Кецмановић: Богић је политички близанац Комшића, да могу - Бошњаци би га изабрали за српског члана Предсједништва БиХ

ДВОСТРУКО ЈЕ НЕТАЧНА ТВРДЊА „ИЗЕТБЕГОВИЋ ИЗГУБИО У САРАЈЕВУ, А ДОДИК У БАЊАЛУЦИ“

* Ниједан од њих двојице није се ни био кандидовао за градоначелника, а ако се њихова имена узму као персонификација странака које предводе, обје су у ствари побиједиле. То се поготово односи на СНСД, који је са партнерима освојио највећи број градоначелничких и одборничких мјеста и укупан број гласова, плус три општине у ФБиХ, те остварио бољи резултат него на претходним локалним изборима.

* Драшко СТАНИВУКОВИЋ се приликом постизборног гостовања на ТВ у Београду препоручивао нападно дугом тирадом о љубави према Србији. У Сарајеву је опет у центру пажње била његова иницијатива за градњу споменика „три војника на заједничком подесту“, који недвосмислено симболише императив поратног помирења три националне стране у БиХ на путу ка јединственој држави, што се наравно допало бошњачкој публици и западним амбасадама. А Бањалучанима је обећао бесплатан комунални превоз, не водећи рачуна да се први избори добијају обећањима, а сви сљедећи резултатима

* Богић Богићевић  се уклапа у политичку оријентацију бошњачке опозиције која јесте против власти СДА, али са њом у потпуности дијели став: против РС и за унитарну БиХ. Ако се међу преосталим Србима у граду нађе неки поуздан играч за бошњачки национални тим, онда је за Бошњаке џек пот!

* Ипак, Богић може једино да се нада да ће Инцко, реанимиран изјавама ..., Олбрајтове и Сервера, бонским декретом прогласити унитарну државу и поставити га за свог намјесника. Идеалан је за шефа јединствене БиХ: „Србин, а мисли и осјећа бошњачки!“

_________________________________________________________

       Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

      „ИЗЕТБЕГОВИЋ изгубио у Сарајеву, а Додик у Бањалуци!“ – гласио је један од многих сличних новинских наслова сутрадан по окончању локалних избора у РС и ФБиХ.

       Двострука неистина!

       Ниједан од њих није се ни био кандидовао за градоначелника, а ако се њихова имена узму као персонификација странака које предводе, обје су у ствари побиједиле. То се поготово односи на СНСД, који је са партнерима освојио највећи број градоначелничких и одборничких мјеста и укупан број гласова, плус три општине у ФБиХ, те остварио бољи резултат него на претходним локалним изборима.

       О чему се онда ради? - „Није вијест ако пас уједе човјека, него ако човјек уједе пса“.

       Да је СНСД добио изборе не само у великој већини општина у РС него, као и обично, и у Бањалуци, то и не била нова вијест, него готово монотоно  понављање.

       У новинским насловима би писало „према очекивању ...“, „и овог пута ...“, „опет непобједиви ...“, СНСД-Милорад Додик.

       Жељни сензације, медији су у први план истакли половичан успјех у Бањалуци, што је бацило у сјену баналну информацију да је СНСД - Милорад Додик већ по ко зна који пут тријумфовао и на овим изборима. Необично, међутим, јесте што су искривљеној слици о локалним изборима у РС на властиту штету знатно допринијели и сами кадрови СНСД.

       Умјесто да на конференцију за медије изађу насмијаних побједничких лица, први људи странке су оборених погледа, са маскама на лицима слушали лидера који је разочаран говорио искључиво о Бањалуци, као да су избори једино одржани у том граду и као да у Градској скупштини нису освојили већину, што улогу градоначелника чини готово церемонијалном.

       Како објаснити тако неадекватну реакцију?

       – Послије општих избора 2018. око СНСД се окупио значајан број мањих странака или подијељених странака из опозиције, укључив њихове лидере, тако се стекао утисак да је владајућа странка остала готово без опозиције до негације плурализма. Аспирације су нереално порасле, а показало се да нови партнери нису довољно лојални, да нема добре игре са слабим противником, да публика тражи нова, свјежа лица, да су неопходне савременије методе и технике политичке борбе те да бирачи понекад хоће промјене ради промјене.

       Типична искушења кроз која пролазе све велике и дуговладајуће партије.

       Нови градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић је релативно ново и насмијано лице. Младалачки дрзак и агресиван, он је као посланик својим неконвенционалним провокацијама успио да изненади и збуни политичке ауторитете и испровоцира неадекватне реакције на испаде „неваспитаног клинца који не поштује старије колеге и скупштински пословник“. 

