Ћеранић: Немири у Француској су опомена и Српској да буде на опрезу и спремна за управљање кризама

ФРАНЦУСКА ЈЕ НАКОН 2020. ПРВА У ЕВРОПИ ПО БРОЈУ НЕРЕДА, А ДРУГА ПО УПОТРЕБИ „ПРЕКОМЕРНЕ СИЛЕ“

* Француски покрет се већ проширио на Белгију, а скупови подршке одржани су и у Монтреалу. Нереда од раније има и у Албанији, а у Србији су протести већ скоро две године свакодневица

* У Српској је власт одавно схватила да је улагање у образовање безбедносно питање и да институције морају каналисати незадовољство младих. Као министар за високо образовање, Жељко Будимир, данас министар унутрашњих послова Српске, показао је изузетну вештину у управљању кризом, па се студентски протести из Србије нису пренели на Српску

* Све се свело на три студентска окупљања у кругу универзитетског кампуса у знак подршке студентима у Србији. Међутим, непосредно по окончању општих избора уочен је нови покушај увоза „студентске револуције“ у Српску

* Председник СНСД Милорад Додик успeо је да споји неспојиво: да обезбеди политичку подршку Русије и Кине, а с друге стране Трампове администрације и Израела. Истовремено, на унутрашњем плану обезбедио је снажну подршку таквој политици, што је показала и блистава изборна победа. Ипак, у балканском гротлу опуштања не сме бити

_________________________________________________________________

             Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

             НЕРЕДИ у Француској у медијима се често називају студентским протестима, али њихова природа је другачија.

             Све је почело као протест средњошколаца, односно ученика лицеја. Појашњења ради, француски школски систем прије факултета има три нивоа: основну школу (école élémentaire, траје пет година, узраст од 6 до 11 година), нижу средњу школу (collège, четири године, од 11 до 15 година) и вишу средњу школу, односно лицеј (lycée, три године, од 15 до 18 година).

             Ученици лицеја су, дакле, углавном малољетници, што је важно имати у виду када се говори о поступању полиције.

             Протести су почели средином септембра због недостатка наставника, пренатрпаних одјељења и лошег стања школских зграда. Покрет су најприје подржали наставници, ступањем у штрајк у лицеју Сент-Егзипери у Кретеју, а убрзо и Синдикална унија лицејаца, која је позвала на блокаде широм Француске.

 

             Од почетних локалних захтјева протести су брзо добили националну димензију: већ 1. октобра било је захваћено више од хиљаду образовних установа. У наредној фази лицејцима су се придружили студенти, „жути прслуци“ и синдикати.

             Тако су школски протести прерасли у општи социјални бунт у политички нестабилној држави.

             Француске власти процјењују да је у мобилизацији 17. октобра широм земље учествовало око 550.000 људи, док синдикати наводе око 800.000. Према подацима власти објављеним 18. октобра, приведено је више од 2.000 људи, а повријеђено близу 1.000 полицајаца, жандарма и ватрогасаца.

             Француска иначе има дугу историју протеста. Према подацима организације ACLED, која прати протесте и сукобе у свијету, Француска је од 2020. до септембра 2026. била прва у Европи по броју нереда, а друга, иза Италије, по „прекомјерној“ употреби силе од стране власти.

             Полиција која силом интервенише против малољетника ризикује да радикализацију подстакне умјесто да је сузбије.

             Француска се, ипак, не суочава само с проблемом јавног реда и мира, већ и с кризом повјерења у политичке институције. Насиље је највидљивији дио те кризе, али није њен једини узрок. Иза њега стоје социјално незадовољство, страх младих од неизвјесне будућности и осјећај да политички систем не одговара на њихове проблеме.

             Почетни захтјеви настали су из конкретних проблема у образовању. Међутим, када се покрет прошири на синдикате, раднике и друге незадовољне групе, он добија шири политички карактер. То не значи да иза свих демонстраната стоји један организациони центар.

             Потребно је разликовати мирне демонстранте од група које протесте користе за нападе, пљачку и уништавање имовине. Француска влада кривицу приписује, између осталих, ултраљевичарским групама. Али политичке оптужбе нису исто што и доказана одговорност. Треба утврдити ко је учествовао у насиљу, како су групе организоване и да ли постоје докази о координацији.

