу Принципу, него по Зимској олимпијади.

         Тинејџери из Стоца у Херцеговини генерацијама су опчињени својим мистериозним суграђанином Мустафом Голубићем, - младобосанцем, Србином, Југословеном, црнорукашем, атентатором, као младалачким узором.

         Мухарем Баздуљ прича да је травничка књижевна омладина због Травничке хронике Андрића доживљавала као неког блиског, свог, а себе као законите насљеднике његовог дјела и инспирацију, која није само литерарна.

         И Гаврило је био дио тог друштва које се конспиративно састајало у кафани „Златна моруна“, поред београдске пијаце Зелени венац, не само као младобосански завјереник.

         На зидовим његове терезинске самице остали су исписани стихови „И сјенке наше ходаће Бечом и по дворовима плашити господу ...“ 

         Као „столачки Мујка“ и „фра бег Иво“, и Гаврило има и данас своје младе поклонике.

         Сарајлије, које се шегаче са свим и свачим и са собом, и са оним што није за шалу, веле да „Шмит о Видовдану не излази из добро чуване зграде ОХР-а“.

         Споменик Видовданским великомученицима остао је у сада негостољубивом Сарајеву које Гаврила третира као српског терористу малтене као претходницу сребреничких „геноцидаша“ А потомци алаше, која је послије атентата разбијала излоге српских радњи, не спомињу га да не препадну и отјерају протекторат.

         Његову оронулу родну кућу поред Грахова без обиљежја, сада у оном другом ентитету, оправила је власт из Бањалуке.

         У парку у Немањиној улици, ближе бившој Железничкој станици, од уназад неколико година стоји бронзана биста Гаврила Принципа у природној величини – „поклон Републике Српске Београду“.

         Радовао се што је тако ономад присуствовао Свесрпском сабору уживо. И у његовом до рата сто посто српском Грахову су се радовали, али у гробној тишини.

          https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-sarajevo-se-u-svijetu-vise-...