Изетбеговића саплиће и политички

статус супруге Себије

       То се морало допасти прије свега младим и гњевним људима којима је пун куфер старијих који не узмичу са политичких функција, али и средовјечних који на власт гунђају из запећка, а неради су да се сами политички ангажују. Тако је Драшко успио да придобије широк спектар гласача из најурбанијег и све гушће насељеног центра Бањалуке, који је иначе у досадашњем градоначелнику препознавао по хабитусу и резултатима свога човјека. 

      Уз неоспорне личне перформансе, Драшко је и врло стручно припреман. Конкретно, у предизборној кампањи ишао је методом „продаје од врата до врата“, ситних акција на локалу које бирачи непосредно осјећају, интензивним радом на друштвеним мрежама.  А у свој политички програм је, у постмодерном маниру, укључио свега помало да се сваком понешто свиди, па макар било политички неспојиво.

       Приликом постизборног гостовања на ТВ у Београду препоручивао се нападно дугом тирадом о љубави према Србији да би надјачао емоцију коју је актуелна власт у РС већ исказала. У Сарајеву је опет у центру пажње била његова иницијатива за градњу споменика „три војника на заједничком подесту“, који недвосмислено симболише императив поратног помирења три националне стране у БиХ на путу ка јединственој држави, што се наравно допало бошњачкој публици и западним амбасадама.

       Бањалучанима је обећао бесплатан комунални превоз, не водећи рачуна да се први избори добијају обећањима, а сви сљедећи резултатима. Но, он је већ најавио кандидатуру за предсједничке изборе 2022.                       

Драшко Станивуковић

       Драшков сарајевски колега Богић Богићевић не спада у нову генерацију политичара, ни по годинама (67), ни по политичким референцама (пионирски активиста, омладински функционер, секретар ОК СК Центар итд), ни по идеолошком профилу (реформисани комуниста).

       Срби га „злопамте“ по томе што је као члан Предсједништва СФРЈ из БиХ пресудним гласом против увођења ванредног стања, спријечио посљедњи покушај спасавања Југославије. У сецесионистичким Словенији и Хрватској је баш зато добио висока државна одликовања из руку Кучана и Месића. А Бошњаци то цијене и као заслугу за сецесију БиХ, против воље српског народа у БиХ. 

       Занимљиво је да су у Београду млађи који не памте YU агонију и старији грађанисти његов избор доживјели као велику вијест: „Србин на челу града у ком више нема Срба“; „Бошњаци изабрали Србина за градоначелника“; „нешто се позитивно мијења у муслиманском Сарајеву“.

       Тзв. грађанска опозиција у пријестоници БиХ, избор Богића је опет доживјела као потврду илузије да је Сарајево, упркос једнонационалној структури, духом остало мулти-култи.

      У ком грму лежи зец?! 

       Богић се уклапа у политичку оријентацију бошњачке опозиције која јесте против власти СДА, али са њом у потпуности дијели став: против РС и за унитарну БиХ.

       Ако се међу преосталим Србима у граду нађе неки поуздан играч за бошњачки национални тим, онда је за Бошњаке џек пот!

"Бошњак" српског подријетла

       Богић је српски политички близанац Жељка Комшића, и да Бошњаци могу да бирају и српског члана Предсједништва, као већ што бирају хрватског, био би то он.

       Укратко, сем временске коинциденције - нема баш никакве ни персоналне ни политичке везе између два локална изборна изненађења у Сарајеву и Бањалуци.

      О општим и предсједничким изборима за двије године не размишља само понесени Драшко него и власт и опозиција и у РС и у ФБиХ. За разлику СНСД-а, СДА је мало подбацила, али је зато у херцег-босанском дијелу Федерације, као и увијек било „Зна се ХДЗ!“

       „Пролазно вријеме“ неоспорно иде у прилог партијама на власти, јер се резултат локалних избора обично узимају као индикатор за исход важнијих предстојећих.

       Опозицији, депримираној узастопним поразима, улило је наду да ништа није немогуће. Богић пак може једино да се нада да ће Инцко, реанимиран изјавама ..., Олбрајтове и Сервера, бонским декретом прогласити унитарну државу и поставити га за свог намјесника.

       Идеалан је за шефа јединствене БиХ: „Србин, а мисли и осјећа бошњачки!“.

       Очигледно, медији су више прижељкивали сензационалну вијест из БиХ, док је резултат показао да бирачи не желе промјену актуелне власти у општинама РС, па и у ФБиХ. Али, не зато што су новинари опозиционо расположени него зато што им је требало „да је човјек уједе пса“.

       https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-bogic-je-politicki-blizanac...