Кецмановић: А шта ако је Трамп још нешто обећао Додику што није за јавност?
„СРПСКА ЈЕСТЕ КРЕНУЛА АМЕРИЧКИМ ПУТЕМ, АЛИ ЈЕ ТО И РУСКИ ПУТ – НЕ САМО У УКРАЈИНИ“
* Опозиција и даље јаше на тези: „Крије да је нешто приде обећао Трампу на штету Српске!“ А шта је то Додик могао да обећа Трампу? Да неће ући у ЕУ и НАТО иако је Трамп обоје занемарио? Да ће као Путинов пријатељ посредовати у Кремљу? Да се неће укључити у нуклеарни програм Ирана? Да ће наставити да подржава Израел? Да ће му уступити бушотине нафте и гаса, којих нема?
* Шта ако ће му Трамп послати америчке адвокате које Сена Узуновић неће моћи да игнорише као домаће, да покрену ревизију процеса, или да анимирати странце у Уставном суду БиХ да се пишмане?
* Тимоти Лес је својевремено изјавио да је Српска, током Трампове прве четири године, пропустила шансу да се осамостали, али да ће се прилика поновити. Показао се видовитим: Трамп се вратио, и са већином у Конгресу заиграо пуним капацитетом шефа суперсиле, укинуо санкције свом старом фану Додику. У томе су сјајно надиграли Брисел, који је стајао иза агресивних насртаја Шмита на Српску и њеног лидера
* Додик сада тријумфално понавља своје коначне циљеве, од којих, каже, нема одустајања: -самоопредељење народа, -самосталност Српске, -мирни разлаз, и позива представнике друга два народа на дијалог
* Ако Српску и Србију, две земље једног народа, посматрамо као цјелину, могли бисмо рећи да, укључив Кину, која има велике инвестиције у Србији и политичку наклоност према обје обале Дрине, јединствени српски народ има све најјаче спољне ослонце (Русија, САД, Кина) у свету неизвесности
_________________________________________________________________
Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ
ВУЧИЋ је на европском путу, а Додик на америчком!?
Да је први евроентузијаста, он то и сам често истиче, па је општепознато. Послије дила са Трампом и „повлачења са функције за скидање санкција“ за Додика се подразумијева да је на америчком путу.
Да ли то значи да се путеви Србије и Српске разилазе?
Трампов поверљиви дипломатски специјалац Гренел, који важи за нашег „доброг свјетског полицајца“, позвао је ономад Вучића да се престроји са европског на амерички колосијек. Не пријети (Гренланд), не киднапује (Мадуро), него сугерише, врбује ...
Макрон, који у алтернацији са Мерцом и Стармером, наступа као представник несложне ЕУ, ономад у Давосу огорчено констатује да „у данашњој политици више не важе никаква правила“ Добро јутро, Колумбо!
Најприје су престали, и његовом личном залугом, да важе закони и замијењени су правилима, а сада је процес логично отишао још даље. Требало је да пита Србе који су болно искусили „међународно право“ поводом Дејтона и Резолуције 1244.
Многи важни Европљани су у Давосу изостали. У дилеми да ли да се придруже немоћној европској солидарности и фасују америчке казнене мјере, или да се на вријеме приклоне јачем, многи су изабрали да се прићуте. Предсједник Србије искористио је вишедневни боравак за билатералне састанке са Орбаном, Бабишем, Пленковићем, Мартом Кос ...
Мјесец и по дана повезаних нерадних дана поводом новогоодишњих празника (Дан Републике, Српска нова година, велике славе) руководство Српске је искористио да на миру поништи па обнови премијерски мандат Сави Минићу, а овај да реконструише владу, да би из Сарајева престали да закерају да мандат није могао да му повјери већ бивши предсједник Додик, него актуелна в.д. предсједница Ана Тришић Бабић.
Додика дочекују на највишем нивоу у Израелу, има позив за Молитвени доручак код предсједника САД, у међувремену ће у Пешту, а инострани програм скраћује због поновљених избора у Лакташима, Добоју и Зворнику.
Опозиција и даље јаше на тези: „Крије да је нешто приде обећао Трампу на штету Српске!“
А шта је то Додик могао да обећа Трампу?
Да неће ући у ЕУ и НАТО јер је Трамп обоје занемарио?
Да ће као Путинов пријатељ посредовати у Кремљу?
Да се неће укључити у нуклеарни програм Ирана?
Да ће наставити да подржава Израел?
Да ће се борити против исламског тероризма?
Да ће му уступити бушотине нафте и гаса, којих нема?
А шта ако је Трамп још нешто обећао Додику што није за јавност? Рецимо, да ће му послати америчке адвокате које Сена Узуновић неће моћи да игнорише као домаће, да покрену ревизију процеса, или да анимира странце у Уставном суду БиХ да се пишмане.
Тимоти Лес је својевремено изјавио да је Српска, током Трампове прве четири године, пропустила шансу да се осамостали, али да ће се прилика поновити. Показао се видовит: Трамп се вратио, и са већином у Конгресу заиграо пуним капацитетом шефа суперсиле, укинуо санкције свом старом фану Додику. У томе су сјајно надиграли Брисел, који је стајао иза агресивних насртаја Шмита на Српску и њеног лидера. Додик се повукао са мјеста предсједника, а задржао сву моћ као лидер владајуће странке, односно коалције.
Трамп је показао Мерцу, Макрону, Стармеру, Урсули и Каји, као и њиховим експонентима на босанском терену да се са Додиком може договорити, без прогона и потјерница. Орбан, који је шампион разумијевања глобалног престројавања, каже: „Дошло је доба билатералних споразума, личних односа, интереса и моћи, доба нација“.
