Еруптивно буђење српског народа у Црној Гори ставиће историјску тачку на Ђукановићеву деспотију

ОДНОС ПОДГОРИЦЕ ПРЕМА СРБИЈИ И СРБИМА ЈЕ НЕПРИЈАТЕЉСКИ, ЊЕНИ САВЕЗНИЦИ СУ ХРВАТИ И ШИПТАРИ

* Србија је проглашена окупатором Црне Горе и државом која је извршила агресију на Црну Гору 1918. и њену анексију.       Два режимска историчара Ш. Растодер и Ж. Андријашевић, најзаслужнија за ту ревизију и лажну историју Црне Горе у којој су Србија, Срби и српска војска оцрњени и представљени као агресори и непријатељи Црне Горе и Црногораца   

* Главни циљ власти је да што више Срба претвори у Црногорце. Да Срба буде што мање и да постану минорна национална мањина

* У протестним литијама учествовао је и огроман број младих који су по свим параметрима монтенегринског пропагандног антисрпског рата требали да буду задојени антисрпством -  да буду ударна песница, монтенегрински – „Милојугенд“ који преостале Србе терорише, застрашује и претвара у Црногорце, а непокорне Србе протерује у Србију. Но, то се није десило, чудо масовних окупљања православних верника постало је планетарни феномен који је доказао жилавост православља и снаге народа у Црној Гори

_________________________________________________________________________

        Пише: Јово ВУКЕЛИЋ

        НЕПРЕКИДНА антисрпска кампања коју води монтенегрински режим на челу са Ђукановићем од 1999. године покварила је прво, као што је познато, званичне односе Србије и Црне Горе, допринела распаду заједничке државе СРЈ и провизоријума од Државне заједнице Србије и Црне Горе и коначно довела до самосталности Црне Горе 2006. године и увела Црну Гору у НАТО.

        Подсетићу још само да је у исто време однос режима и целокупне власти према Србима који живе у Црној Гори постаjaо све гори и гори, коначно - непријатељски.

        На унутрашњем плану почео је прогон ћирилице (до тада званичног државног писма), фаворизовање латинице, укидање назива српског језика у школама и другим јавним и државним институцијама, увођење тзв. матерњег и потом и стварање новог црногорског језика, који се добрим делом ослањао на хрватски изговор.

        Да би појачали антисрпску атмосферу, ослонили су се и преузели традиционалну антисрпску политику Хрватске.

        Ко год од просветних радника промене није прихватао добијао је отказ на послу.

        Паралелно са тим променама, прогањани су сви кадрови у државној администрацији који су се отворено изјашњавали (декларисали) као Срби, а фаворизовани су и протежирани сви који су се изјашњавали као Црногорци.

        Припадници српског народа били су и данас јесу обележени као политички неподобни, што значи да су и у другим активностима били спречавани, спутавани, ометани… Живот им је много тежи него поданицима режима Мила Ђукановића.

        На крају, и припадност Српској православној цркви била је и остала непожељна, а сама СПЦ и њени свештеници постали су непожељни и сматрани су од стране властодржаца као припадници непријатељске цркве, а не цркве  своје државе. Проглашавани су све више за Цркву окупатора и представнике Србије!

        Званична Црна Гора је стога основала и подржала формирање сопствене цркве – Црногорске православне цркве коју је снажно промовисала у свим ситуацијама и материјално је помагала. Али, факат је да та ЦПЦ, на силу формирана државна црква Монтенегрина, никада није стала на ноге, није ојачала нити се омасовила, па је то скелет, боље рећи костур без меса, живи леш и огледало црногорске настране власти.

        И поред велике и непрекидне сатанизације Срба од стране свих званичних црногорских институција и истискивања Срба са свих могућих значајнијих државних положаја и обесправљивања и одузимања основних људских права српском народу - сулуда антисрпска кампања Ђукановићевог режима и ових дана не престаје.

        Главни циљ власти је да што више Срба претвори у Црногорце.  Да Срба буде што мање и да постану минорна национална мањина

        На крају, Србија је проглашена окупатором Црне Горе и држава која је извршила агресију на Црну Гору 1918, насилно сменила тадашњу власт у Црној Гори. И поврх свега вршена је годинама планска ревизија историје, мењани су историјски факти из уџбеника историје за основне и средње школе, а Срби су проглашени за убице Црногораца и злочинце. Који су, још уз то, напаствовали чак и црногорске жене и децу.

