Кецмановић: О ЕУ се одлучивало на Аљасци, а Додик ће помрсити рачуне „Шмиту од Башчаршије“

СРПСКА ЋЕ ПРОТЕКТОРАТУ И САРАЈЕВУ ПАРИРАТИ РЕФЕРЕНДУМОМ И ТО - НЕ ЈЕДНИМ                     

* „Куповина времена“ је дала ефекат: Трамп је одустао од недовршених послова у Босни и вратио кући Бајденовог амбасадора Марфија. Али, испред Шмита се исприсио његов земљак Мерц, уз Стармерову логистику, па је овај наставио да швапски упорно прогони предсједника Српске                                                                                                                                                   

* Народу у Српској јасно је да ако дозволи да му одузму право да бира свог предсједника, бираће му га они. И можда ће Шмиту у тренутку тријумфа што је срушио предсједника, пасти на памет да, пошто нема замјену са ауторитетом у бирачком тијелу, сам преузме управу над мањим ентитетом и утопи га у једнствену БиХ. Или, зашто не, постави неког бошњачког потпредсједника који довољно мрзи Србе

* Додик је, поред актуелног, најавио серију референдума без подробнијег објашњења. Није тешко погодити које! Инсистира на „што већем дистанцирању од Сарајева“ што ваљда значи мирни разлаз без договора. Па ће „хер Шмит од Башчаршије“ надати дреку и куку са серијом  забрана и оптужница, уз секундирање Брисела

* Кажу да за побједу на изборима у РС треба имати подршку Русије, СПЦ и „матице“. За побједу на референдуму ваља имати мржњу протектора и бошњачког комшилука. Тога не мањка!            

_________________________________________________________

            Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

            АКО Кристијан Шмит није в.п., као што није, јер га у СБ УН нису подржале Русија и Кина, онда је њега требало досљедно игнорисати, јер „све што учини лажни самим тим је лажно“. Међутим, стоји и то да се читав колективни Запад, као и бошњачки-хрватски комшилук правио као да он није лажни него прави правцати.

            Чак је једном и у Београду званично примљен као да јесте оно што није. А пошто се, погођен игноранцијом у пола БиХ, окомио на Додика и Српску, морало се са њим носити и од њега бранити са више тактичких потеза, офанзивно уз привремено узмицање, а и са куповином времена.

            Сјетимо се да је Додик у један мах био забранио Шмиту да крочи у Српску под пријетњом привођења и изручења у ФБиХ. А овај је узвратио слањем вјештака неуставног  суда БиХ, у кућну посјету у Додику у Лакташе да утврди да ли је предсједник оперисани реконвалесцент или симулант који отеже „судски“ процес у Сарајеву.

            „Куповина времена“ је дала ефекат: Трамп је одустао од недовршених послова у Босни и вратио кући Бајденовог амбасадора Марфија. Али, испред Шмита се исприсио његов земљак Мерц, уз Стармерову логистику, па је овај наставио да швапски упорно прогони предсједника Српске.                                                                                                                                                             

            Занимљиво је да и у редовима Додикове подршке има оних који му спочитавају да је, појављивањем пред Судом БиХ индиректно признао тај суд, који је претходно и сам оспорио. Испада малтене као да је Додик својим недосљедним понашањем сам себе саплео, или наивно упао у замку коју му је намјестио Шмит, који се, напротив, стриктно држи права и закона.

            У томе предњаче поједини правници који са становишта струке и ван политичког контекста, пред камерама дискутују о томе да ли је Додик требало да поднесе жалбу на неке процедуралне пропусте Суда БиХ: те „пропустио је ово“, те „требало је оно“...

            Није спорна њихова најбоља намјера и стручност, али нехотице су увукли јавност у расправу о правним финесама о томе шта је рекао ЦИК, шта ПИК, шта ОХР, иако су то све фантомске институције које су, према Дејтону, још прије двије деценије требало да оду из БиХ како би све преузеле домаће институције.

            Уосталом нису ли сви, од Додикових адвоката, професора права и других правних експерата, укључив и оне који сједе у Интерполу, већ претходно утврдили да се не ради о правном него о политичком процесу.

            „О чему ми онда уопште причамо?!“

            Пошто Додик није прихватао одлуке хер Шмита, овај је онда напросто допунио кривични закон са неколико параграфа по којим је непоштовање његових одлука кажњиво са годину дана затвора и шест година забране политичког дјеловања.

            И гле ситног марифетлука „да се власи не досјете“. Акценат је бајаги на затвору, а забрана као успут приде. А онда затвор се може јефтино откупити, а забрана нема цијену. 

            Због неодазивања суду и одбијања да прими пресуду, Додика умало није допала Интерполова црвена потјерница те би био ухапшен на било ком граничном прелазу.

            Многи легалисти су се одједном искрено забринули за судбину предсједника Српске јер „суд је суд, независна и непристрасна грана власти“. Јесте, али таман толико колико и Хашки суд за ратне злочине, или истоимени транзициони суд у Сарајеву, или европски суд у Стразбуру.

            Мит о независној и непристрасној грани власти сахрањен је корупцијом пороте још у својој античкој колијевци а, бар када се о оптуженим Србима у БиХ и на КиМ ради,  важи: „свежи коња гдје ти ага каже“ и „пара буши гдје бургија неће“.

