Кецмановић: Ако се Путин договара са Трампом о Украјини, зашто не би и Додик о БиХ?

У САРАЈЕВУ ЗАЗИРУ ДА ЈЕ НАПРАВЉЕН ТАЈНИ ДИЛ ПОСРЕДСТВОМ КРИСА ЛАНДАУА И ЖЕЉКЕ ЦВИЈАНОВИЋ

* Заменик државног секретара САД позвао је у Вашингтон српску чланицу Председништва БиХ упркос санкцијама. Вратила се у Бањалуку са америчком понудом за свог председника, видно задовољна. Била је опседана да каже о чему је конкретно била реч, али одговор се није могао добити ни на другој страни океана у Стејт департменту. Ако не грешимо, тај дил је подразумевао обострану обавезу на дискрецију, а рок за одговор на понуду кратак

* Русофилни Срби, а такви су, ако загребеш испод коже готово сви, разочарани су Додиковом абдикацијом. Они најтврђи згранути, јер верују да би Руси за Додика послали Орешнике на Сарајево и због Срба форсирали делту Дунава. Да Бог да, али ваља и Српској и Додику преживети до тада

* Да ли омрзнути Американци са Трампом могу окренути лист? Многи злослуте да ће бити као и са Дејтоном, да ће чим Додик више не буде председник кренути даље, да ће забрану проширити и на функцију шефа странке, подићи оптужнице због крађе шљива испред комшијске тарабе и орања трактором без возачке дозволе. Подсећају како је било са  Радованом и Биљаном. А Жељка тврди да ће у другом полувремену Српска и њен капитен извести резултатски преокрет, повести гол по гол разлике

* Да ли јој је тако обећао Ландау, од Трампа лично задужен за Босну и да ли ће у деескалацији пратити потезе Бањалуке? Ових дана, наводно, треба очекивати даље и масовније скидање санкција номенклатури Српске, а онда до краја године отказ Шмиту и повратак на изворни Дејтон на чему ради Русија у СБ УН, САД се не противе, а Немачка је одсутна

______________________________________________________________________________

             Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

             ДА ЛИ постоји тајни дил између Трампа и Додика који је договорен посредством Кристофера Ландауа и  Жељке Цвијановић?

             Замјеник државног секретара САД позвао је у Вашингтон српску чланицу Предсједништва БиХ упркос санкцијама. Вратила се у Бањалуку са америчком понудом за свог предсједника, видно задовољна, али и шкрта у информацијама о садржају разговора, односно понуде. 

             Била је опсједана да каже о чему је конкретно била ријеч, али одговор се није могао добити ни на другој страни океана у Стејт департменту.

             Ако не гријешимо, тај дил је подразумјевао обострану обавезу на дискрецију, а рок за одговор на понуду кратак. 

             Добра комуникација Цвијановић-Ландау успостављена је још на обиљежавању 30 годишјице Дејтона, на којој је Рубијев замјеник образложио Трампов заокрет у политици САД према БиХ. „Начелно немијешање у унутрашње односе, уз добру вољу да се сарађује са све три стране уколико су спремне на дијалог о реалним рјешењима, а не о трансцедентним идејама“.

Кристофер Ландау

             И у Сарајеву и у Бањалуци су препознали оно Додиково: или изворни Дејтон или нови равноправан договор, или договорни разлаз, а не о јединственој Босни за коју нису ни Срби ни Хрвати.

             Рекло би се да је предлог прихваћен и да се нешто од договора управо остварује по систему уступак за уступак. Након Додикове најаве да ће српске странке бојкотовати Шмитове ванредне предсједничке изборе и полиција уклонити бирачка мјеста инсталирана од ЦИК-а, неке опозиционе странке су ипак пријавиле кандидате и тако бојкотовале бојкот. СНСД је био испровоциран да и сам кандидује свог. Али тај није био Додик, чиме је он практично прихватио одлуку ЦИК-а да нема право да учествује и предложио Синишу Карана за једногодишњи мандат до редовних избора, а у међувремену је своја предсједничка овлашћења пренио на потпредсједника Републике из реда хрватског народа.

             Заузврат, САД су укинуле санкције Додиковом шефу кабинета, директорки РТРС-а и још двојици функцонера, које су им биле наметнуте због учешћа у организацији овогодишње прославе Дана Републике, а то је, наводно, само почетак процеса десанкционисања руководилаца Српске, закључно са самим Додиком.

             На тај начин САД су индиректно признале резултате забрањеног референдума којим је народ одлучио да слави баш 9. јануара, упркос забрани Уставног суда БиХ. Осим тога, пошто у парламентарним системима предсједник републике има више церемонијално-репрезентативну фукцију, а стварни центар моћи је владајућа странка, односно њен лидер, бошњачко вођство, ОХР, ПИК, Брисел, Берлин пожурили су да пресуду по којој Додик више не може да буде предсједник Републике, прошире и на руковођење странком.

             Одговарајући папир наводно већ дуже стоји припремљен за потпис на радном столу Кристијана Шмита, који је, по бонским овлашћењима, надлежан за арбитрарно тумачење спорних случајева, али он одбија да га потпише. Зашто? -Вјероватно зато што и то спада у оно „америчко заузврат“.

             А онда је НСРС донијела шокантну одлуку да укине све своје одуке које су оспоравале бројне одлуке ОХР-а односно лажног в.п. и Суда БиХ. Велики дио тих одука биле су донесене поводом одлука које су стизале из Сарајева, утук на утук из Бањалуке. Тако су ове потоње у великој мјери обесмислиле и оне претходне.

