Галијашевић: Бошњацима је Мехмед Фатих дражи од Босанске државне идеје
ПОСТОЈИ ЛИ КОД БОШЊАКА КРИТИЧКИ УМ КОЈИ МОЖЕ РАЗУМЈЕТИ ФЕНОМЕН ВЛАСТИТЕ НАЦИЈЕ?
Мехмед Освајач
* Питање је и каква је будућност Бошњачке нације, ако припада „исламском повијесном и цивилизацијском кругу“, како пише у програмским основама СДА – највеће политичке странке ове заједнице – тачније, не баш странке, него фанатичне вјерске групе која има политичке амбиције и циљеве, концентрисане око улоге ислама у организовању друштва и државе и његовој доминацији као универзалној идеологији, на пољу права и теологије
* Свакако је важно питање: када и како долази до фрагментације српског народа и његове народне заједнице у неколико хомогених и/или цјеловитих националних заједница и модерних нација и када и како се тај процес завршава?
* Одувијек је за Бошњаке Ислам представљао најважнији универзални садржај, па су сви остали садржаји били значајно ограничени снагом исламског идентитета... Привидна оданост Босанској традицији; политичкој, државној, државноправној и културној; привидна оданост Босанској државној идеји и пракси „од Кулина бана до Краља Твртка…“
* Јер, када се дође до помињања Краља Стјепана Томашевића и када се очекује јасно одређење у корист босанске државности - тада јасно и недвосмислено, у најоштријој форми, наступа исламска свијест која слави Мехмеда Фатиха и ритуално одрубљивање главе босанском краљу и свеколикој босанској државној идеји и програму
________________________________________________________
Аутор: Џевад ГАЛИЈАШЕВИЋ
ПИТАЊЕ је увијек, привидно актуелно: због чега, уопште, данас, након појаве многих студија и теорија о нацији, након што су се националне заједнице формирале и дефинисале властиту суштину, формулисали дефиницију колективног искуства о којој нема спора, очекивати да Бошњаци, на нивоу општег знања, утврде што је тачно њихова нација: када настаје; како и у оквиру којег друштва се интегрише и развија; какав је њен однос према друштву и држави а какав према напретку, развоју култури, демократији и цивилизацији уопште?!
Да ли нација потиче или кочи тај развој; каква јој је судбина и да ли се, уопште, развила критична свијест и наука о тој нацији?
О томе постоји толико различитих мишљења колико има различитих теорија о нацији, уопште. Зато је оправдано поставити питање: да ли код Бошњака постоји критички ум који може разумјети феномен властите нације и да ли притом може превладати сентименте, тј. емоционална и/или ирационална стања која иду уз нацију и национални идентитет, а исказују се преко феномена вјерске искључивости и фанатизма а не преко национализма и националне свијести?
Да ли постоји критичка јавност или наука, која данас може одговорити на сва та сложена истраживачка питања, и да ли уопште постоји интерес да се том послу приступи?!
Чињеница је да то питање није у фокусу интересовања ниједне институције што упућује на закључак да наука, на пољу потврђивања Бошњачке нације, није остварила ни основне циљеве:
а) не постоји утемељен, релативно добар и свима прихваћен научни модел, који би омогућио проучавање поријекла, интеграције и развитка Бошњачке националне заједнице, али и феномена национализма изједначеног са вјерским радикализмом и свих његових појавних облика;
б) није изграђена, било каква, релативно добра и свима прихватљива научна теорија о Бошњачкој нацији и национализму. Истина је и да се нове теорије често не ослањају на претходне; доказ за то налазимо у чињеници да су настале бројне теорије о нацији, али нас ни једна у потпуности не приближава одговору на питање: по чему се то „муслиманска заједница“ у Босни и Херцеговини може разумијети, третирати и научно анализирати као нација?!
