Кецмановић: Мустафу Церића неки зову „реис емеритус“, а највише би му приличило „шејтан харамбаша“

ЗАМАЛО СЕ КАНДИДОВАО ЗА ЧЛАНА ПРЕДСЕДНИШТВА БиХ, А САДА БИ МОГАО ЗА – РЕИСА ПАРАЏЕМАТЛИЈА

Мустафа Церић

* Ретко се дешава да иста особа као нпр. Мустафа Церић, маргинална и особно и по томе кога данас представља, у кратком интервалу избаци серију будалалука. Тако је крајем прошлог месеца екс реис Церић „позвао Бошњаке да купују станове у мањем енитету“, а већ почетком текућег предлаже „обнављање босанске православне цркве“

* „Обнова“ би могла да буде везана за Калајеву конструкцију о средњовековној Цркви босанској која сасвим сигурно није била џамијска него немањићка и претходила је Османском освајању Босне и конверзији неотпорног дела хришћана на ислам. А о „босанској историјској државности и лојалности“ тек нема смисла причати, јер БиХ је вазда била или окупациона зона империја или корпус сепаратум унутар већих државних целина

* Церић позива припаднике бошњачке нације и да масовно купују станове и некретнине у Српској, а то се логично тумачи као позив на демографску инвазију територије и назива територијално-етничка претензија на простор на коме је домицилан други народ. Зато се и зове Република Српска, а не „грађевинска зона за бошњачке политичке инвестиције“

* Планови о насељавању српских територија нису нови. Својевремно је Изетбеговић позвао своје завичајце да се врате у Шамац па су му мухаџери у Сарајеву одговорили: „Хајде, ти се први врати, па ћемо сви за тобом“

* Када га се ИВЗ  решила, био је огласио да скида фес и ахмедију и кандидује се за Председништво БиХ, а онда се бацио на формирање Свјетског бошњачког конгреса, ишао у Ватикан код папе за благослов. Негде у то време папа Бенедикт се повуко са титулом папе емеритуса, па су духовите  Сарајлије и њега у спрдњи титулисале „реис емеритус“

__________________________________________________________

            Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

            „СВАКО чудо за три дана“, одавно је  речено али живимо у вријеме када се чуда у свијету, у Босни поготово, догађају свакодневно па и чешће.

            Много штошта се догоди сензационално,  изазове изненађење, чуђење, згражање, а већ сутрадан га потаре нешто још горе и гурне у заборав и остави без неопходног ширег критичког коментара.

            Ријетко се дешава да иста особа као нпр. Мустафа Церић, маргинална и особно и по томе кога данас представља, у кратком интервалу избаци серију будалалука. Тако је крајем прошлог мјесец екс реис Церић „позвао Бошњаке да купују станове у мањем енитету“, а већ почетком текућег предлаже „обнављање босанске православне цркве“.

            Да су се људи враћали на огњишта то је нормално и никоме није ускраћено, али је процес и брже и досљедније обављен у Српској него ФБиХ. Такође, свако има право да на слободном тржишту купује станове или земљу и сагради кућу где год жели и у иностранству, а поготово у истој држави, ма колико била никаква. Али, ако Церић позива припаднике бошњачке нације да то масовно чине, онда се то логично тумачи као позив на демографску инвазију територије и назива територијално-етничка претензија на простор на коме је домицилан други народ.

            Зато се и зове Република Српска, а не „грађевинска зона за бошњачке политичке инвестиције“.

            Читава ЕУ забавила се о јаду због масовног  прилива миграната, људи у невољи друге вјере, језика, писма, обичаја, понашања, традиције,  културе, „који и када би хтјели не могу ни у четвртој генерацији да се интегришу у европско друштво“, вајкали су се интерно још Кол и Тачерова. Биљешку је сачинио преводилац премијерке, а канцелар је изнио идеју о депортовању миграната иза спољних граница ЕУ у БиХ. Додик је дозволио да мигранти само, без задржавања, прођу кроз Српску у полицијској пратњи. Орбан мигрантима није дозволио ни толико. 

            У некад највећем српском граду послије Београда, нагурало се уочи рата Санџаклија, током рата мухаџера, а послије рата муџахедина, селефија, шејика, миграната, тако да је Сарајево постало муслимански космополис са занемарљивим бројем хришћана оба вјерозакона.

            Град у котлини дужином пресахле Миљацке постао је тијесан крај толиких придошлица а зеленила, видиковаца, воде, чистог ваздуха у изобиљу на узвишењима око Српског Сарајева.

            Тренд куповине некретнина из Муслиманског Сарајева у Српском Сарајеву је у посљедње вијеме, можда и спонтан, јавно не регистрован и као политички сумњив.

            „Стотинак станова у посљедњих десетак година“, наведено је на забринутој РТРС. Мустафа еф. је, гостујући на подкасту Хајат, то протумачио као „српски покушај да муслимане сабију у гето“ и своје позвао: „Купујте што више станова у РС и у Бањалуци и Бијељини ...“ И тиме српске сумње и бриге потврдио. 

Источно Сарајево

            Замислимо какве би то посљедице могло имати? Непосредне управо по те бошњачке досељенике или само викендаше, чак и затечене старосједиоце, па и оне којима је напросто финансијски приступачнији стан у Источном Сарајеву надомак ентитетске границе. 

            Наћи ће се у истој невољи као преостали Срби у муслиманском Сарајеву. Локалну српску реакцију на свакодневне провокације бошњачких медија и политичара, осјетиће на својој кожи, па ће прије или касније продати јефтиније него што су купили.

            На том подручју са српске стране ентитетске границе живи значајан проценат од оних 150 хиљада прогнаних из предратног Сарајева и умјеће бившим комшијама да узврате тзв. ситним терором и заједнички живот учине неподношљивим. 

