Кецмановић: Какав продужетак ће имати дупли пас Додика и Вучића?
„ДАНАС“: САД СУ СПРЕМНЕ ДА РЕПУБЛИЦИ СРПСКОЈ ПОНУДЕ ВИШЕ АУТОНОМИЈЕ
* Преко Дрине су се пробудиле и ојачале свесрпске емоције за „колијевку српске државности и духовности“, а у Србији свијест да „са обје стране Дрине живе прекодрински Срби“
* Додик наглашава да је „РС спремна да остане у БиХ, уколико КиМ остане у Србији“. Још је додао да је Српска задовољна статусом по слову изворног Дејтона, што значи у границама БиХ, али је Вучићу за пут у Вашингтон припремио исцрпан, обиман и систематизован документ о „међународном“ изигравању споразума који су гарантовале и САД и Србија
* РС тражи враћање свих ентитетских надлежности које јој припадају по Дејтону, а које су јој током година отете и пренесене из Бањалуке у Сарајево; укидање бонских надлежности, које ВП-у дају дикататорска овлашћења; одлазак В.П. и иностраних судија из Уставног суда БиХ, којима је, такође по Дејтону, одавно истекао рок; укидање наметнутих закона итд.
* Постоји и српски и амерички интерес да се 4. септембра у Вашингтону бар симболично створи позитивна атмосфера у неизвјесном тражењу рјешења за КиМ, а можда и више од тога: да Трамп испред САД преузме иницијативу од Њемачке
______________________________________________________________________
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
КОСОВО за Српску или Српска за Косово?
Утапање Српске у БиХ да би Косово остало у Србији, или одлазак Косова из Србије да би јој се Српска припојила?
Из Вашингтона је стигла вијест да ће се у разговоре Вучић – Хоти, уз посредовање Гренела, укључити и предсједник Трамп и да теме, како је било најављено, неће бити само економске него и политичке. Штавише, према о америчкој политици добро обавијештеном дневнику „Данас“, САД су спремне да „понуде више аутономије Српској“.
Шта треба да значи када се поводом вашингтонских преговора представника Срба и Шиптара о КиМ изнебуха спомиње америчка подршка Републици Српској?
Симетрија између неријешеног статуса РС и КиМ, те идеја ченџа територија виси у ваздуху још од америчког вишедневног бомбардовања српских положаја у Босни и мјесец и по дана цијеле Србије, али се није помињала у званичним политичким комуникацијама Београд-Вашингтон.
Када је новинарка НИН-а прије двије деценије од Мортона Абрамовича, утицајног америчког јастреба, професора и оснивача више моћних међународних НВО, затражила да објасни дупле стандарде Запада о Србији, односно у БиХ, он је безочно одговорио: „Сада је на дневном реду Србија.“
Добрица Ћосић се у својим дневничким биљешкама згражавао над овим цинизмом.
Прагматични Ђинђић, који је, наводно, приликом свог првог премијерског боравка у САД изнио идеју ченџа, наишао је на исти одбојан став.
С друге пак стране, сјећам се да сам и сам у једном чланку поодавно поменуо ту идеју и наишао на бурну реакацију читалаца: „Иди у Босну па тамо тргуј...“
Елем, КиМ је „света српска земља“, а Српска је ипак тамо у Босни.
Значи: ни америчкој ни српској страни тада није одговарало било какво везано рјешење.
У међувремену су се и преко Дрине пробудиле и ојачале свесрпске емоције за „колијевку српске државности и духовности“, а овдје пак свијест да „са обје стране Дрине живе прекодрински Срби“.
Лидери двије српске земље, међутим, тијесно координушу националну политику на два колосијека, сами веле „боље него икад“. Америка пак више не држи све узде у рукама, а Русија инсистира на (извором) Дејтону и резолуцији 1244.
У таквој атмосфери, Додик је ономад приликом Вучићеве посјете Бањалуци, на конференцији за медије убацио лопту у официјелни контекст, а овај је понио у Београд да размисли.
Додик је, при томе нагласио да је „РС спремна да остане у БиХ, уколико КиМ остане у Србији“. А касније је додао да је Српска задовољна статусом по слову изворног Дејтона, што значи у границама БиХ, али и Вучићу за пут у Вашингтон припремио исцрпан, обиман и систематизован документ о „међународном“ изигравању споразума који су гарантовале и САД и Србија.
