Кецмановић: Бити данас против Додика - исто је као „45 у четнике“

ИАКО ИЗЛОЖЕН НИКАД ВЕЋИМ ПРИТИСЦИМА – НИКАД НИЈЕ БИО У БОЉОЈ ПОЗИЦИЈИ

Насртаји на Српску подебљавају њену ентитетску

границу према Федерацији БиХ

* Уколико Милораду Додику не понестану воља и енергија за још три кампање (за референдум, против ванредних избора, за редовне изборе 2026) - опет ће победити

* Али, шта би још могао да учини? Преиспитати пут у ЕУ, што би се допало и Трампу и Путину, не зна се коме више... Упирати прстом у Њемачку и Британију да би показао да је Српска и дио антиглобалистичког, неосуверенистичког фронта против европских неолиберала и остатака америчке дубоке државе... Још и званично затражити помоћ Русије и САД, директно или преко Србије

* А шта ће хер Шмит? Тешко је и замислити какве глупости му још могу пасти на памет. Рецимо, да покуша с ванредним изборима мимо забране НСРС, а на основу гласова бошњачке дијаспоре који ће стићи поштом. Треба и Шмита разумети! У шехер Сарајеву поголема плаћа, додаци за ово и оно, па онда ћевапи на Башчаршији, тулумбе код Рамиза, поточаре на врелу Босне, јагњетина код Јашара, викенди на мору, а у Берлину монотони живот анонимног пензионера

* И Додика то чека, али тек када доврши започете послове у БиХ, када комшије и странце убеди да нема ништа од јединствене Босне, када је врати на слово Дејтона, када Српској обезбеди право на самоопредељење. Тада Српској више неће бити неопходан

* Ове године, међутим, нити ће отићи нити бити један од два председника, него један те исти два пута изабран: на изборима 2022. и на референдуму 25. октобра 2025-те. Како сада ствари стоје, има најбоље изгледе за победу и на изборима 2026-те. Истина, у немогућој држави све и свашта је могуће

___________________________________________________________

             Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

            ЗАМИСЛИТЕ овај циркус: Република Српска има два предсједника, поред једног добије још једног. Је ли то могуће?

            Јесте, пошто је БиХ немогућа држава. А ко би могао да буде тај други предсједник поред живог и здравог Додика? Видјећемо на ванредним изборима које је расписао ЦИК по пресуди неуставног Суда БиХ, а по приватном закону лажног в.п., да Додик више није предсједник.

            И ...?

            На то је Народна скупштине РС потврдила да је Додик ипак и даље предсједник у пуном капацитету и заказала референдум који ће то овјерити. Додик још има више од годину предсједничког мандата, а Шмит је опет толико забраздио да га смијени да му нема натраг, сем кући у Берлин. Компромис: једна земља са два предсједника. Један, Додик, остао би гдје је и шта је, а тај други, Шмитов фаворит, неки Србин са златним љиљанима, попут Хрвата Комшића, живио би у егзилу у већем ентитету.

            И, онда са Шмитом? Сковао план да на њемачким леопрдима заузму предсједничку палату у Бањалуци...

            Пазите, ово није фрагмент из неке хумореске, него из парарелне реалности коју Шмит креира у БиХ. 

            Упркос богатом негатаивном искуству са високим западним и бошњачким  представницима, и сам предсједник РС био је изненађен докле су спремни да иду. Зато је био прихватио игру неуставног Суда БиХ по личним законима лажног в.п., као прилику да им усред Сарајева каже шта треба.

            Пренуо се тек када је фасовао потјерницу која важи и у Лакташима, потенцијално и међународну Интерполову, и схватио да је ђаво однио шалу.

            Ако све остало занемаримо, не може се порећи да је Шмит својим неодговорним правно-политичким егзибицијама у неку руку успио да, бар привремено, забрине Додика ...

Са мађарским премијером Виктором Орбаном

            И не само њега. 