Гледишта (научни модели и теорије) о нацији и национализму и резултати истраживања, потпуно су различити код историчара, социолога, етнолога и политиколога. Да бисмо се увјерили у то довољно је упоредити њихове радове и приступе овом феномену, што свакако не значи да их морамо у потпуности одбацити, само зато што нису довољно јасни и утемељени, да потврде и верификују једну малу друштвену заједницу као нацију.
ц) још увијек, у БиХ као и региону, није формулисан ни прихваћен јединствен интердисциплинарни приступ у проучавању поријекла и развоја нације, а то је у овом случају најосновније полазиште, које би многи вјерски фанатик из Сарајева најрадије избјегао као нужни принцип у националном одређењу, сваке заједнице па и Бошњачке;
д) због свега тога, као посљедица тог стања у Бошњачком друштву али и науци, још увијек не постоји заједнички приступ у основним полазиштима: што је Бошњачка нација, када настаје, у оквиру којег друштва се формира као потпуно нова друштвена заједница, које вриједности и који процеси утичу на њену интеграцију, какав је њен однос према друштву у БиХ у цијелини, према заједничкој култури и којој цивилизацији та заједница припада?
Свакако и каква јој је будућност, ако припада „исламском повијесном и цивилизацијском кругу“, како пише у програмским основама СДА – највеће политичке странке ове заједнице – тачније, не баш странке, него фанатичне вјерске групе која има политичке амбиције и циљеве, концентрисане око улоге ислама у организовању друштва и државе и његовој доминацији као универзалној идеологији, на пољу права и теологије.
У основи разумијевања и тумачења настанка сваке нације, препознатљива су два приступа: модерни и предмодерни приступ.
Према модерној теорији, сматра се да је нације стара једва 250-300 година. Према тврдњама теорије модерног приступа настанку нације, сматра се да Француска у доба Луја XIII није била национална држава, јер је краљ био идентификован са државом и носилац потпуног суверенитета.
Некада је краљ владао по милости божијој, а са појавом националног покрета преовладава идеја да власт потиче из нижих класа. Дакле, модерни приступ у настанку нације заговара 18. и почетак 19. вијека, као кључни периоди рађања нације. Тако ће професор Вукићевић нагласити: „Идеја нације зачела се у Енглеској у 16. вијеку, а као легитимна и универзална политичка организација појавила се после америчке и француске револуције у 18. веку. Демократија и ослобођење људи чинили су суштину захтева за националном независношћу и суверенитетом. Модерна демократија је рођена у националном виду“ (Вукићевић, 2003:78).
Стјепан Томашевић
И Урс Алтермат се слаже да је нација модерна творевина, па ће рећи: „Почеци национализма и националних покрета у Западној Европи и Сјеверној Америци протежу се унатраг до касног 18 вијека. Може се указати на америчку Декларацију о независности, на француску револуцију 1789 и у случају Швајцарске на Хелвецијску републику из 1798. године“ (Алтермат, 1997:65).
Модернисти заступају тезу да је модерно вријеме створило нацију. Но, не треба заобићи чињеницу да између теоретичара модерног правца такође влада опречно мишљење када је у питању зачетак нације. Наиме, неки теоретичари попут Дојча и Гелнера, у развоју настанка нације дају предност дјеловању технике и економије.
Гелнер наглашава: „Рани индустријализам значи експлозију становништва, брзу урбанизацију, миграцију радне снаге, а и економско и политичко продирање глобалне економије и централизације политике у заједнице које су раније мање-више биле окренуте ка себи самима“ (Гелнер, 1997:65).
Са друге стране, издвајају се Кедури и Андерсон који подвлаче да су идеју о нацији разрадили људи. Тако ће Андерсон закључити да је нација „замишљена политичка заједница, и то замишљена као истовремено инхерентно ограничена и суверена“ (Андерсон, 1998:17).
Свакако, постоје и теоретичари који настанак нације сврставају много раније, међу којима предњачи А. Д. Смит. Он наглашава шест кључних чињеница које су претходиле настанку нације. То су: колективно властито име, мит о заједничким прецима, заједничко историјско сјећање, један или више диференцирајућих елемената заједничке културе, повезаност одређеном „домовином“, осјећање солидарности код значајних дјелова популације (Смит, 1998:40-41).
