Кецмановић: Додик поручио ЕУ – или подржите БиХ са 20 милијарди евра или нам не нудите шарену лажу

ТЕЖЊА ЧЛАНСТВУ У ЕУ ЈЕДИНО ЈЕ ШТО НАРОДЕ БиХ ДРЖИ ПОД ЗАЈЕДНИЧКИМ КРОВОМ КОЈИ ПРОКИШЊАВА

* Милорад Додик је поентирао не само у име Српске него и БиХ: умјесто да непрестано прима разноразне предлоге, иницијативе, услове и уцјене из ЕУ, он је преузео иницијативу којом ће у Бриселу морати да се позабаве.

* БиХ се ничим реално није приближила ЕУ, али се ЕУ по много чему јесте приближила БиХ. А награда из Брисела у угледном друштву добитника са Украјином и Молдавијом можда је прије увреда него признање

* У првим поратним годинама је у разорену БиХ упућена међународна помоћ у рекордној вриједности у историји Уједињених нација. Али, четири петине су адресиране на бошњачко-хрватску Федерацију и свега петина за Републику Српску и тиме равноправним народима стављено до знање ко ће дугорочно бити мезимци, а ко пасторци 

 __________________________________________________________             

        Пише: Ненад КЕЦМАНОВИЋ

        „ПРЕДЛОЖИЋУ свим политичким актерима у БиХ и ентитетима да од Европске уније затражимо финансијску подршку од 20 милијарди евра у периоду до 2027“   - објавио је Милорад Додик на свом твитер налогу  поводом додјеле кандидатског статуса за БиХ.

        И додао: „Без тога, статус кандидата је шарена лажа“

         Опредијељење за чланство у Европској унији представља готово једино у чему се слажу сва три народа у два ентитета, десет кантона и дистрикту Брчко, те би се могло рећи да је и једино што их држи на окупу под заједничким кровом који све више прокишњава.

Бернар Анри Леви у Сарајеву

         Кажемо, „могло би се рећи“ зато што је ту и међународни протекторат, али уз оно „међународни“ већ одавно са разлогом додајемо  „тзв.“ или га стављамо међу наводне знаке. Затим, протекторат се увелико компромитовао бонским овлашћењима. Даље, још више од деценије истекао му је дејтонски рок. Најзад, већ неколико година је упражњено мјесто високог представника јер једини кандидат није изабран у надлежном Савјету безбједности УН. 

        Нажалост, ни са учлањењем у ЕУ ствари не стоје много боље.

        Током рата у БиХ кроз Сарајево су дефиловале свјетске умјетничке звијезде попут Џоан Баез и Боно Вокса, као и интелектуалних ведета  попут Сузан Зонтаг и  Анри Бернар Левија коју су БиХ проглашавали отјеловљењем европских вриједности. Међу грађанским ратом исцрпљеним Муслиманима, Србима и Хрватима распиривали су илузију да ће БиХ малтене првог дана мира постати пуноправна чланица Европске уније, која је у то вријеме у значајној мјери била оаза мирног, стабилног живота у материјалном изобиљу. 

        Говорило се не само о убрзаном возу за Брисел, него и о Маршаловом плану за Босну.

        Испоставило се, међутим, ништа од тога. Истина, у првим поратним годинама је у разорену БиХ упућена међународна помоћ у рекордној вриједности у историји Уједињених нација. Али, четири петине су адресиране на бошњачко-хрватску Федерацију и свега петина за Републику Српску и тиме равноправним народима стављено до знање ко ће дугорочно бити мезимци, а ко пасторци.

        У међувремену, игра Брисела са западнобалканским муштеријама попримила је дословно трагикомичне размјере. Нејасни услови, још мање јасни рокови, додавање све нових услова и замјена поглавља кластерима, продужавање пута у  неизвјесну будућност, а онда наизмјеничне изјаве европских званичника - час да ће се Унија убрзано ширити, час да до даљњег неће примати нове чланице.

        А онда годинама ритуалне изјаве сваке европске шуше која слети у Сарајево да ЕУ једва чека на БиХ, и узвратно захваљивање домаћина на отварању европске перспективе. Ако се већ од тога није смучило не само политичарима него и такозваном обичном народу, пријем Румуније и Бугарске, мимо било каквих прокламованих услова, све их је освједочио да ако хоће да те приме - примиће те одмах, а ако неће - можеш деценијама да дубиш на глави, као Турска или Македонија, ништа ти не вриједи.

        Мало шаргарепе, више штапа, и то ти је све.

Милорад Додик

        Са пандемијом, енергетском кризом, ратому Украјини, клечањем на кукурузу пред Америком, Европска унија је пала на ниске гране толико да се људи питају да ли је боље бити у њој или ван ње.

        Досљедно томе, и додјела кандидатског статуса није одушевила чак ни пословично евроентузијастичне Бошњаке. Сви се питају: чиме је то Босна изнебуха заслужила кад је стално називају црном рупом, а и објективно - односи у њој никад гори.

        Једино објашњење које пије воду: ако се БиХ ничим реално није приближила ЕУ, јесте се ЕУ по много чему приближила БиХ. А награда из Брисела у угледном друштву добитника са Украјином и Молдавијом можда је прије увреда него признање.

        Додиков захтјев од 20 милијарди у року од четири године може се учинити мегаломански, или чак дрзак, јер подразумијева да Брисел за шарену лажу европских интеграција пошаље реално покриће, али евро више није чврста валута и одражава вриједност на монетарним стероидима. 

        ЕУ ионако штанца на стотине милијарди инфлаторних евра за борбу против пандемије, за алтернативне енергенте, за конверторе за куповину америчког течног гаса, за наоружавање Украјине, па може нешто да капне и за економски развој БиХ, ако ништа - зато да би је људи у њој озбиљно схватали. 

        Посљедња транша помоћи од пет милијарди која доспијева тек 2027. чак и при нормалној инфлацији вриједила би много мање него данас.

        А нема сумње да би захтјев од 20 миијарди евра ујединио све актере у БиХ, као што би оживио и њихово проевропско опредијељење.

Ненад Кецмановић

        Вјероватно збуњени иницијативом, партнери у Федерацији још се нису огласили, мада тешко да ће одолити идеји да добију милијарде евра макар долазиле и од Додика. 

        Из ЕУ и неће реаговати све док не добију пошту са потписима три члана Предсаједништва БиХ.

        У сваком случају, Додик је поентирао не само у име Српске него и БиХ: умјесто да непрестано прима разноразне предлоге, иницијативе, услове и уцјене из ЕУ, он је преузео иницијативу којом ће у Бриселу морати да се позабаве. 

        Није у европском стилу да глатко одбију, него ће покренути распараву, поставити своје услове, смањити цифру итд., а све дотле они ће остати шарена лажа.

        Но, ако се посрећи па БиХ добије и нешто мање од траженог и уз прихватљиве услове,  слиједи унутрашње натезање око расподјеле између Српске и Федерације, те између хрватских и бошњачких кантона унутар ње, јер није шарена лажа само ЕУ него и БиХ.

         Али, о том - потом.