Галијашевић: Сарајево стално емитује нељудску и безбожничку таму која се надвија на БиХ

У „ПОЛИТИЦИ“ ПОЧЕО ДА ИЗЛАЗИ ФЕЉТОН „ОД НАЦИОНАЛНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ДО ИСЛАМИЗМА И ТЕРОРИЗМА“

Гласање на конгресу СДА

* Моћ, утицај и бес станују у Сарајеву, а мржња се рађа као израз страха да би једном та моћ могла нестати или се делити са другима. Они који иду у Сарајево морају веровати Изетбеговићу, а не својим очима, зато што његова и његовог бабе странка увек побеђује, чак и када он лично губи, тако да је једина слика коју заведени народ прихвата она коју пред њих ставља њихов вођа. И о томе се не може расправљати

* Босна и Херцеговина још увек више простор него држава. Предмет поткусуривања и земља на странпутици. Мржња је свеприсутна као да је рат био ту и јуче, иако се завршио Дејтонским споразумом, потписаним пре готово три деценије

* У овом граду (по)штовани и опевани су многи никоговићи, пандури и ушљиви властодршци. У њему су се повампирили Ел Хусеини и Мухамед Панџа док су из њега протерани Меша Селимовић и Мак Диздар, а у њему уморен Хамдија Поздерац

* Лажни муслимани у Сарајеву су схватили поруку: сувереност у односу на Србе и Хрвате је важнија од мира тј. ислама, а сувереност у односу на стране силе никада није ни постојала. Од Високе порте, до Беча и ћесара, ендехазије (при чему је ово задње посебно битан израз субјективитета), Хитлера и Клинтона, животном филозофијом јегуље и глисте, гмизало је Сарајево све ближе своме потпуном бесмислу и безизлазу

____________________________________________________

          Аутор: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ

          ЛАКО је данас схватити познатог чаршијског младомуслиманског песника Џемалудина Латића који у тренутку новог откровења запева: „Сарајево, спржила те муња”, откривајући нам и своју личну тугу, резигнацију и бес, због тога што Сарајево није оно што је он очекивао да буде.

          Лако је разумети зашто је и он, СДА утемељитељ, сапатник Алије Изетбеговића из комунистичких процеса и апсана, као верник и научник, морао напустити Сарајево и отићи у мајку Турску.

          У новом Сарајеву није више било места за његове зле творце.

Џемалудин Латић

          Данас је та исламска метропола, то Сарајево, град већи од свих других, муслиманских градова и великих центара у БиХ заједно, град који ствара и стално емитује нељудску и безбожничку таму што се надвија над целом земљом и због које земљу назваше „Тамним вилајетом”.

          Моћ, утицај и бес станују у Сарајеву, а мржња се рађа као израз страха да би једном та моћ могла нестати или се делити са другима.

          Они који иду у Сарајево морају веровати Изетбеговићу, а не својим очима, зато што његова и његовог бабе странка увек побеђује, чак и када он лично губи, тако да је једина слика коју заведени народ прихвата она коју пред њих ставља њихов вођа. И о томе се не може расправљати.

          Зато се морају заборавити брадати фанатици и замотане-закрабуљене жене, које се срећу на улици, а мора се хвалити европски ислам, ког у Сарајеву више уопште нема, и заклињати се у европски пут, који Сарајево уопште не жели и ког се плаши.

          Исламски екстремисти са свих страна су браћа по свести и циљевима таквом Сарајеву.

          Многи бошњачки интелектуалац и муслиман, пружајући отпор онима који реторички користе „џихад”, у унутармуслиманском дијалогу, улази у одмеравање са исламистима који их „дискредитују”, настојећи да наметну тврдње да супротстављање њима заправо значи супротстављање исламу.

          Пошто у својим политикама користе политички мотивисано насиље и групе организоване на верској основи, акције које у име исламизма и СДА изводе екстремни, брадати муслимани или муџахедини у рату, а у миру вехабије, заслужили су прецизну дефиницију: исламистички тероризам.

          Зато је Босна и Херцеговина још увек више простор него држава. Предмет поткусуривања и земља на странпутици.

          Мржња је свеприсутна као да је рат био ту и јуче, иако се завршио Дејтонским споразумом, потписаним пре готово три деценије.

          Сарајево, без познатих научника, књижевника и песника, без ичега вредног што би артикулисало или симболизовало, као духовна касаба представља јединствену оставштину османске тираније, квазиимперијалног аустроугарског идентитета, комунистичке бахатости и безбожништва, те вехабијске „авангарде”, због које сви треба да ћуте и умру ћутећи. 

          У овом граду (по)штовани и опевани су многи никоговићи, пандури и ушљиви властодршци.

          У њему су се повампирили Ел Хусеини и Мухамед Панџа док су из њега протерани Меша Селимовић и Мак Диздар, а у њему уморен Хамдија Поздерац.

          Квазиелита, пуки чиновници ове касабе, није анатемисала само дојучерашње Сарајлије – прогањали су они моћним полугама власти, каква год она била, Дервиша Сушића и Скендера Куленовића, а великан и нобеловац Иво Андрић проскрибован је и извређан да би, заједно са Петром Кочићем, Светозаром и Владимиром Ћоровићем, Алексом Шантићем и Јованом Дучићем, сви скупа били означени мрзитељима Босне, а посебно муслимана.