        Два режимска историчара Ш. Растодер и Ж. Андријашевић, најзаслужнија за ту ревизију историје, имали су налог и сву подршку режима да напишу нову измењену и лажну историју Црне Горе у којој су Србија, Срби и српска војска оцрњени и представљени као агресори, а не верни и искрени савезници, већ непријатељи Црне Горе и Црногораца.

        Тако су чак објављиване слике неког покоља, масакра Срба у Требињу од стране аустроуграске војске престављене као покољ Црногораца од стране Срба негде на северу Црне Горе!

        Чак и тако бруталне лажи у којима су ухваћени званични представници Монтенегрина нису заустављали ширење мржње и непрпељивости од стране режима према Србима.

        Ова дуготрајна интезивна антисрпска пропаганда (каква је постојала само у Словенији за време оружаних сукоба почетком деведесетих, а у Хрватској  траје и данас) Ђукановићевог режима ипак, показује се, није дала очекиване резултате да цела једна нова генерација генерише мржњу према Србији и српском народу.

        Истовремно су, уз антагонизам према Србији,  развијани су необјашњиво тесни односи са Шиптарима са Косова и Метохије, мафијашка и криминална квазидржава у Приштини је призната за државу, а и са Албанцима из Албаније и са Хрватском развијани су блиски односи.

        Црне Гора се чак - необјашњиво и срамно - прикључила прослави хрватског погрома „Олује“, војне акције протеривања 250 хиљада Срба из Српске Крајине. Та антисрпска тројна коалиција (Црна Гора, Хрватска и „Косово“) показивала је од тада често на делу своје непријатељско лице.

        Та неочекивана чињеница да арогантна антисрпска кампања у Црној Гори није дала очекиване резултате у ширењу антисрпства у народу, испољила се у пуном обиму ове године поводом покушаја монтенегринског режима да почне нелегално отимање имовине Српске православне цркве.

        Отпор православног народа Црне Горе новом Закону, оних који се осећају и декларишу као Срби, али и дела оних који се осећају и декларишу као Црногорци, био је и остао и чврст и масован.

        У протестним литијама нису учествовали само старији, већ огроман број младих људи који су по свим параметрима монтенегринског пропагандног антисрпског рата требали да буду задојени антисрпством. И требали су да буду ударна песница, Милова монтенегринска омладина – „Милојугенд“, која треба да преостале Србе терорише, застраши, претвори у Црногорце, а да непокорне Србе чак и протера у Србију.

        Но, то се није десило, и чудо масовних окупљања православних верника постало је планетарни феномен који је доказао жилавост православља и снажне вере народа у Црној Гори.

        Буђење тако снажне и еруптивне вере српског народа у Црној Гори било је огромно изненађење за све, после толико деценија планског затирања српства и православне вере и религије. Људи су се, такав је утисак, увелико ослободили страха од неокомунистичке антисрпске идеологије Ђукановића.

        Он је Српску православну цркву доживео као највећег непријатеља Црне Горе и агресора и против свештеника и православне вере позива у помоћ чак и НАТО алијансу!?

        У оваквој незавидној ситуацији недемократски режим Ђукановића, који би да се свету представи као модеран, европски и демократски поредак, близак европским вредностима – уистину не зна шта да ради и постао је врло нервозан, поступа недемократски и терорише грубим насртајима полицијских снага своје грађане.

        Како је виспрено недавно рекао колега Гојко Раичевић „највећи мрак је пред свануће“!

        Иако верујем да предстоји тешка и неизвесна борба са режимском аждајом која се укоренила већ више од две деценије апсолутне власти Ђукановића – надам се скорој и коначној победи снага које воле Црну Гору и желе заједнички живот Срба и Црногораца у њој.

        Надам се дану када ће Србија и Црна Гора бити пријатељске државе, а Срби и Црногорци поново један народ исте вере и истих моралних и животних вредности што су били вековима уназад од самог постања, међусобно равноправни у свему.

        Вишемесечно задивљујуће окупљање народа показало је да је неприкосновено право на одлучивање о сопственој судбини незаменљиво.

        Ваљда ће то право на овим изборима бити тријумфално реализовано.

        А неприродна дукљанска и моненегринска идеологија - оличена у безобзирном и немилосрдном диктаторском режиму Ђукановића - требала би да буде коначно смењена на августовским изборима. И да тако једном заувек Ђукановићева незаконита и богохулна ароганција и прогон Срба заврше на сметлишту историје.

        (Између сна и јаве – оригинал)