            „В.п.“ Шмит, са Бајденовим амабасадором Марфијем иза леђа и услужним Судом БиХ испред себе, успио је да посије несигурност у дио номенклатуре.

            „Ако мимо сваког законског основа могу да суде, хапсе и прогоне изабраног предсједника Републике, и то још неприкосновеног Додика, шта ли тек могу да ураде мени, анонимном шрафу у апарату власти за кога нико неће подићи глас“. „А тек плата? А кредит? А жена, а дјеца?“- питали су се поједини упосленици у заједничким органима, који зависе од сарајевске касе.

            „Већ су били ударили санкцијама и на предсједника скупштине, на премијера, пријете и посланицима, министрима, па ће идући наниже доћи и до нас“. „Нисам ја био непослушан Шмиту, али јесам слушао непослушне шефове.“

            А тек језиво алакање башчаршијске јалије.

            Сјетимо се, многи храбри официри и функционери ратне РС каснијих година су стрепили од затворених хашких оптужница. „Знам да нисам ништа крив, али они неће да знају“.

            Процеси Србима у Трибуналу завршавали су по систему: кога су позвали, тога су и осудили.

            Неки су се под притиском неизвјесности и хроничне несанице непозвани пријављивали Хагу да би сазнали да ли су на тим црним листама. Данас је и глобално и локално ситуација неупоредива.

            Дармар који је лажни протектор изазвао у политичком животу БиХ кршећи, Устав, закон, Дејтон, и посматрачи са стране пратили су у недоумици.

            Шта тај њемачки туриста, који је стигао у Сарајево без међународног пасоша са баварским обезбјеђењем и бесправно се уселио у зграду ОХР и лажно се представио, заправо смјера? Но, док су се сви чудили и ибретили у очекивању да буде смијењен, он је Босну гурао све даље у ћорсокак.

            Из Брисела, Берлина и Паризе стизале су паушалне оцјене: „Правосуђе је независно, пресуде се морају поштовати!“ а према перцепцији њихових грађана највећа корупција влада баш у тој грани власти. Једино је у Босни, у Сене Узуновићке, ко бива све поштено, али само кад њима устреба.

            У Уставу пише да предсједник може да оде са функције једино „ако поднесе оставку, или ако га опозове народ који га је изабрао“. Шмита Устав не спомиње, и зато ће му Миле одговорити референдумом.

            А, на референдуму, на гласачком мјесту иза завјесе бојазан од персоналних санкција  иностраног диктатора претвориће се у гњев против протекората и пакосних комшија, па и непатриотског дијела опозиције.

            Додика ће подржати и они који му на изборима нису дали глас, ванредне изборе ће, и ако их буде, бојковати, а догодине на редовним даће му рекордан број гласова. Већ су се огласили  Бањалука, Требиње, Источно Сарајево, Фоча ...

Кристијан Шмит и Мајкл Марфи

            Неповољна околност по Српску и Додика је Вучићева ситуација у Србији. Док први има проблем са странцима, овај потоњи има на домаћој сцени. Док први жури да заврши посао, овај други чека да ћутљива већина дигне глас против блокирања градског саобраћаја, разбијања излога, паљења контејнера, напада на полицију. И у Србији су упетљани спољни прсти, као што је и у Српској активна опозиција.       

            Додик мора да побиједи јер је протекторату, муслиманском Сарајеву и опозицији у Спрској толико дозлогрдио да се не би задовољили његовим повлачењем у миран живот.

            Ови потоњи су током минулих деценија доживјели толико изборних пораза у страначкој и појединачној конкуренцији на општем и локалном нивоу, да је то кумулирало анимоизитет према Додику.

            У међувремену, неки од њих су му се придружили (Чавић), неки отишли у бизнис  (Шаровић), неки се вратили својим цивилним занимањима (Поплашен), неки потрошили успјешне политичке каријере у надметњу са њим (Иванић).