             Када се нереди истовремено јављају у више градова, када се нападају јавне институције и када је повријеђен велики број припадника безбједносних служби, очигледно је да држава има озбиљан проблем с управљањем кризом. Питање је да ли може успоставити ред без додатне ескалације.

             Француску 2027. године очекују предсједнички избори. Емануел Макрон на њима не може поново да се кандидује, јер завршава други узастопни мандат, али су и он и његов политички табор рањиви. Између осталог и зато што се незадовољство образовањем, животним стандардом и јавним услугама прелива у ширу критику његовог политичког насљеђа. Ипак, не треба аутоматски закључити да ће протести одредити исход избора.

             То ће зависити и од тога да ли ће се појавити политичка опција која може да обједини незадовољство и понуди увјерљив програм.

             Насиље може да потисне суштину протеста из јавности и окрене дио грађана против покрета. То је једна од највећих опасности за саме демонстранте. Ако се разговор сведе на запаљене аутомобиле и разбијене излоге, проблеми недостатка наставника, лоших школа и социјалне неједнакости остају у другом плану.

             Из угла безбједносне анализе, важно је објаснити како се мирно окупљање претвара у насиље. Главне карактеристике нереда у Француској су:

             – Масовност и анонимност: велика окупљања отежавају идентификацију појединаца који намјерно изазивају сукобе.

             – Мобилне групе: мање групе користе масу за брзе нападе на полицију, продавнице и јавне објекте.

             – Друштвене мреже: убрзавају ширење позива на окупљање и снимака насиља, али саме по себи нису доказ да је протест организован из једног центра.

             – Информациони аспект: снимци насиља често постају главна слика протеста, па се оправдани захтјеви мирних демонстраната губе из вида.

             Додатни угао гледања на француска превирања унио је амерички предсједник Доналд Трамп, који је 6. октобра на својој друштвеној мрежи написао да протести немају везе са школама, већ са неконтролисаном масовном имиграцијом и исламом.

             Највећи ризик за сваку државу настаје када се социјално незадовољство претвори у трајно неповјерење у институције. Безбједносне службе могу успоставити ред на улицама, али само политика може покушати да отклони узроке кризе.

             Успјех државе не мјери се само тиме колико брзо може да растјера демонстранте, већ и тиме да ли може да спријечи да се исти проблем понови.

             Могу ли се нереди пренијети на друге земље?

             То се већ догађа. Захтјеви и модел мобилизације су преносиви. Покрет се већ проширио на Белгију, а скупови подршке одржани су и у Монтреалу. Нереда од раније има и у Албанији, а у Србији су протести већ скоро двије године свакодневица.

             А Република Српска?

             У Српској је власт одавно схватила да је улагање у образовање безбједносно питање и да институције морају каналисати незадовољство младих прије него што га преузму радикални актери.

Предраг Ћеранић

             Као министар за високо образовање, Жељко Будимир, данас министар унутрашњих послова у Влади Републике Српске, показао је изузетну вјештину у управљању кризом, па се студентски протести из Србије нису пренијели на Српску.

             Све се свело на три студентска окупљања у кругу универзитетског кампуса у знак подршке студентима у Србији. Међутим, непосредно по окончању општих избора уочен је нови покушај увоза „студентске револуције“ у Српску.

             Српској није потребна подјела студентске популације на оне који уочи избора у Србији подржавају „Студентску листу“ и оне који је осуђују.

             Континуитет власти, обезбијеђен управо завршеним изборима, Српској може донијети стабилност. Република Српска није удаљено острво којег се не тичу прилике у региону; оне се и те како могу одразити и на економска и на безбједносна питања.

             Предсједник СНСД-а Милорад Додик успио је да споји неспојиво: да обезбиједи политичку подршку Русије и Кине, а с друге стране Трампове администрације и Израела. Истовремено, на унутрашњем плану обезбиједио је снажну подршку таквој политици, што је показала и блистава изборна побједа. Ипак, у балканском гротлу опуштања не смије бити.

             Зато треба пажљиво пратити новонасталу ситуацију у Европи у вези с протестима, који све више попримају насилни карактер, и зналачки управљати кризом.

             https://sveosrpskoj.com/2026/10/19/ceranic-nemiri-u-francuskoj-su-opomen...