Кецмановић: Путин и Трамп ће морати да прошире дневни ред и на Босну

НА АЉАСЦИ ЈЕ БИЛА ПОД „РАЗНО“ – ЊИХ ДВОЈИЦА ЋЕ СЕ ДОГОВОРИТИ, АЛИ НЕЋЕ ЊИХОВИ НАВИЈАЧИ У БиХ

* Нулти ниво повјерења или неповјерење, које је крунисано надгласавањем у заједничкој Скупштини о референдуму против воље српског народа, био је почетак грађанског рата на националној основи

* Алијину халку, чинила је група исламских фанатика који су вјеровали да борба за реисламизацију муслимана и исламизацију осталих у БиХ до остварења шеријатске државе представља узвишен богоугодан циљ који допушта сва средства. Закони, моралне норме, уговори, обећања и било које свјетовне обавезе били су нижег ранга у односу на очекивања Алаха џ. ш. и Мухмеда пејгамера да сви постанемо муслимани, Босна дио глобалне умме.

* Лагање и превртљивост били су лајт верзија фетве и исламског тероризма. Грађански рат је био кулминација неповјерења тако да преговори нису били могући без иностраних посредника.

* Дејтонски споразум је максимум који су могли постићи, а његова ревизија увела је БиХ у нови и дуги процес нестабилности која управо сада достиже усијање захваљући унилатералним активностима Њемачке, мимо ЕУ, УН, САД, РФ. Баш као што је и Геншер у Мастрихту покренуо циклус ратова у СФРЈ, Шмит гура БиХ у друго полувријеме грађанског рата

___________________________________________________________________

            Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

            ЗНАЛО се да ће се Путин и Трамп на Аљасци договорити ако ништа да наставе преговоре јер то оба хоће. Њихови сукобљени навијачи из БиХ неће. Зашто? Не желе, не могу, не дају им ...?  

            Вратимо се на крај ’80-их и почетак ’90-их, односно на прве вишестраначке изборе. 

            Комунистичко гурање под тепих свих по режим непожељних истина о односима између три конститутивна народа, испливало је на тим првим слободним изборима. У бројним предизборним медијским сондажама јавног мњења, сви су тврдили да ће гласали за комунисте или реформисте, а онда су националне странке освојиле 80 одсто гласова. У Сарајеву, главном и највећем граду мултиетничког састава, националне странке су побиједиле и у свих десет општина појединачно. СДА, СДС, ХДЗ добиле су број гласова пропорционалан учешћу у националном саставу републике. Говорило се: То и нису били избори него национални попис становништва.

            Али, зашто су људи великом већином крили своја стварна политичка опредјељења, зашто су лагали? Могли су у анкетама да кажу да још нису одлучили, да ће апстинирати, да ће свој избор повјерити кутији или једноставно одбити анкетаре. Босански кетман?

            Феномен кетман, који се Де Гобино открио у оријенталном свијету па се и везивао за исламску традицију, испоставило се, није био стран ни босанско-херцеговачким католицима и православнима, него општи модел политичког понашања у БиХ.

            Чешко-француски писац и дисидент Чеслав Милош нам је и географски и идеолошки приближио значење кетмана препознајући га у социјализму. Кетман се као општи облик политичког понашања своди на активно подржавање онога с чим се не слаже. За разлику од политичког конформисте, који пасивно слиједи политичке директиве и ћутке се прилагођава или гласно потврђује (такојевић, еветефендија), а резерве задржава за себе, кетман врло активно, упадљиво и наметљиво демонстрира лојалност домаћем или окупаторском режиму. Пропагира, агитује, аплаудира, скандира, док отпор задржава „у дубини душе“, све док не дође прави час. Штавише, што је тај унутрашњи отпор већи то су манифестације лојалности снажније.

            Но за кетман је, колико год је морално споран, првенствено крив систем који људе тјера да скривају своја политичка увјерења, односно захтјева храброст да их испоље уколико су непожељна.

            У етнички чистијим селима није било тих комплекса и ословљавали су се као Турци, Власи, Латини, а у етнички измјешаним градовима учило се од малена: увијек су постојале приче које су само „за код куће“, јер нису згодне „за пред другима“. И није то чак морало да буде ништа ружно, тек упозорење да су други и другачији и да би могли погрешно да схвате.

            Хајде што су сви лагали прије избора него су то наставили и када су резултати већ били објављени. Ако смо оно прво објаснили, ово друго је већ теже.

            Примопредаја власти је обављена без отпора владајуће компартије, три побједничке националне странке у неформалној предизборној коалицији унапријед су договориле расподјелу функција. Све је обављено глатко и брзо, без реваншизма и лустрација.

            Поражени комунисти и реформисти су били безначајна снага, а многи од њих прилазили су побједницима. За трансфер у националне странке било је довољно да покажу родни лист.  Дакле, више није било основа да се боје рестаурације старог  режима и полагања рачуна за издају заједништва и суживота.

Ненад Кецмановић

            Зашто су онда ипак имали потребу да и даље лажу да су гласали за комунисте и реформисте?

            Можда је то био стид пред самима собом због идеолошког премета преко главе или, не мање, морална нелагода пред другонационалним комшијама пред којим су се деценијама лицемјерно претварали.   