            Овај данашњи, активни подмладак никад слабије опозиције, као да је наслиједио гњев претходника, и мали број бирача покушава да надомјести агресивном борбеношћу. Иду на све или ништа, ударају и на Додикову породицу, спремни су на дилове и са комшијама и са странцима. Причају о Милетовом политичком авантуризму, који је навукао гњев западних богова, а знају да је ова епизода кризе почела много раније када су посегнули да отму шуме, воде, оранице, руде Српске, а он им није дао.

            Иако изложен никад већим притисцима, Додик никад није био у бољој позицији. Од три суперсиле, двије - Русија отворено и без остатка, Кина нешто дискретније – а САД, које су биле коловођа колективног Запада против Српске, сада са Трампом више неће да се мјешају. Уколико му не понестане воља и енергија за још три кампање (за референдум, против ванредних избора, за редовне изборе 2026), опет ће побиједити. Бити данас против њега исто је „као 45 у четнике“.   

            Шта би Додик још могао да учини?

            Преиспитати пут у ЕУ, што би се допало и Трампу и Путину, не зна се коме више, а народ у Српској је и тако хронично натполовично евроскептичан.

            Упирати прстом у Њемачку и Британију да би показао да Српска није само жртва која се грчевито брани од спољних притисака него и дио антиглобалистичког, неосуверенистичког фронта против европских неолиберала и остатака америчке дубоке државе.

            Позвати на солидарност Путина, Сија, Орбна, Фица и лидере побуњеног Југа као један од првобораца мултиполарне револуције, те предводио би Србе у БиХ против и хибридне агресије, са народом преживио политичку изолацију и економске санкције.

            Даље, могао би и званично да затражи помоћ Русије и САД, директно или преко Србије.

            Могао би и да прогласи ванредно стање и изведе полицију, српски пук војске, срелце, ловце, добровољце на ентитетске границе.

Ненад Кецмановић

            Могао би, али и морао да стави до знања „но пејперској коалицији вољних“ да не престану ли да кидишу на Српску и њеног предсједника, нема ништа од „мира и стабилности“, које нам толико препоручују како би у „мирној Босни“ завртали руке Србима. Да добро утуве у главу: „Ћераћемо се још!“

        А шта ће хер Шмит? Тешко је и замислити какве глупости му још могу пасти на памет. Рецимо, да покуша с ванредним изборима мимо забране НСРС, а на основу гласова бошњачке дијаспоре који ће стићи поштом. Подсјећа на Зеленског, коме такође сви већ виде леђа, а и он прича о цјеловитој и јединственој држави.

            Треба и Шмита разумјети! У шехер Сарајеву поголема плаћа, додаци за ово и оно, па онда ћевапи на Башчаршији, тулумбе код Рамиза, поточаре на врелу Босне, јагњетина код Јашара, викенди на мору, окружен снисходљивим домаћинима, а у Берлину монотони живот анонимног пензионера. 

            И Додика то чека, али тек када доврши започете послове у БиХ, када комшије и странце убиједи да нема ништа од јединствене Босне, када је врати на слово Дејтона, када Српској обезбиједи право на самоопредјељење. Тада Српској више неће бити неопходан.

            Ове године, међутим, нити ће отићи нити бити један од два предсједника, него један те исти два пута изабран: на изборима 2022. и на референдуму 25. октобра 2025-те. Како сада ствари стоје, има најбоље изгледе за побједу и на изборима 2026-те.

            Истина, у немогућој држави све и свашта је могуће.

            Да не заборавимо Жељкин предлог Нобела за Трампа. Срби би наравно радије Путина, али предлог је сјајан ради комшија.

            Збуњени Бећировић и Комшић су затражили тајм-аут да се пресаберу. Одбијањем би се плахо замјерили иначе несклоном предсједнику суперсиле, а прихватањем, опет због Газе, муслиманској бази не би смјели на очи.

            https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-biti-danas-protiv-dodika-is...