Ћеранић: Шмит ће са својом оптужницом научити да је Српска тврд орах и воћка чудновата

ОПОЗИЦИОНИ ЛИДЕРИ ИЗ СРПСКЕ СТАЛИ СУ НА ШМИТОВУ СТРАНУ ПОД РАЗЛИЧИТИМ ИЗГОВОРИМА

Амбасада САД у Сарајеву - штаб

хибридног рата против Српске

* Као и сваки европски лидер који се залаже за суверенитет, Додик је одавно сметња у америчким геополитичким плановима. Однос према НАТО, према сукобу у Украјини, сусрети с руским предсједником Путином – главни су му гријеси

* Кројачи „новог свјетског поретка“ постали су нестрпљиви и нервозни – како то да једна полудржава одољева методама помоћу којих су сломљене државе са системима безбједности који нису били за потцјењивање?

* Постало је очито да опозиција у Српској на изборима не може побиједити Додикову партију. План „Б“ подразумијевао је оптужбе због криминала и корупције, тему коју је широка мрежа невладиних организација и медија на иностраним донацијама годинама експлоатисала. Узалуд, материјала за озбиљнију оптужницу није било. Затим се посегло за посљедњом могућношћу – наметањем закона и измјена постојећих закона уз запријећену казну онима који се супротставе. Резултат је била „Шмитова оптужница“

* Сада се поставља се питање: шта је сљедеће? Може ли Шмит донијети одлуку да је БиХ постала чланица НАТО, да је БиХ увела санкције Русији, да је Српска остала и без имовине и без имена? Оно што странци не разумију, а опозиционари заборављају, јесте инат српског народа који ће сигурно доћи до изражаја на наредним изборима. Не треба занемарити ни болно сјећање на жртве фашистичког терора током Другог свјетског рата. Наиме, у Шмиту многи виде њемачког управника

* Политички прогон Додика одвија се истовремено са прогоном Доналда Трампа, донедавног америчког предсједника и вјероватно предсједничког кандидата Републиканске странке на наредним изборима. Свијет се мијења, промјене нико зауставити не може. Многи то не желе да виде. Али, политичка подршка Додику, изнутра и споља, неће јењавати

___________________________________________________________

           Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

           У ЈАВНОСТИ је већ много тога речено на тему „Шмитове оптужнице“ против Додика. Да, управо тако, као што постоји „Инцков закон“ сада смо добили и „Шмитову оптужницу“.

           Она је постала политичка вододјелница. Док из институција Српске, коалиционих партнера СНСД, али и борачких и студентских организација, стиже нескривена подршка предсједнику Додику и осуда „самозванца Шмита“, из опозиционих партија Српске подршка је изостала.

           Уз различите изговоре, опозициони лидери стали су на Шмитову страну. Подсјећају на политичко уклањање бившег предсједника Српске Николе Поплашена и оптужују Додика да је тада био кооперативан с међународном заједницом.

           Очекивано, Додику је подршка стигла из Руске Федерације, Мађарске и сусједне Хрватске. Веома гласан у осуди понашања Кристијана Шмита био је и предсједник Хрватске Зоран Милановић.

           Предсједник Србије је суздржан, провладини медији у Србији такође ћуте.

           „Шмитова оптужница“ је подигнута убрзо након што је руководство Српске освануло на америчкој „црној листи“ те дјелује да се ради о пакету мјера које за циљ имају да се синхронизовано Српска „дисциплинује“ или обезглави, како хоћете.

           Као и сваки европски лидер који се залаже за суверенитет, Додик је одавно сметња у америчким геополитичким плановима. Однос према НАТО, према сукобу у Украјини, сусрети с руским предсједником Путином – главни су му гријеси.

           На општим изборима одржаним 2018. године, и на онима од 2022. године, било је видљиво да подршку Запада имају Додикови политички опоненти, али је Додик успио да изнесе не мали терет и побиједи.

           Поражени у борби за мјесто предсједника Републике, најважнију функцију у Републици Српској, по узору на Хуана Гваида који је у Венецуели изгубио изборе од Николаса Мадура, изводили су своје присталице на бањалучки Трг Крајине и објашњавали да су они у ствари изборни побједници.

Зоран Милановић и Милорад Додик

           Узалуд, ни кићење трубача није помогло.

           Нису помогли ни покушаји „обојене револуције“, опробано средство у рушењу неподобних режима.

           Кројачи „новог свјетског поретка“ постали су нестрпљиви и нервозни – како то да једна полудржава одољева методама помоћу којих су сломљене државе са системима безбједности који нису били за потцјењивање?

           Постало је очито да опозиција на изборима не може побиједити Додикову партију. План „Б“ подразумијевао је оптужбе због криминала и корупције, тему коју је широка мрежа невладиних организација и медија на иностраним донацијама годинама експлоатисала. Узалуд, материјала за озбиљнију оптужницу није било. 

           Затим се посегло за посљедњом могућношћу – наметањем закона и измјена постојећих закона уз запријећену казну онима који се супротставе. Додик ни за то није марио, па је у својству предсједника Републике потписао одлуке Народне скупштине, а Милош Лукић их објавио у Службеном гласнику.

           Резултат је била „Шмитова оптужница“.

           Она нас враћа у вријеме за које смо мислили да се неће поновити – Ешдауново управљање Босном, измјене Устава и наметање закона.

           Само у једном дану 50 људи одстрањено је са политичке сцене, многи су остајали без посла, без докумената и основних људских права.

           У Српској демократској странци (СДС), највећој жртви тог времена, добро знају за патњу и бол који су Ешдаунове мјере донијеле. Срби су постали народ другог реда, ишли су погнуте главе у страху да не остану без посла или слободе.

           Али, сем понеког појединца људи који су били захваћени тим мјерама у политици више нема.

           Након „Шмитове оптужнице“ поставља се питање: шта је сљедеће?

           Може ли Шмит донијети одлуку да је БиХ постала чланица НАТО, да је БиХ увела санкције Русији, да је Српска остала и без имовине и без имена?

           Наравно, онај ко се успротиви може рачунати на кривичну пријаву и оптужницу због непоштовања одлуке високог представника.

           У шта то улазимо, на шта пристајемо?

           Виде ли то они који се уздају у наклоност страног фактора или је по сриједи стара логика: „Само да скинемо Додика, па шта буде“?

           Оно што странци не разумију, а опозиционари заборављају, јесте инат српског народа који ће сигурно доћи до изражаја на наредним изборима. Не треба занемарити ни болно сјећање на жртве фашистичког терора током Другог свјетског рата. Наиме, у Шмиту многи виде њемачког управника.

Предраг Ћеранић

           Али, не треба се заваравати. ОХР је инструмент Сједињених Држава.

           Политички прогон Додика одвија се истовремено са прогоном Доналда Трампа, донедавног америчког предсједника и вјероватно предсједничког кандидата Републиканске странке на наредним изборима. Свијет се мијења, промјене нико зауставити не може. Многи то не желе да виде.

           Шта слиједи? Политичка подршка Додику, изнутра и споља, неће јењавати. Постало је очито да медији у Српској који криминализују предсједника Додика, а изгледа да су они најснажнији опозициони фактор, имају негативан однос према Путину и уопште руској улози у украјинској кризи.

           Еклатантан примјер је извјештавање о смрти руског генерала Генадија Лопирева, са оптужбама за његову смрт на рачун предсједника Русије.

           Маске су пале.

           А што се Шмитове оптужнице тиче, биће по оној: Тврд је орах воћка чудновата.

           То је Српска.

            https://sveosrpskoj.com/komentari/ceranic-smit-ce-sa-svojom-optuznicom-n...