Што се тиче личних односа, он сам је истјерао Сороша из заједничке домовине, перјаницу дубоке државе која је рушила Трампа. Додик је навијао за Трампа када нико није и анимирао српску дијаспору да му да гласове. Трамп се Путину јавно дивио још у кампањи за прве изборе и тврдио да ће с њим све договорити, а што је инспирисало оптужбу да је руски агент.
Шта год мислили о Трамповој каубојштини, он је оголио лицемјерје меке моћи глобалиста, скупу и сувишну сорошевштину, која мрежом НВО, међународних организација, анахроне дипломатије и другим измотавањима камуфлира баналну чињеницу да јачи тлачи. Ако те већ третирају као малог и нејаког, не морају да те још праве будалом.
Трамп укида амбасаде, излази из међународних организација, заврће славине НВО сектору, што су САД углавном и финансирале. Није извршио инвазију Венецуеле, неће ни Гренланда, иако је био запријетио. Ако власт у Копенхагену и аутономија ледене пустиње неће Гренланд да продају, САД ће исто толико инвестирати и претворити га у свјетски зимски центар тако да ће га локално становништво запуштено од метрополе, славити као ослободиоца. На крају, биће бесплатно преузимање преко НАТО-а у интересу безбједности и САД и ЕУ.
Додик сада тријумфално понавља своје коначне циљеве, од којих, каже, нема одустајања: -самоопредјељење народа, -самосталност Српске, -мирни разлаз, и позива представнике друга два народа на дијалог.
Ландау је истакао да ће САД сарађивати у равноправним договорима три стране у БиХ, под условом да рјешења буду реална, конкретна, прагматична и јасна. Из чега се да закључити да САД неће партиципирати у причама о „1000 година историје Босне, о толеранцији и комшијској љубави, инкарнацији европских вриједности, како то воле да конструишу Европљани и чаршијанери, спрам опоре чињенице да за 30 година ништа од тога.
Ненад Кецмановић
Трамп воли брза и једноставна рјешења, и не дође ли до консензуса, биће разлаз. Можда га и бошњачке масе радо прихвате по ономе сарајевском графиту: „Потпиши Алија, нек је наша па макар ко авлија!“
Српска јесте кренула америчким путем, али то је и руски пут, не само у Украјини. Договор Путина и Трампа у Енкориџу обојица су оцјенила као капиталан, али нису рекли по чему. Очекивао се неки конкретан помак ка разграничењу у Украјини, а изгледа да је то била нека мини Јалта, у чијој вишој фази ће, наравно, учествовати и Си, на којој ће бити дефинисан знатно шири оквир.
Трамп се самоограничава на западну хемисферу и утврђује се у њој да не би упао у замку пренапрегнутости империје у коју је био дубоко загазио Бајден („И 21 вијек биће амерички!“), а Путин је одобрио Додиков дил, благо реаговао на Венецуелу, за Гренланд каже да се „Русију уопште не тиче“.
Безмало „баш лијепо“, јер ће европски дио НАТОа, ако уопште постоји без САД, бити разапет између Украјине и Данске. Трамп је узвратио: „Путин је мој пријатељ! Он жели мир!“
Узгред како у контраудар који најављују Европљани увући Рутеа, јер НАТО-ом као и увијек оперативно командује амерички генерал који је претпотчињен команданту армије САД, па испада да би на Гренладу морао да се туче са својима. Да и нема те бесмислице, одлуке у НАТО-у доносе консензусом свих чланица, а међу њима у војној и цивилној команди сједе и представници Мађарске, Словачке, Чешке и потенцијално још неких земаља које не би да им момци гину на Гренланду против америчке суперсиле, као ни против руске у Украјини.
Европски патриотизам нема радну температуру. Како год, ни послије Трампа неће бити другачије.
И поред тога што је оштро критиковао ЕУ јер Србији неправедно још једном није отворила кластер, те одбио да дође на састанак у Брисел, он каже да не одустаје од европског пута. Има основа за ту упорност: Србија није ни у Евроазији ни на далеком Западу, него у Европи.
Велико вријеме и енергија су потрошене на том путу, а економија везана за инвестиције, тржиште, робе и услуге тих земаља. Најзад, на Балкану је још увијек боље бити у ЕУ него ван ње.
Из Давоса је 22. јануара послао поруку: „Знам да ће се већина грађана погрешно ирационално радовати Трампови речима, али стање у свету се усложњава“.
По свему судећи, ЕУ нема велику будућност. Ни РС није одустала од ЕУ, али главне тачке ослонца су јој на осовини Москва–Вашингтон, што дјелује као перспективније. Слика би била непотпуна ако не кажемо да Трамп није промијенио политику САД према КиМ, а Гренел заборавља на Бондстил. Најзад, КиМ исто боли и прекодринске и Србе у матици“.
Историјски пак САД су биле савезник, а Њемачка непријатељ.
Ипак, ако Српску и Србију, двије земље једног народа, посматрамо као цјелину, могли бисмо рећи да, укључив Кину, која има велике инвестиције у Србији и политичку наклоност према обје обале Дрине, јединствени српски народ има све најјаче спољне ослонце (Русија, САД, Кина) у свијету неизвјесности. Могу ли остати без иједног, или је то неизбјежан ризик војне неутралности у фази разграничења безбједносно-политичких хемисфера? Не дамо КиМ и РС, нећемо санкције Русији, ЕУ нас неће, ОДКБ је у повоју, а Кисинџер вели: „Са САД је исто пријатељ или непријатељ“.
https://sveosrpskoj.com/komentari/kecmanovic-a-sta-ako-je-tramp-jos-nest...