Наука и шира јавност, у већини случајева, полазе од гледишта да се феномен нације или национализма (његова појава и развој) темељи на националној свијести, дакле на психолошким чиниоцима (на сентиментима везаним уз нацију) и тиме на субјективном доживљају нације. А будући да национализам утиче на појаву и развој нације, онда се и нација темељи на развоју националне свијести и на националним осјећањма.
Према том гледишту, лако је закључити да национална свијест постаје основа на којој израстају и нација и национализам. Зато се националну свијест, која садржи поближе неодређени субјективни доживљај нације, у многим теоријама о феномену нације, узима као реалну вриједност на темељу које се проучава настанак и развој не само нације и национализма, него уједно и као основицу на којој се развијају сви психолошки фактори и/или стања (сви сентименти) везани уз нацију, а то су: национална воља, национални дух, национални карактер, као и сви облици национализма, од патриотизма до агресивног национализма, националности, националитета, етницитета, етничности итд.
Другим ријечима, национална свијест је основица на којој израстају све појаве везане уз нацију: патриотизам, национализам, национални покрети, националне вриједности, национална воља, национални дух и карактер итд. На тој тачки почињу и јављају се сви проблеми субјективног доживљаја себе као нације са комплексом осјећања, воље и духа који су исламски.
Јер, религија није нација а сигурно није ни цивилизација, како сматра Семјуел Хантингтон.
Поријекло Бошњачке нације, као теоријски проблем и као процес у којем нација настаје, не може се одвојити од поријекла народа, који јој претходи. Јер нацији, увијек, претходи народ и уједно, његова народна заједница у којој се организовао и његово дуго трајање у историји. То је процес у коме се, у посебним друштвеним и историјским приликама, у многим случајевима другачије, обликује народна заједница.
Свакако је важно питање: када и како долази до фрагментације српског народа и његове народне заједнице у неколико хомогених и/или цјеловитих националних заједница и модерних нација и када и како се тај процес завршава?
Обликовање етничког и/или националног идентитета (и индивидуалног и колективног) у XИX. вијеку у Османском царству било је изузетно сложено, али је свакако још сложеније његово истраживање. Прије свега, уз обликовање етничког и/или националног идентитета морамо увијек проматрати и формирање етничких заједница, народа и нације. Међутим, обликовање етничких заједница, посебно народа и нације, и етничког/националног идентитета био је у Босни (са Херцеговином или без ње – у бановини, краљевини, пашалуку, ејалету или Републици) посебно сложен, противрјечан и дуготрајан процес.
Прво, у њој се обликовало више етнија: јер је Босна, увијек, била плурална етничка заједница. Друго, неопходно је зато истражити својеврсне, елементе друштвеног идентитета код тих етнија и етничких заједница, из којих се, временом, у дугом историјском процесу издвајала у посебност Бошњачка заједница, те на тај начин одредити најважније друштвено обиљежје које је опстало и развијало се и која је потиснуло све остале облике и садржаје и доминантно одредили ову друштвену појаву.
Бошњачки идентитет је, у многобројним примјерима, одредила њихова религија – она их је везала за Османско царство и сукобила са дојучрашњом „јужно-словенском браћом“ те довела до потпуне идентификације властитог колективног интереса са интересом самог Османског царства. Тај идентитет, се манифестовао и био видљив у различитим формама:
1. ВЈЕРСКИ, ИСЛАМСКИ ИДЕНТИТЕТ:
Одувијек је за Бошњаке Ислам представљао најважнији универзални садржај, иако није био једини, сви остали садржаји су били значајно ограничени снагом исламског идентитета; њихова манифестација и постојаност, били су, мање-више привидни и нејасни: а) привидна оданост Босанској традицији: политичкој, државној, државноправној и културној; б) привидна оданост Босанској државној идеји и пракси „од Кулина бана до Краља Твртка…“.
