Кецмановић: Подјела БиХ није само реално стање него и тренд удаљавања три народа

ДОБРО ЈЕ КИСИНЏЕР РЕКАО: И КАД БИСМО У БиХ ПОБЈЕДИЛИ – НЕ БИСМО НИШТА РЈЕШИЛИ

* Како изгледа „јединство“ које Бошњаци намећу, видјели смо ових дана. Док Република у Бањалуци слави свој рођендан, у Зеници спаљују њену заставу, позивају на џихад и око ватре вриште: „Текбир!“, „Алаху екбер“. Док патријарх Порфирије у Бањалуци каже „Славимо своје и поштујмо туђе!“,  истог дана сарајевски имам Мухамед еф. Велић спочитава бошњачким политичарим и исламским службеницима да „четници оргијају по домовини, а ционисти рањавају Газу“

* Идеја да ће доминацију и шеријат силом наметути када постану натполовична већина, што пише у Исламској декларацији, не рачуна на чињеницу да за леђима РС и ХБ стоје Србија и Хрватска, које ће притећи и на граници бити срдачно дочекане. Идеја да ће им то омогућити колективни Запад је не мања глупост

* Хенри Кисинџер је опомињао своје да САД  не могу у БиХ остати „у трајној окупацији“. Али, нит је Бајден Кисинџерове памети, нити је Америка моћна као што је у његово вријеме била. Да ли ће Бошњаке опет послати на Источни фронт јер они у Украјину не могу да пошаљу ни доларе ни оружје него једино живу силу, или ће их поново гурнути у рат против Срба, или ће их оставити да се сами сналазе са собом и са  комшијама?

* Чини се да би могли да прогласе да се БиХ, попут својевремено СФРЈ, налази у стању распадања, те да ентитетске и кантоналне границе преко ноћи постану државне, те да се истовремено узајамно признају. То би било најлакше, најбрже и најједноставније. Бошњаци би добили оно што су одувијек жељели, а никад нису смјели да кажу исламофобном протестантско-католичком Западу: своју национално-вјерску државу. „Алија, нек је наша па макар ко авлија“

_________________________________________________________

          ДАН Српске, 9. јануар 2024 увече. Свечани дефиле различитих родова наоружане полиције Српске на земљи, а на небу тутње борбени авиони НАТО-а. Срби њих као да не чују, а они као да не виде ватромет у Бањалуци и Београду, широм Српске и српског свијета. 

          Из гроба се тим поводом огласио Хенри Кисинџер да ријечима из 2010. упозори  Бајдена.

          „Ми се понашамо као да покушавамо да натјерамо Србе да се врате у митску Босну која  никад у историји није постојала. Не постоји босански језик. Не постоји босанска култура. Босна је административна јединица која садржи Хрвате, муслимане и Србе, вјештачки стварана као поддио Југославије коју су западне државе глупо признале као државу  1991.“ (...) Да сте погледали историју Срба, видјели бисте да су се они 600 година борили да не буду под доминацијом муслимана. И зашто би САД требало да промијене сопствене принципе самоопредјељења и да их бомбардују? Зашто их наши медији називају ’сепаратистичким Србима’? Од чега се они то одвајају и да ли је то нешто икада постојало? (...) „Тако да вјерујем да би требало широкогрудо признати муслиманску државу, а допустити другим националностима да се осамостале или присаједине Хрватској или Србији, зависно од ситуације и да се не мијешамо у то, у балкански рат, који се не може завршити чак и ако ми побиједимо. Ми не можемо тамо остати у трајној окупацији. Нијемци су захтијевали 17 дивизија да надзиру Србију у претходном рату.“

          Ништа Кисинџер није рекао ново у односу на оно што домаћа српска памет одавно понавља, али када то каже чувени Американац, Јеврејин, па још поријеклом Нијемац, онда сарајевски коментатори реагују у пола гласа.

          „Кисинџер није добро познавао Босну ...“, „многе његове прогнозе нису се обистиниле ...“.

          Бар што се тиче Босне, прогнозе су му се обистиниле, што значи да је ипак добро познавао Босну.

          Хантингтон је отишао и даље: „Трусно подручје сукоба три цивилизације“ или Хејден: „Међународно легализована фикција“. 

          Кисинџер је био еминентни представник реалистичке школе у међународним односима, а када сам на тој линији у тексту од претпрошле суботе („БиХ на прагу 2024“) поставио реторичко питање да ли је реалнији пројекат јединствене или пројекат подијељене БиХ, је ли ближа подјели или јединству, у полемичкој реакцији новинара сарајевског „Ослобођења“ добио сам одговор. „Данас је ближа подјели, сутра, у коначници – јединству!“

          Дакле, и за сарајевског новинара није спорно да је БиХ данас реално ближа подјели. Једино што он сматра да ће сутра, односно на крају приче, БиХ бити јединствена. А то би, насупрот реалистичкој, била „надреалистичка школа“.

          Подјела БиХ није само реално стање него и тренд удаљавања три народа по коме се препознаје босанска будућност.

          Не види се баш ништа што би слутило приближавање ка јединству, а ни сарајевски новинар не спомиње ниједан индикатор.

          Колико је снажан тај тренд дисолуције, који долази из вјерско-националне и културне нутрине друштва и разара немогућу државу, показао је неуспијех 30-годишњег западног институционално-политичког интервенционализма у изведби ОХР.

