Кецмановић: Додик на мети коалиције (зло)вољних

НЕ ЗНАЈУ КАКО ДА БиХ ИЗВУКУ ИЗ ЋОРСОКАКА ПРЕ НЕГО ШТО СРПСКА ПОВУЧЕ КРАЈЊЕ ПОТЕЗЕ

Кристијан Шмит

* Додик је у финишу изгубљеног меча преокренуо резултат, али тиме није још много тога решено и утакмица ће се наставити. У судијској надокнади времена и евентуалним пеналима, Додик ће на својој страни имати све три суперсиле, а у БиХ, са Човићем, 2:1 у односу на Бошњаке. Чак и Србија и Хрватска постају сложне у подршци борби сународника у БиХ против бошњачког унитаризма

* Додика нема ко да ухапси: судска полиција неће, СИПА неће, ЕУФОР неће. На захтев Бећировића и Комшића да ЕУФОР прошири своје надлежности, Цвијановићева је ставила вето. Вето је потврдила НС РС и, што је најважније, са гласовима опозиције готово једногласно. Зато је Елмедин Конаковић добио одговор од команданта ЕУФОР-а да има наређење да се не меша у прогон Додика

* Вероватно ће форсирати омиљени европски механизам „усмереног дијалога“, али мораће претходно да рехабилитују Додика, Стевандића и Вишковића, како би српску страну имао ко да заступа, и да приведу Бошњаке за сто. За почетак ће сви изложити своје непомирљиве ставове по формули „сложили смо се да се ни у чему не слажемо“ и заказати наставак

* Тако ће спустити политичку температуру у БиХ до наредних парламентарних и предсједничких избора крајем идуће године, а онда „све Јово наново“. До тада, једини прилог дијалогу могао би да буде искључење „в.п.-а“ из „усмеравања“ или редукција надлежности ОХР-а

______________________________________________________________

           Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

           ЈЕДИНА у врху Српске за којом још није расписана потјерница из Сарајева, Жељка Цвијановић искористила је прилику. Иако и сама под санкцијама Министарства финансија САД, она је као шестомјесечна предсједавајућа Предсједништва БиХ два пута сјајно бранила позицију Српске баш на тлу Америке.

           Најприје, недавно у СБ УН поводом извјештаја „в.п.“ Шмита уз подршку Небензје и Шенга, а ево сада и на јубилеју Париског споразума у Дејтону. Наравно, прилика јој се не би указала да Трамп није промијенио политику Вашингтона у БиХ, али она је умјела да је искористи.

           Било је необично видјети Бећировића, Комшића, Конаковића и Лагумџију како у другом реду гризу нокте, навикли да по међународним форумима уживају монопол да представјају цијелу БиХ, Србе и Хрвате против њих самих, против Српске и „Херцег Босне“.

           И још једном типично босанска слика: у Бањалуци карневалско весеље, а у Сарајеву погребна шутња. 

           На свечаном обиљежавању 30-годишњице Париског споразума у Дејтону 25. маја, САД су видно преокренуле политику у БиХ. Замјеник државног секретара Ландау обзнанио је да се Трампова нова политика немјешања у унутрашње ствари других земаља односи и конкретно на Босну: „против наметања споља“, „без нереалних рјешења“, „за равноправан дијалог“.

           Начелно, Трамп је то најавио већ у предизборној кампањи за први мандат, али тек у другом је стекао моћ да то и реализује. У међувремену, овдашњи Срби, посебно у Српској, навијали су за њега и анимирали своју дијаспору,

           Додик је његову побједу славио као своју. Амерички предсједник није да није узвраћао: на сједници СБ УН о БиХ поводом Шмитовог редовног извјештаја, док су Бензенја (РФ) Шенг (Кина) „крпили“ лажног в.п., а Француска и Британија га браниле, представик САД је био пасиван.

           У Београд је послао амбасадора поријеклом Србина, а у Сарајево није послао Бајденовог кандидата. Али, у Бањалуци се чекало да Трамп, заузет крупнијим и пречим проблемима у Украјини и Гази, каже нешто више, јасније и експлицитније. И дочекали!    

Фридрих Мерц и Емануел Макрон

            Њемачка и Француска су га нон пејпером заскочиле дан-два раније.

           „Нон пејпер“ дословно значи „нема ништа на папиру“, иако фактички има, јер се не ради о усменој информацији из Берлина и у име Париза, а у преносном значењу представља „незваничан став“.

           Зашто само незваничан?

           Зато што Орбан и Фицо не дају да двије водеће европске силе наметну косензус у ЕУ, а иза њих, неочекивано када се нешто слоши Србима, стале су и Хрватска и Холандија, које се нису придружиле већини у Бриселу. Влада у Хагу се промијенила, а у Загребу су схватили да је Човић немоћан без Додика.