Истина, када се дође до помињања Краља Стјепана Томашевића и када се очекује јасно одређење у корист, босанске државности тада јасно и недвосмислено, у најоштријој форми, наступа исламска свјест која слави Мехмеда Фатиха и ритуално одрубљивање главе босанском краљу и свеколикој босанској државној идеји и програму: ц) привидна оданост и лојалност босанским политичким и државним институцијама све док не дођу у сукоб са исламским начелима: д) оданост и лојалност босанској политичкој и државној заједници: територијално и политички цјеловитој Босни и Херцеговини, као политичкој заједници и као прво, Бошњачкој а касније и исламској држави; е) оданост и лојалност културним вриједностима: традицији и новим вриједностима док год су те вриједности усклађене са дубоким исламским увјерењима.
2. ОПШТИ СЛОВЕНСКИ ИДЕНТИТЕТ –
Само понекад је био важна заједничка особина, у периоду владавине Аустро-Угарске монархије као и двије Југославије (Краљевине и Социјалистичке) и није одредио, значајно, Бошњачко, занимање за заједничко прасловенско поријекло, за словенске родословне структуре или за евентуално, истицање бројности Словена, или њихове распрострањености као ни позивање на идеју о солидарности славенских народа уопште.
Евидентно је, да Бошњаци нису ни хтијели ни могли, исказивати оданост или лојалност ни једној конкретној заједничкој животној вриједности, која би обухватала све словенске народе, јер су били свјесни да Словени уопште нису имали, једну заједничку државу, политичку заједницу, јединствени језик, јединствену културу, вјеру итд.
3. ЈУЖНОСЛОВЕНСКИ ИДЕНТИТЕТ – који је одредило њихово истицање идеје о солидарности и сарадњи јужнословенских народа било је оптерећено политичким ставом да се никада не искаже или подржи, чињеница о постојању заједничке словенске родословне структуре и праславенског заједништва, јер би то имплицирало признање о српском или хрватском поријеклу Бошњака.
4. ПАТРИОТСКИ ИДЕНТИТЕТ – који је постојао на неколико нивоа повезаности са Османским царством или са Републиком Босном и Херцеговином, политичком заједницом и као државом, за коју је дозвољено погинути и убијати.
5. СОЦИЈАЛНИ ИДЕНТИТЕТ – који је одредила Бошњачку припадност: одређеној друштвеној средини (урбаној, руралној, племству итд.) и одређеној друштвеној или уопште интересној групи (културној, политичкој, економској).
6. ДРУШТВЕНИ ИДЕНТИТЕТ – који је одредио Бошњачку припадност, одређеном друштвеном систему у којем су живјели и одређеном тоталитету друштвених односа и цјелини друштвених појава, што нас опет враћа исламском идентитету, Исламској декларацији Алије Изетбеговића и Неоосманској политичкој концепцији и програму Зелене трансверзале.
7. КУЛТУРНИ ИДЕНТИТЕТ – који је одредила заједничку припадност, одређеној култури (исламској, европској, свјетској итд.), одређеној националној култури и културној традицији и новим садржајима и облицима културе коју су сами стварали.
Свакако да наведеним нису исцрпљени сви садржаји и облици одређења, етничког или националног идентитета Бошњака. Али, то је само дио посла.
Да се истражи формирање одређеног идентитета, мора се упознати, његов садржај, тј. основе на којима је утемељен. Истовремено се мора истраживати појава, обликовање и развој Бошњачке етничке, народне и/или националне заједнице с којима се појединци (када је ријеч о индивидуалном идентитету) или разне групе и народ у цјелини (када је ријеч о колективном идентитету) поистовјећују, унутар које живе и стварају, коју организирају. То и јесте смисао али и задатак ове анализе, да то објасни и теоријски потврди као својеврсну посебност
Расправе о феномену националног већином су расправе о нацијама. Нације се схватају као реални ентитети, као заједнице, као супстанцијални, трајни колективи.