            Предсједник РС је још и добро прошао јер је Шмит, досљедно метологији протектората, могао исти деликт да санкционише и смртном казном. А Додик би био обавезан да се пријави на стријељање.

            Прича којом се читав овај правно-политички, боље рећи мафијашки обрачун са предсједником релативизује његовом недосљедношћу, објективно му сугерише покајање и повлачење, односно политички харикири.

            Е, тако нешто код Додика не бива. А и политичари и бирачи у Српској већ имају 30 година богатог негативног искуства са протекторатом, па знају да в.п.-ови, како самозвани, тако и именовани, неће стати и када им се попусти тек онда навале да траже нове уступке. А доцније у мемоарима цинично коментаришу да су Срби под притиском дали и више него што је тражено.

            Додик лично има на памети да Караџић након дила са Хобруком да га послије повлачења неће гонити, лежи доживотну у британском затвору, да је Милошевић и након потписивања Резолуције УН 1244 скончао у Шевенингену, да Вучићу, упркос евроентузијазму из Брисела, пумпају војвођански и санџачки сепаратизам.

            А народу у Српској јасно је да ако дозволи да му одузму право да бира свог предсједника, бираће му га они. И можда ће Шмиту у тренутку тријумфа што је срушио предсједника, пасти на памет да, пошто нема замјену са ауторитетом у бирачком тијелу, сам преузме управу над мањим ентитетом и утопи га у једнствену БиХ.

            Или, зашто не, постави неког бошњачког потпредсједника који довољно мрзи Србе.

            Предсједник Републике сада је извукао јаку карту – референдум. У оквиру система посредне демократије у којој народ бира своје посланике, који ће у његово име одучивати у парламенту, референдум је једини облик непосредне демократије.

            Народ директно изражава своју вољу поводом конкретног, једноставно и јасно постављеног питања одговором „да“ или „не“. Нема одговора „и да и не“, „да, али ...“, „да, под условом ...“  С тим што, наравно, нико не мора ништа да заокружи нити да изађе на гласање.

Ненад Кецмановић

            Додик има још више од годину дана предсједничког мандата, његова коалиција има већину у Народној скупштини, а резултатат референдума није обавезујући, али народ непосредно израженом вољом, која није лицитарана у опозиционим анкетама у спонзорисаним медијима, него бројчано и процентуално прецизно мјерљива, ојачава самопоуздање и власти и народу да су сви на истој страни и удара шамар спољним непријатељима и домаћим издајницима демократије.

            Директно изјашњавање грађана практикује се и на микро плану локалних заједница. Швајцарска га често упражњава у кантонима.

            Национални референдуми се заказују у изузетним историјским тренуцима када се одлучује о судбини нације и републике. Сјетимо се да су га творци Српске под именом плебисцит одржали у децембру ’91. са резултатом преко 98 одсто, што је била увертира у проглашење Републике, устава, изградњу институција.

            Тако су Срби предухитрили крњи муслиманско-хрватски референдум и њиховој доминацију. Зато већ деценијама протектор и његови башчаршијски домаћини сваке нове године уочи 9. јануара реже на рођендан Српске.

            Српска има закон о референдуму и о његовом заказивању и извођењу, по којем се ништа не питају ни ПИК, ни ЦИК, ни ОХР, ни ЕУ. Немају контролу ни право да пребројавају гласове који им се не допадају, као што раде послије избора.

            Српска би, иако не мора, могла да позове контролоре из земаља у које има повјерење, из суперсила Русије и Кине, или из оближње Мађарске која је чланица ЕУ и НАТО, као и из Србије, која је јел’да, такође друга држава. Ако ништа, зато да насекира злураде комшије.

            Додик је, поред актуелног, најавио серију референдума без подробнијег објашњења. Није тешко погодити које!

            Откако је задњих година био  заоштрио питање враћања отетих надлежности путем референдума расправљало се да ли једну по једну, или селективно неколико најважнијих, или све одједном.

            Инсистира на „што већем дистанцирању од Сарајева“ што ваљда значи мирни разлаз без договора.

            Узгред речено, сада ће „хер Шмит од Башчаршије“ надати дреку и куку са серијом  забрана и оптужница, уз секундирање Брисела. Иначе, у декларацијма ЕУ, „препоручује се што већа примјена референдума, као највишег стандарда демократије“ али рећи ће да при томе нису мислили на Србе.

            Но није ни важно шта мисле у Бриселу, јер о ЕУ се одлучивало на Аљасци. Јесте да Срба тамо није било, ал’ није било ни њих.

            Најзад, Додик се, упркос хомогенизацији српског народа око изабраног предсједника пред никад већим притисцима и споља и изнутра, свјесно излаже ризику.

            Славни Де Гол је 1968. заложио предсједнички мандат у исход референдума. Изгубио је и повукао се. Додик је исто најавио, а и да не уради тако, исход референдума биће му једини релевантан показатељ треба ли да остане или се повуче и распише превремене изборе на којима се неће кандидовати.

            Не дај Боже јер би „удружени криминално-политички подухват“ завршиће „недовршени посао у Босни“.

            Кажу да за побједу на изборима у РС треба имати подршку Русије, СПЦ и „матице“. За побједу на референдуму ваља имати мржњу протектора и бошњачког комшилука. Тога му не мањка!

            https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-o-eu-se-odlucivalo-na-aljas...