           У покушају да скрпе консензус или бар онај смијешни „консензус минус један“, што им баш и не иде без САД, које су давале ауторитет силе ЕУ, Макрон и Мерц су се бацили на политичку  елиминацију непослушних лидера и популарних противкандидата.

           Уз помоћ обојених револуција, монтираних судских процеса, намјештенх избора до киднаповања и атентата (Додик, Вучић, Орбан, Фицо, Лепенова, Ђорђеску), уз софтвер који стиже од преко Ламанша, то им боље иде. Ипак не ријешава проблем.

           Пошто без САД нема консензуса на „колективном Западу“, а без Орбана и Фица нема га ни у ЕУ, тандем ММ, уз асистенцију Стармера праве „коалицију вољних“, најприје против Додика, који им се као енитетски лидер, учинио најлакши залогај тек да поврате самопоуздање и крену даље. Нон пејпером настоје да своју коалицију вољних прошире на што већи број европских земаља чланица ЕУ, као и оних које су „на путу за Брисел“.

           Већ чињница да је у рад на нон пејперу укључен и Шмит довољно говори о његовом садржају, а чињенице да је „в.п.“ Нијемац, те да је Додик недавно из Српске најурио њемачку министраку, објашњавају зашто су се Нијемци истурили као први испред документа који супотписују и Французи.

           Најзад, шта пише у пејперу?

           - Све што је Шмит забрљао у БиХ по жељама Бошњака, а на штету Срба, подржано је као уставно, законито, дејтонско, бриселско, као и обрнуто. То најављује већ наслов документа:  „Одговор на антиуставно дјеловање РС у БиХ“.

           Да не би било недоумица шта се хоће, афирмише се пресуда и прогон вођства Републике (Додик, Стевандић, Вишковић) и коалиције на власти, као готова ствар. Донекле ново је дављење Српске свим расположивим економским мјерама: обустављање прилива из свих међународних фондова, европске и свјетске банке. Најкраће: херметичка политичка изолација и драконске економске санкције, попут оних које је доживјела Милошевићева Србија. 

           Нон пејпер Њемачке и Француске односи се на Српску, а адресиран је на Београд. Зашто?

           Додика безуспјешно већ два пута пресрећу на улазу-излазу преко кондоминијума у Брчком, а Интерпол није прихватио да распише црвену потјерницу. Тако се Додик слободно креће и по туземству, и по иноземству. Већ и његови преласци преко Дрине за њих су недопуштено странствовање, а још више им смета што он са писте на сурчинском аеродому лети у Израел, Мађарску, најчешће у Русију. Какав ће бити одзив појединих европских држава на нон пејпер?

           Међу чланицама ЕУ биће сигурно добар у балтичким републикама, Албанији и Молдавији, вјероватно у русофобној Пољској, мада су јој према анкетама Срби најомиљенији народ, у Румунији, мада са том земљом Србија никад није имала озбиљних спорова, у Бугарској, која се лако престројава у мјесту, у С. Македонији, мада са великом нелагодом, у Ердогановој Турској, никад се не зна, у Италији и Шпанији неће потрчати.

           У Црној Гори, која је, наводно при крају пута за Брисел, изазваће подијеле. Међутим, безмало сутрадан по пријему нон пејпера, стигле су вијести о говору Трамповог викара Ландауа у Дејтону, што ће знатно прориједити редове подршке њемачко-француском апелу и додатно подијелити ЕУ. Најзад, поред чланства у ЕУ, постоји махом упоредо, и чланство у НАТО-у, који је и даље под командом САД, што Грчкој више значи, па ће православна браћа у невољи одољети апелу Мерца и Макрона.

           Упркос слабом одзиву на нон пејпер, осовина Берлин-Париз неће признати неуспјех, него ће, са коликим-толиким бројем вољних за утапање Српске у јединствену БиХ, под фирмом „Одговора на антиуставно дјеловање РС у БиХ“, формирати коалицију састављену од чланица и кандидата.

           Они ће наставити да подржавају и нове Шмитове деструктивне акције, да прогоне вођство РС, али у оквиру ограничених капацитета. Штавише, појачаће политичку изолацију и економске санкције, као контру Трампу, који се залаже за БиХ без Шмитовог наметања и бошњачке мајоризације.

           Дакле, велики међународни преокрет у задњи час и не мање охрабрење за Републику Српску и њено вођство под потјерницама. Али, једном преломљене одлуке тешко и споро се накнадно исправљају, јер их сујета великих сила доживљава као поправни испит лоших ђака.