             Ипак, Додиково преношење овлашћења на потпредсједника, кандидовање актуелног министра за будућег једногодишњег предсједника на превременим изборима, те напокон самопоништавање одлука НСРС изазвали су конфузију у јавности Српске и недоумице у широј националној јавности: „Да ли је Додик поклекнуо!?“

             Из опозиције, а поготово из Сарајева кликћу: „Додик је капитулирао!“ „Додик је сломљен под притиском САД!“ „Издао је Русију и приклонио се Западу“.

             Међутим, Жељка Цвијановић му је донијела пошту из САД прије него што је кренуо на пут у Русију гдје се задржао са Путином и без сумње разговарао о прекоморском предлогу, те га и прихватио.

             Након тога Лавров је изјавио да је Милорад Додик за Русију и даље предсједник Републике Српске и амбасадор Калабухов је то забринутим сарајевским новинарима лијепо објаснио.

             Наравно, ту компликовану динамику тајне и јавне дипломатије није лако разумјети, а када су најзад и самог Додика новинари упитали да ли, коначно, јесте или није предсједник, он је езоповски одговорио: „За оне који ме прихватају као предсједника – јесам!“ или „Са Русима смо стратешки савезници, а са Американцима кредибилни партнери!“ 

             Срби, навикли на Додикову „запаљиву реторику“, не могу да га препознају, али његова посланичка већина ради као сат.

             Поред Минића, Карана, Будимира, и Жељке, која је већ дуже бр. 2 у врху, још једно ново лице и друга дама у Додиковој постави за прелазни период власти у РС.

             Ана Тришић Бабић, као ни претходно наведене личности, није нова. Била је Додикова савјетница за спољне послове још у његовом давном првом двогодишњем премијерском мандату, а онда наставила на разним функцијама у истом ресору.

Ана Тришић Бабић

             Пошто је МИП једно од четири надлежности које су и по изворном Дејтону заједничке, већи дио међувремена провела је на дужности у Сарајеву као помоћник или замјеник министара који су били Бошњаци или Хрвати. У краћим интервлима опет је савјетовала српског члана Предсједништва БиХ или предсједника РС.

             Због дугог боравка у Сарајеву и интензивне професионалне комуникације са високим и ниским агентима потектората сматрало се да је постала више нагодни дипломата него тврди борац за интересе Републике Српске.

             О чему се ради? Као што у влади Србије постоје министри који су, наводно, експоненти РФ, САД, Британије или Њемачке, и чим се формира нова влада за београдским кафанским столовима започињу анализе ко ради за кога, којих и чијих је више, односно на коју страну се накривио неутрални Вучић, тако и међу Додиковим савјетницима постоје проруски и прозападни, што не значи да ни речени министри у Србији, ни савјетници у Српској нису сви добри патриоти и лојални своме предсједнику.

             Додик, као и сваки вјешт државник мора да има људе преко којих на више страна  размјењује строго повјерљиве поруке.

             Трамп, опет, демонстрира Европљанима да око елиминације Додика нису успјели да постигну ни консензус у ЕУ, и да ни као осовина Берлин-Париз-Лондон нису били у стању да стану украј предсједнику Српске. Напротив, преко Шмита и уз асиситенцију Суда БиХ, локалних и спољних потјерница само су постигли да БиХ узаври до ивице грађанског рата, а Додик им из тврђаве у Бакинцима шета до Београда, Москве, Тел Авива. Напротив, предсједник САД је без засједа, СИПA и ЕУФР, покренуо деескалацију.

             Још једна Трампова миротворачка бравура: Додик се помирио са одлуком ЦИК-а о расписивању ванредних избора без њега самог; Споразумом са Хамасом прекинуо је инвазију Бибија у Гази; Зауставио ратове Ирана и Израела, Пакистана и Индије; Започео расплет у БиХ.

Ненад Кецмановић

             Смјеши му се Нобел за мир за 2026, Српска га је већ за ову годину била предложила, а у Сарајеву се тјеше да он не зна да га је Федерација скинула. Ако се Путин договара са Трампом о Украјини, зашто не би и Додик о БиХ.      

             Русофилни Срби, а такви су, ако загребеш испод коже готово сви, разочарани су Додиковом абдикацијом. Они најтврђи згранути, јер вјерују да би Руси за Додика послали Орешнике на Сарајево и због Срба форсирали делту Дунава.

             Да Бог да, али ваља и Српској и Додику преживјети до тада. Да ли омрзнути Американци са Трампом могу окренути лист? Многи злослуте да ће бити као и са Дејтоном, да ће чим Додик више не буде предсједник кренути даље, да ће забрану проширити и на функцију шефа странке, подићи оптужнице због крађе шљива испред комшијске тарабе и орања трактором без возачке дозволе. Подсјећају како је било са  Радованом и Биљаном. 

             Жељка тврди да ће у другом полувремену Српска и њен капитен извести резултатски преокрет, повести гол по гол разлике. Да ли јој је тако обећао Ландау, од Трампа лично задужен за Босну и да ли ће у деескалацији пратити потезе Бањалуке?

             Ових дана, наводно, треба очекивати даље и масовније скидање санкција номенклатури Српске, а онда до краја године отказ Шмиту и повратак на изворни Дејтон на чему ради Русија у СБ УН, САД се не противе, а Њемачка је одсутна. 

             Бошњаци су већ препознали опасност па на трагу Шмитовог неуставног закона јалово атакују на ОХР и ЦИК да Додику одузму и странку.

             Једино нису препознали да Српску сваким даном, у сваком погледу, све више неповратно удаљавају од БиХ.      

              https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-ako-se-putin-dogovara-sa-tr...