Документ, с једне стране, сумира све антидејтонске захвате тзв. међународне заједнице у БиХ на штету РС, а с друге све мјере које РС предузима да би заштитила свој изворни дејтонски статус.
РС тражи враћање свих ентитетских надлежности које јој припадају по Дејтону, а које су јој током година отете и пренесене из Бањалуке у Сарајево; укидање бонских надлежности, које ВП-у дају дикататорска овлашћења; одлазак В.П. и иностраних судија из Уставног суда БиХ, којима је, такође по Дејтону, одавно истекао рок; укидање наметнутих закона итд.
Народна скупштина РС је све те по њу штетне одлуке и праксу парцијално већ ставила ван снаге, и на основу тога припремила нови устав.
Да је информација из „Данаса“ да су САД спремне да „Српској дају више аутономије, дошла из Стејт департмента, било би јасно да се баца коска међу Србе. Да се пребацује тежиште игре с једне на другу обалу Дрине.
До сада је Вучићу и претходницима прећено и обећавано поводом КиМ, под условом да промијене однос према Додику, а сада се овоме, бар тако испада према „Данасу“, најављују бољи дани за Српску, као компензација за одлучујући притисак на Вучића да призна независност Косова.
Но, вијест није дошла из спољнополитичког легла Клинтонових, него из окружења Доналда Трампа, коме би у предизборној кампањи добродошао неки помак у пат позицији на релацији Београд – Приштина. А пружену руку Србима може да прогласи спасавањем „малих Руса“ од малигног утицја великих.
Не мора да буде ништа политички спектакуларно и дефинитивно, али економија није довољна да би се у дијалог укључио предсједник САД.
Истовремено, за Србе се он показао бољи од од Клинтона, Буша и Обаме, као што је и Гренел бољи од Палмера, а шта тек рећи као алтернативу фаворизованом Џоу Бајдену, по Дајани Џонстон „свирепом антисрбину“.
Уосталом, приликом првог Трамповог избора Додик је из свег грла навијао за Трампа наспрам већ виђене предсједнице Хилари.
Обућар из РС послао је специјално израђене ципеле за Меланију. А српска дијаспора у САД овог пута је позвана из матице да лобира за њену лошију половину.
Елем, постоји обострани интерес да се 4. септембра у Вашингтону бар симболично створи позитивна атмосфера у неизвјесном тражењу рјешења за КиМ, а можда и више од тога: да Трамп испред САД преузме иницијативу од Њемачке.
Додиков документ као дио јединствене српске приче коју ће представити Вучић могао би у Вашингтону да подсјети како Срби поштују међународне споразуме, Дејтонски као и резолуцију 1244, који су потписани у режији управо САД.
А уколико уопште дође до приче о везаној трговини и о рјешавању у пакету, Вучић би могао да упозори да је КиМ јужна покрајина Србије, а РС конфедерална половина БиХ, да су Шиптари на КиМ национална мањина (народност), а Срби у РС конститутивни народ. Односно, колико ту Срби као цјелина губе, а колико добијају.
Када Вучић понавља да „Србија не може све да изгуби, а да ништа не добије“ и када Додик јесенас као једно од рјешења помиње „четири општине на сјеверу КиМ и Српска у Србији“ – да ли мисле на исто?
(…)
Да у невољном комшилуку не би посумњали да им Срби удружено спремају нешто иза леђа, Додик је исти документ упутио и З. Милановићу и Б. Изетбеговићу.
Првог не може оставити равнодушним све док хрватског представниика у врху БиХ, уз прећутну подршку „међународне заједнице“, бирају Бошњаци. А можда и Бакир Изетбеговић, који је заокупљен дневнополитичким ad hoc акцијама и реакцијама, читајући овај документ схвати зашто „у Срба нема босанског патриотизма“, зашто размишљају о осамостаљењу Српске и сањају о уједињењу са Србијом.
Да ли ће сљедећа рунда у Вашингтону, поред Аце и Хотија, окупити Жељку и Бакира, или ће до боље прилике, бити ријечи само о економској сарадњи, а о осталом послије предсједничких избора у САД?
http://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-kakav-produzetak-ce-imati-dupli-pas-dodika-i-vucica/