            Планови о насељавању српских територија нису нови. Својевремно је Изетбеговић позвао своје завичајце да се врате у Шамац па су му мухаџери у Сарајеву одговорили: „Хајде, ти се први врати, па ћемо сви за тобом“.

            Сејфудин Токић је касније, управо уз потпору тада још активног реиса Церића, пријавио стални боравак у Бањалуци да би дао примјер другима, али без ефекта, па се и сам вратио у Кантон.

            Мустафа еф. пуца из празне пушке уколико  иза себе нема неки арапски фонд са вишком петродолара и дугорочним пројектом ширења ислама на хришћанском западном Балкану. Елем иницијатива представља још један Церићев покушај да старим причама прибави нови публицитет. 

            Још један такав Церићев пуцањ услиједио је  већ 9. јануара, ваљда поводом рођендана Српске на интернет порталу Слобода Босна. Да би ријешио проблем што СПЦ нема границе на Дрини, Мустфа еф. предлаже "обнављање босанске православне цркве", за коју тврди да би "симболисала прекид с монополима и туторствима која Босну деценијама држе у туђим наративима, и повратак принципу да се босанска духовност обликује у Босни, за Босну и у лојалности босанској историјској државности". Мустафа ефендија каже и да обнова "босанске православне цркве" не представља ни провокацију ни имитацију, него природан израз историјског континуитета и легитимног права Босне и Херцеговине на властиту духовну самосталност.

            Злонамјера је јасна али образложење није ни у Церићевој глави. Чега „обнова“? Какав „континуитет“? Која „историјска државност“?

            „Имитација“ и „провокација“?

            „Обнова“ би могла да буде везана за Калајеву конструкцију о средњовјековној Цркви босанској која сасвим сигурно није била џамијска него немањићка и претходила је Османском освајању Босне и конверзији неотпорног дијела хришћана на ислам.

            О „босанској историјској државности и лојалности“ тек нема смисла причати, јер БиХ је вазда била или окупациона зона империја или корпус сепаратум унутар већих државних цјелина.

Ненад Кецмановић

            „Имитација“ јесте јер опонаша покушаје усташког поглавника Павелића да у НДХ направи Хрватску православну цркву па и Мила Ђукановића да направи Монтенегријску православну цркву, са Мирашем Дедејићем као првосвештеником.

            Није проблем наћи неког распопа, пропалог студента теологије, невјерника или напросто хохштаплера, који ће уз одговарајуће привилегије прихватити да буде патријарх, а ни држави која стоји иза те глупости да сагради богомоље. Но, нема цркве без вјерника. 

            „Провокација“ такође јесте утолико што би и неко у „мањем енитету“ могао, утук на утук, да направи Српску ИВЗ, а за реис-улему у Бањалуци такође би се нашло муштерија. 

            Још прије петнаестак година предвиђао сам да би, по аналогији са Монтенегром, и у Сарајеву могла неком пасти на памет Босанска православна црква, али нисам се сјетио, иако је било више него очекивано да ће промотор бити еф. Церић.  

            Невоље са Мустафа ефендијом настале су када му је послије скоро десет година истекао већ ко зна који мандат на челу ИВЗ, а он није могао да се помири да реис по истеку функције враћа међу обичне вјернике.

            Изетбеговић је за живота био локални калиф, и вјерска и свјетовна власт, главни и у СДА и у ИВЗ. СДА је, наиме, била и вјерска странка, а ИВЗ и политичка организација. Тек када Алија отишао на ахирет, Мустафа се размахао, једно вријеме манипулисао тензијама између бошњачких страначких лидера, гурао Силајџића контра Бакиру, Бакира контра Тихићу.

            Једно вријеме је важило да на изборима побјеђује онај кога подржи реис. Када га се ИВЗ  рјешила, био је огласио да скида фес и ахмедију и кандидује се за Предсједништво БиХ, а онда се бацио на формирање Свјетског бошњачког конгреса, ишао у Ватикан код папе за благослов.

            Негдје у то вријеме папа Бенедикт се повуко са титулом папе емеритуса, па су духовите  Сарајлије и њега у спрдњи титулисале „реис емеритус“. А склоном свакојаким шејтанлуцима највише би му приличило „шејтан харамбаша, најгори од свих шејтана“.

            Шта је хтио да постигне Мустафа еф.?

            Да пошаље аваз умми како муслимани јесу потиснути из Гази, али да се у Босни шире и потискују хришћанске комшије у РС! Да охрабри муслимане да иако су у дубокој дефанзиви могу да припријете каурским комшијама! Да да ојача политички утицај исламске заједнице (ИВЗ) у предизбоној кампањи! Да себе лично политички оживи као утицајну персону у предизборним надметањима Бакира и Тројке!

            Наравно, прије свега ово посљедње, а успут и остало. И није да му није сасвим неуспјело: на његова два шејтанлука реаговали су озбиљни аутори геополитичар Степић, историчар Ковић, епископ Сергије ...  Али, Мустафа еф. ће наставити са својом причом по џамијама на џуми петком у подне јер јединство Српске и Србије је вољом једног те истог народа задато политичким лидерима, а једна СПЦ је дата и патрјарх је један и код куће је на обје обале Дрине. А екс реису је тешко то да схвати поготово да прихвати.

            Пошто се од Мустафине иницијативе званично оградила ИВЗ, коју предводи актуелни реис Хусеин ефендија Кавазовић, овај бивши се могуће кандидује за реиса параџематлија - припадника „дивљих џемата“ према којима је одувијек био болећив.

            https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-mustafu-cerica-neki-zovu-re...