          А тек и посебно: Кулина бана, Валтера (Владимира Перића), заједно са Гаврилом Принципом, Ђуром Пуцаром Старим, Војводом Степом и председником Другог заседања Завнобиха Војиславом Кецмановићем „Ђедом” и многим другим антифашистима.

          Сарајевски духовни јањичари су их наврат-нанос протерали са улица, из библиотека и из колективног памћења. Из града и са целог простора који је био под јурисдикцијом те проклете авлије и прљаве касабе, назовиграда.

          Са њима су протерани заувек и Мустафа Голубић, Сулејман Филиповић, Хасан Бркић, Нурија Поздерац, Фуад Миџић, Мухамед Џуџа, Муамер Реповац, Џемал Биједић, Фадил Јахић а на периферију, у мале безначајне уличице, отерани су и Меша Селимовић, Фадил Јахић Шпанац, Осман Карабеговић, Сеад Капетановић... и сви други повезани са отпором усташама и нацистима, без обзира на то да ли су муслимани или су Срби и Хрвати.

          Ислам који значи мир никада није заживео на овом страшном месту, штавише, последњи умрли изданак владајуће династије, Алија Изетбеговић, јавно је поручио да ће жртвовати мир због суверености.

          Лажни муслимани у Сарајеву су схватили поруку: сувереност у односу на Србе и Хрвате је важнија од мира тј. ислама, а сувереност у односу на стране силе никада није ни постојала. Од Високе порте, до Беча и ћесара, ендехазије (при чему је ово задње посебно битан израз субјективитета), Хитлера и Клинтона, животном филозофијом јегуље и глисте, гмизало је Сарајево све ближе своме потпуном бесмислу и безизлазу.

          Ничега у тој идеологији није било осим мржње. Заступници те аутентичне идеологије били су касабалије, а неки су их звали и балије – слинавци.

          Сарајево је у османско доба дало највеће убице међу владарима, који су убијали и братиће (Морићи), а кроз Аустроугарску монархију изградило најгору слуганску свест, која кроз народне масе, на капијама града, са урмашицама и баклавама чека свога наредног окупатора.

          Штовале су Сарајлије и краља, а у комунизму су дали највеће тиранине и демонстрирали народну спремност да се сваки дан, у име „Тита и Партије”, каменицама бацају на Бога у кога никада нису веровали, нити су га се бојали.

Сарајевска Вијећница у

бојама турске заставе

          Векови проживљени у Сарајеву оставили су планетарно разочарење у поразима два светска рата, у којима је историја на све могуће начине демантовала победничку утопију и обећања лидера.

          Покушај да се „љубав према свом граду” наметне и изједначи са љубављу „према домовини” није дао резултата.

          Како је могуће да та изгубљена заједница и њена нова природа постану највећа препрека договору и напретку истојезичних и истородних колективититета, укидајући и најмању могућност да живот буде и једноставнији и бољи?

          Како се дошло до тога, тема је овог скромног аналитичког предлошка у форми фељтона.

          У свести већине западњака историја Босне и Херцеговине и етно-религијских односа у њој, у најбољем случају, представља само гомилу неодређених појмова, обликованих у рату за потребе обавештајног, војног и економског похода развијених западних земаља на Балкан, од америчке, британске, немачке и француске штампе и њихових електронских медија.

          Савремене идеолошке представе о „руској претњи” и наводно активној улози српског народа у њој постале су, за западне владе и медије, згодан начин да се идентификују различите политике и групе као деструктивне а да се екстремистички режим у Сарајеву амнестира унапред од фундаментализма и подршке терористичким групама.

          Тако је занемарена и специјална операција пребацивања војника Ал Нусре, Ал каиде и Исламске државе из Турске према границама Европске уније, која је изведена уз буку привидних оптужби и прозивки због наводне неспремности за тзв. мигрантски талас.

Џевад Галијашевић

          Важан аспект промене верске и безбедносне ситуације у БиХ и у Европи загушен је самооптуживањем министра безбедности Драгана Мектића о наводним пропустима због којих организовани криминал проводи операцију трговине људима, великих размера. На локалном плану, ова радикална исламистичка структура, војници без утврђеног идентитета постају сложени механизам притиска на хришћанско друштво у целини.

          Када су кренули мигранти, у групама и таласима, тадашњи министар безбедности Драган Мектић је, у маниру бахатог бирократе, илегалне мигранте послао Хрватима у азилантски центар да би у створеној конфузији прикрио младе Пакистанце и Арапе, безбедносно ризичне, подшишане и обријане борце поражених терористичких организација у бекству, и омогућио им попуњавање изгубљених потенцијала на Балкану.

          Јасно је да међу њима има сиротиње, и људи који беже од рата, али, пре свега, они заједно представљају велики безбедносни проблем па тек онда хуманитарно питање.

          Мигрантски удар на БиХ је пре свега наставак притиска на Србе и Хрвате.

           Јасно је да су сви народи и грађани експлоатисани од тог Сарајева и да је прича о национализму оних других обична идеолошка магла, научена по лоповским кулоарима и подрумима Запада, у разним рупама и на местима где су се скривали од страхота протеклог рата који су спремни дочекали. То је права слика Сарајева, у коме од памтивека, јавном сценом, марширају поносни, политички магарци и слуге сваког политичког система; „од Кулина бана и добријех дана” до османске Турске; Аустроугарске, Краљевине Југославије па онда ендехазије и силних усташлука: Ханџар дивизије, одреда „Ел муџахедин”, преко Тита до Алије.