Сличан реализам у тумачењу друштвених група дуго је доминирао у многим областима социологије и њој сродним дисциплинама. Међутим, током последњих десетак година појавила су се бар четири нова тренда у теорији друштва која су оспорила овакво схватање друштвених група као реалних, супстанцијалних ентитета.
Џевад Галијашевић
Први је просперитетна теорија мреже, односно све веће интересовање за друштвене мреже, што је сада главна метафора и оријентациона тачка у друштвеној теорији.
Други тренд који оспорава реалистичко поимање друштвених група јесу методолошки крајње разнородне теорије рационалног активизма.
Као треће, помјерило се и тежиште од структуралистичких теорија, у најширем значењу те речи, према разним “конструктивистичким”; док структуралистичке теорије тумаче друштвене групе као непроменљиве делове друштвене структуре, конструктивистичке теорије схватају друштвене групе као нешто конструисано, контингентно и нестално.
Коначно, захваљујући теоретској диференцираности која је својствена постмодерни, нагласак се све више ставља на фрагментарност, ефемерност и ерозију утврђених форми и јасних граница. Ови трендови су веома хетерогени, понекад чак и међусобно противрјечни, али они имају и једну заједничку црту: сви они проблематизују феномен групе и подривају аксиом о групи као нечем статичном.
Међутим, ово удаљавање од реалистичког тумачења групе није се одвијало равномјерно. Реалистичко, супстанцијалистичко гледиште, још увијек, дијеле и они који се иначе веома разликују у тумачењу самих феномена националног и национализма. На једној страни, од оваквог схватања полазе сами националисти и “национално свјесни” научници.
Они тврде да национализму претходи постојање нације, и да је он израз тежњи једне нације за аутономијом и независношћу. Нације се тумаче као колективне индивидуе способне за кохерентно, сврховито колективно дјеловање.
Национализам је, увијек, драма у којој главну улогу играју нације. Често различито и сукобљено. Та разлика је уочљива и на питању постојања и директног сукоба државотворног и завичајног национализма, који су дијаметрално супротни: државотворни национализам држава усмјерава “унутра”, ка својим територијама и држављанима (примјер је међуратна Пољска), док је завичајни национализам (као онај у међуратној Њемачкој) усмјерен “споља”, преко границе територије једне државе и њених држављана, ка припадницима “властитог” етноса, односно ка људима који “припадају” (или се може тврдити да припадају) екстерном националном завичају зато што су по етнонационалном критеријуму сродни с народом у матичној држави, иако (углавном) живе у другим државама и то (углавном) као њихови држављани.
Пошто су ове друге државе по правилу национализујуће државе (или их бар екстерни завичај као такве представља), завичајни и државотворни национализам обично долазе у чеони судар. Национализујуће државе и екстерни национални завичаји боре се за јурисдикцију над истом групом људи. Ти људи “припадају”, или могу бити представљени као да припадају, једној и другој држави – по држављанству национализујућој држави, а по наводној етнокултурној националности завичају.
Национализујућа држава се позива на норме територијалног интегритета и суверенитета и тврди да су статус и добробит њених држављана, без обзира на њихову етнокултурну националност, строго унутрашње питање које једино она има право да решава.
Екстерни национални завичај одбацује то становиште; тврди да његова права и обавезе у погледу “његове” (прекограничне) нације превазилазе границе територије и држављанства, и да он има право, па чак и обавезу, да води рачуна о припадницима “своје” етничке националне заједнице.
Ипак, колико год иначе неспојиви, завичајни национализам и државотворни национализам имају и једну кључну сличност: и један и други су оријентисани на “нацију” која не обухвата све држављане државе. У БиХ, код Бошњака, „вјера је нација“„Ислам је и завичај“ а тежња да сви муслимани буду у једној држави, уређеној по исламским начелима, управо ову дилему код Бошњака претвара у највећу могућу пријетњу и извор сукоба и нестабилности.
https://disident.info/dzevad-galijasevic-bosnjaci-izmedju-proslosti-i-buducnosti-3-dio/