          „БиХ није држава, није чак ни друштво“, вајкао се Здравко Гребо. 

          А како „јединство“ изгледа видјели смо ових дана.

          Док Република у Бањалуци слави свој рођендан, у Зеници спаљују њену заставу, позивају на џихад и око ватре вриште: „Текбир!“, „Алаху екбер“.

          Док патријарх Порфирије у Бањалуци каже „Славимо своје и поштујмо туђе!“,  истог дана сарајевски имам Мухамед еф. Велић на друштвеним мрежама кори бошњачке политичаре и исламске службенике: „Док четници оргијају по домовини, ционисти рањавају Газу, они само по техвидима и мевлудима. Пореметили су приоритете“.     

          Да се разумијемо, ако би сва три народа у БиХ бар 2/3 већином, жељела да буду Босанци и муслимани, грађани, Европљани што би их уједињавало, ко би имао ишта против? Али, прво неће, друго нису, треће и не постоји у транснационалном смислу. Напросто, то је нереално, а америчко-бошњачки надреализам, протекторатом одржава три народа у напетој антагонистичкој коегзистенцији.

          Штавише, контрапродуктиван је јер 30 година гура концепт коме се све више супротстравља друштвена стварност и изазива све већи отпор, на ивици распада. А на томе раде Бошњаци и прије и више него Срби и Хрвати.

          Они узрочно, ови посљедично.  

          Да су искрено хтјели мулти-култи, Муслимани не би правили референдум о сецесији од СФРЈ против воље једног конститутивног народа, поготово послије српског плебисцита. Да су искрено то хтјели, током рата би територије под својом већином, попут Сарајева, организовали као мулти-култи оазе, а не би Србе који су остали у граду мал/третирали као таоце. Најзад, имали су шансу и послије рата да су прихватили да главни град буде дистрикт, како је стајало у првој верзији Дејтона.

          Ваљда би послије свега требало да им Срби повјерују на лијепу ријеч да су погријешили, да више неће бити тако, да ће бити равноправни итд. Нема чак ни оно „обећање лудом радовање“, него напротив - притисци, увреде, пријетње.

Ненад Кецмановић

          Нема ни оријенталног марифетлука да се партнер намами неким ситним уступцима, недореченим нагодбама, слатким увјеравањима да им је боље заједно него посебно. Напротив: „геноцидни ентитет“, „злочиначка творевина“, „привремено окупирана територија“, а онда позив „агресорима“ и „зочиначком народу“ за живот у јединственој БиХ.

          Како објаснити жељу за близином таквих? Мазохизам? План за освету?  

          Идеја да ће доминацију и шеријат силом наметути када постану натполовична већина, што пише у Исламској декларацији, не рачуна на чињеницу да за леђима РС и ХБ стоје Србија и Хрватска, које ће притећи и на граници бити срдачно дочекане. Идеја да ће им то омогућити колективни Запад је не мања глупост.

          Да подвучемо из Кисинџеровог цитата: „Чак и ако бисмо побиједили у том рату не бисмо ништа ријешили. А не можемо тамо остати у трајној окупацији“.

          Али, нит је Бајден Кисинџерове памети, нити је Америка моћна као што је у његово вријеме била. Тамо је уочи предсједничких избора пометња слична као у бошњачким политичким главама и из те блискости свашта се може изродити.

          Да ли ће Бошњаке опет послати на Источни фронт јер они у Украјину не могу да пошаљу ни доларе ни оружје него једино живу силу, или ће их поново гурнути у рат против Срба,  или ће их оставити да се сами сналазе са собом и са  комшијама?

          Чини се да би могли да прогласе да се БиХ, попут својевремено СФРЈ, налази у стању распадања, те да ентитетске и кантоналне границе преко ноћи постану државне, те да се истовремено узајамно признају. То би било најлакше, најбрже и најједноставније.

          Бошњаци би добили оно што су одувијек жељели, а никад нису смјели да кажу исламофобном протестантско-католичком Западу: своју национално-вјерску државу. „Алија, нек је наша па макар ко авлија.“

          Томе ће да претходи барем још један неуспјешан покушај да РС и ХБ утјерају у суру унитарне БиХ јер су све расположиве алате већ поломили.

          Лажни в.п. Шмит и његови приватни закони које пола БиХ игнорише, суђење Додику у Сарајеву зато што је рекао да је цар го, надлетање бомбардера славља у Бањалуци – све то показује мањак идеја.

          О потрошености идеја најбоље свједочи рођендан РС.

          Већ десет година, они сваког децембра почињу са истом причом како је рођендан неуставан и в.п. га забрани, а Српска га прослави свечаније него икад.

          Можда њима и не смета толико датум Дана РС, колико референдум којим је потврђен. То јединство руководства и народа у одбрани Републике је најајче оружје, као грађанска непослушност, пасивна резистенција, капиларни отпор, позивање на Устав, весеље под јатом дронова.

          Вучић је нетом тријумфом на изборима спријечио Мајдан, а Додик повукао црвену линију: ако законом покушају да нам отму шуме ријеке, земљиште - одосмо из БиХ.

          Добрица Ћосић је својевремено Додика упоредио са највећим српским политичарем Николом Пашићем, а овај је рекао: „Излаза немамо, али пропасти нећемо“.

           https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-podjela-bih-nije-samo-realn...