            Најзад, у сљедећој фази, када је демократија већ довела БиХ до ивице грађанског рата  и разочарања у нови поредак, прешло се на рационалније анализе о томе шта то би са толиким „комунистима“.

            Многи су се узајамно правдали страхом да ће они други и трећи гласати за своје националне странке, па ће они опет испасти наивни. Та заједничка самокритика представља типичан босански компромис у коме се компромитују све три стране, а била је заправо свједочанство о поразно ниском капиталу узајамног повјерења чак и послије 45 година братства и јединства, суживота и заједништва.

            Однос 80 на према 20 у процентима гласова могао би се превести у однос неповјерења и повјерења, а са тако минорним капиталом међусобног повјерења није могуће направити ни друштво, камо ли државу.

            Сумња и опрез имају дубоке историјске корјене још од османске и аустроугарске окупације те свјетских ратова, током којих три народа никада нису били на истој страни. У посљедњим деценијама социјализма манифестовали су се у тространим процјенама да су они други и трећи међусобно повезанији, јединственији, солидарнији наравно на штету осталих. Договарали су се, наводно, о свему на муслиманским кућним сјелима, српским крсним славама, послије мисе у катедрали, а онда договорено дисциплиновано спроводили.

            Водили су се у тим приликама, „своји међу својима“, отворенији разговори, али нису коване завјере против других и трећих. Ипак, довољно да генерише нове дозе неповјерења.        

            Капитал повјерења као фактор друштвене интеграције спомиње се још у 18. вијеку, а узет је као основа процвата невладиног сектора у савременој политици, који је касније первертирао у инструмент спољне манипулације.

            Аутентичан социјални капитал повјерења који се, заснован на неформланим личним контактима (раја, људи из краја, навијачи, комшилук, ловци, пензионери, локални пијанци) и спонтаним умрежавањем људи око конкретних афинитета поред националних, вјерских и страначких идентита. Те укрштене идентитете код 80 одсто Босанаца је потиснуо један Изетбеговић и његова робијашка халка који су чинили унутрашњи круг моћи у самој СДА били су у кратком мирнодопском интермецу између избора и рата нови генератор националног неповјерења.

            Бројни споразуми у које су улазили са српском страном, а онда се из њих у финишу без објашњења повлачили, или их кршили (Београдски споразум, Охридски споразум, Кутиљеров споразум, Савјет за националну равноправност), довели су дотле да им се више није ништа могло вјеровати и евоцирали ону стару српску народну „Нико к’о Турчин лагати не умије!“

            Многи муслимански политичари (Нијаз Дураковић нпр.) и пробосански српски аутори (Гојко Берић нпр.) и његови католички сабесједници (фра Петар Анђеловић, нпр.) писали су без употребе плеоназама о његовој безмало патолошкој лажљивости. Караџић иначе психијатар, безуспјешно се распитивао код београдских оријенталиста да ли постоји неко објашњење у исламској култури.

            Алијину халку су чинили Омер Бехмен, Хасан Ченгић, Исмет Касумагић, Џемалудин Латић и др. младомуслимански илегалци, конспиратори, завјереници који су и ван зеничког и фочанског затвора живјели под будним надзором УДБЕ са мноштвом доушника.

            Изетбеговић није крио генерални презир према исламским вјерским службеницима од којих су многи потајно радили за комунистичку власт. Како пише Дураковић, Алија није имао повјерење ни у кога сем у њих, своје затворске другове који су били провјерени држањем на сарајевском судском процесу и током робијања, поготово није вјеровао каурима.

            Према њима, православним и католицима, те комунистичким безбожницима, па и хришћанским партнерима у посткомунистичкој коалиционој власти СДА-СДА-ХДЗ, примјењивао је лажљивост и превртљивост као легитиман метод политичке борбе. „Прије подне ми се чини једно, а поподне нешто друго“.

            Нултим нивоом повјерења или неповјерењем, које је крунисано надгласавањем у заједничкој Скупштини о референдуму против воље српског народа, био је почетак грађанског рата на националној основи.

           Осим тога Алијину халку, чинила је група исламских фанатика који су вјеровали да борба за реисламизацију муслимана и исламизацију осталих у БиХ до остварења шеријатске државе представља узвишен богоугодан циљ који допушта сва средства. Закони, моралне норме, уговори, обећања и било које свјетовне обавезе били су нижег ранга у односу на очекивања Алаха џ. ш. и Мухмеда пејгамера да сви постанемо муслимани, Босна дио глобалне умме.

            Лагање и превртљивост били су лајт верзија фетве и исламског тероризма. Грађански рат је био кулминација неповјерења тако да преговори нису били могући без иностраних посредника.

            Дејтонски споразум је максимум који су могли постићи, а његова ревизија увела је БиХ унови и дуги процес нестабилности која управо сада достиже усијање захваљући унилатералним активностима Њемачке, мимо ЕУ, УН, САД, РФ.

            Баш као што је и Геншер у Мастрихту покренуо циклус ратова у СФРЈ, Шмит гура БиХ у друго полувријеме грађанског рата.

            Путин и Трамп ће морати да прошире дневни ред и на Босну. На Сјеверном полу је већ била под тачком „разно“.   

            https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-putin-i-tramp-ce-morati-da-...