           Сада већ многи размишљају како би се оперативно ствари вратиле на претходно стање, али и које стање би то било. Да ли оно прије Шмитових брљотина и одговора Српске, што су БиХ довеле у безизлаз, или би све требало вратити на изворни Дејтон.

           Још непосредније оперативно: да ли би Шмит требало да повуче своје интервенције у Кривични закон БиХ, или би Уставни суд БиХ требало да поништи одлуке Суда БиХ, као и своје властите, или би Парламентарна скупштина БиХ са Вијећем народа била та која би требало све да сторнира и крене у рикверц да поништава све што је наметано?

           Најелегантније би било да пресјеку другостепена у Сарајеву или Суд у Стразбуру.  

Ненад Кецмановић

           Ништа од тога ако коалиција вољних за уништење Српске и унитаризацију Босне настави, јер ће и Српска наставити са процедуром усвајања новог Устава, који јој враћа све отете надлежности и институције, те укида све што јој током 30 година наметнуто. Крај дакако може да буде или осамостаљење Српске и прикључење Србији, или војна интервенција вољних окупљених око Њемачке и Француске, те ширење рата до регионалних, односно свјетских размјера, у који би се неминовно укјучиле и три суперсиле. 

           Творци Европске уније, Француска и Њемачка, могле би да буду и њени гробари, а племенита идеја Мориса Монеа и Мориса Шумана закопана у босанским брдима.

           Оваква суицидна политика Мерца и Макрона у БиХ само је помоћни терен за исту политику коју воде и са Зеленским у Украјини. 

           Ипак, неће бити да су се Макрон и Мерц баш толико погубили да воде унапријед изгубјени рат, не само „до посљедњег Украјинца“ него и до посљедњег даха својих економских, енергетских и војних ресурса, са ризиком директног сукоба са надмоћном Русијом.

           Да ли рачунају да ће у том крајњем случају САД морати да им се придруже? Или не вјерују у споразум Путин-Трамп, бар не олако обећаном брзином, што ће потоњег натјерати на нови заокрет? Или се уздају у везу са пораженим бајденовцима као испоставом европских неолиберала у Америци?

           Или, напросто купују вријеме до сљедећих избора када актуелни предсједник САД неће моћи ни да се кандидује?

           У БиХ, послије „нон пејпера“, Срби су уздахнули, а послије говора Трамповог викара у Дејтону, одахнули, док је у комшија Бошњака било обрнуто.

           Додик је у финишу изгубљеног меча преокренуо резултат, али тиме није још много тога рјешено и утакмица ће се наставити. У судијској надокнади времена и евентуалним пеналима, Додик ће на својој страни имати све три суперсиле, а у БиХ, са Човићем, 2:1 у односу на Бошњаке. Чак и Србија и Хрватска постају сложне у подршци борби сународника у БиХ против бошњачког унитаризма.

           И поред свега тога, нема мјеста претјераном оптимизму.

           БиХ се налази у Европи, у дворишту ЕУ, на путу у Брисел, сусједне матице Хрватска и Србија, једна већ у Унији, у другој власт евроентузијастична. То ће бити аргумент Мерца и Макрона, без обзира на танку подршку у својим земљама, да Српску утјерују у европску агенду „прилагођавања на путу“. Међутим спотакли су се у покушају политичке ликвидације непослушног руководства Српске уз помоћ самозваног в.п., бонских овлашћења  монтираних судских процеса, локалних и међународних потјерница.

           Додика нема ко да ухапси: судска полиција неће, СИПА неће, ЕУФОР неће. На захтјев Бећировића и Комшића да ЕУФОР прошири своје надлежности, Цвијановићева је ставила вето. Вето је потврдила НС РС и, што је најважније, са гласовима опозиције готово једногласно. Зато је Елмедин Конаковић добио одговор од команданта ЕУФОР-а да има наређење да се не мијеша у прогон Додика.

           Но како да извуку БиХ из тог ћорсокака, прије него што и Српска повуче крајње потезе ... 

           Вјероватно ће форсирати омиљени европски механизам „усмјереног дијалога“, али мораће претходно да рехабилитују Додика, Стевандића и Вишковића, како би српску страну имао ко да заступа, и да приведу Бошњаке за сто. За почетак ће сви изложити своје непомирљиве ставове по формули „сложили смо се да се ни у чему не слажемо“ и заказати наставак.

           Тако ће спустити политичку температуру у БиХ до наредних парламентарних и предсједничких избора крајем идуће године, а онда „све Јово наново“. До тада, једини прилог дијалогу могао би да буде искључење „в.п.-а“ из „усмјеравања“ или редукција надлежности ОХР-а.

            https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-dodik-na-meti-koalicije-zlo...