Ћеранић: Наду да дејтонска БиХ може опстати уливају одлазак СДА са власти и дешавања у исламском свету

И СТРАНЦИ СУ СХВАТИЛИ ДА БОСНА НЕЋЕ БИТИ МИРНА ДОК ГОД СУ ПОЛУГЕ ВЛАСТИ У РУКАМА ЊЕНИХ КАДРОВА

Осман Мехмедагић и Бакир Изетбеговић - губитници

 јер више нису у главном западном шпилу

* У Мостару су нападнута двојица држављана Србије, од којих је један прошао са тежом телесном повредом (поломљена вилица), а све због ћириличног натписа на мајици

* Када је председник Бошњачког покрета за равноправност народа, Сејфудин Токић, прошетао центром Бања Луке и махао ратном заставом РБиХ (оном с љиљанима), полиција га је привела, а надлежни суд поступио по закону. Слично су прошли и возачи аутомобила који су прошле године реметили јавни ред и мир у Бања Луци и провоцирали заставама с љиљанима. Уручени су им прекршајни налози. Нико од Бањалучана их није криво ни погледао, а камо ли физички напао

* А замислите како би прошао неко ко би у центру Сарајева прошетао са српском заставом или истицао неки од симбола Републике Српске! Последњи који је то учинио био је Никола Гардовић почетком 1992. године, који је тај чин платио главом

* Конаковић и други требало би да се врате постизборним договорима са Додиком о реализацији инфраструктурних пројеката попут Источне интерконекције, односно завршетку гасовода из Србије, али и изградње аеродрома у Требињу, ауто-путева и хидроелектрана. Успешни економски пројекти могу релаксирати међуетничке односе у БиХ, подићи животни стандард и спречити одлазак младих

__________________________________________________________

          Пише: Предраг ЋЕРАНИЋ

          ФИЗИЧКИ напад на двојицу држављана Србије у Мостару, од којих је један прошао са тежом тјелесном повредом (поломљена вилица), а све због ћириличног натписа на мајици, указао је на стару босанскохерцеговачку рану – међуетничку нетрпељивост, односно мржњу, како је то Иво Андрић прецизно дијагностификовао.

          Напад мотивисан овим поривом убраја се у кривично дјело „изазивање националне, вјерске, вјерске мржње и нетрпељивости“ и један је у низу који су се догодили у БиХ у неколико посљедњих мјесеци. Наиме, у јануару су најприје на два аутомобила београдских и новосадских регистарских ознака, након прославе новогодишње ноћи у Сарајеву, избушене све четири гуме, да би средином истог мјесеца на Илиџи физички били нападнути родитељи дјечака из Београда који су дјецу пратили на фудбалском турниру организованом у том мјесту. Један од родитеља је задобио убод ножем. Скандирало се и “Убиј, убиј, Србина!“

Сејфудину Токићу за ово у Бањалуци

ни длака са главе није фалила

          Зашто се то дешава Београђанима није тешко одгонетнути. Њима је несхватљиво да београдске регистарске ознаке, ћирилични натпис или екавски говор могу било кога иритирати, и њих довести у стање опасности. Јер, то се не дешава у Београду. Нити у Бањалуци.

          Наиме, хрватске и словеначке регистарске таблице у вријеме празника тамо одавно никоме не сметају и сви памтимо колико емпатије је изазвао нестанак Сплићанина Матеја Периша прије годину дана у Београду, и шта су све полиција и спасилачке службе предузеле да несрећног младића пронађу.

          Када је 2015. године предсједник Бошњачког покрета за равноправност народа, Сејфудин Токић, прошетао центром Бања Луке и махао ратном заставом РБиХ (оном с љиљанима), полиција га је привела, а надлежни суд поступио по закону.

          Слично су прошли и возачи аутомобила који су прошле године реметили јавни ред и мир у Бања Луци и провоцирали заставама с љиљанима. Уручени су им прекршајни налози.

          Нико од Бањалучана их није криво ни погледао, а камо ли физички напао.

          Замислите како би прошао неко ко би у центру Сарајева прошетао са српском заставом или истицао неки од симбола Републике Српске!

          Посљедњи који је то учинио био је Никола Гардовић почетком 1992. године, који је тај чин платио главом.

          Напад на предсједника Србије Вучића у Поточарима код Сребренице, ни након осам година није расвијетљен и поред бројног физичког и техничког обезбјеђења скупа. У Сарајеву том догађају, који је могао бити кобан по предсједника Србије, али и по безбједност у региону, ни данас се не даје ни минимум пажње.

          Тако да, док су с једне стране федерални политичари и медији пуни приче о мултиетничкој и грађанској БиХ, с друге стране свдједоци смо серије напада на оне који другачије говоре и пишу. 

          У Федерацији нису пожељни ни ћирилица ни екавица.

          Ко је више одговоран за то стање – медији, образовање, политичари? Највјероватније сви подједнако. Флоскуле о грађанској држави и мултиетничности само су политичка алатка и представа за тзв. међународну заједницу.

          Срби из Републике Српске свјесни су да је БиХ дубоко подијељено друштво и да може опстати само спојена дејтонским нитима. Што су оне тање, изгледи за будућност заједничке државе све су суморнији.

          Оно што улива наду да ипак може бити другачије јесте дефинитиван одлазак из структура власти Странке демократске акције (СДА), партије која је кроз познату  Изетбеговићеву реченицу - „жртвоваћу мир за суверену и независну БиХ“ - генерисала сукобе у овој несрећној земљи.

Напад на Александра Вучића у Поточарима,

све до данас - ником ништа

          Један други Изетбеговић периодично је „звецкао оружјем“, чиме је уносио додатни немир и бојазан да би се трагични сукоб, односно „друго полувријеме“, поново Босни моглo догодити. Зато је демонтажа СДА из свих нивоа власти, а која се навелико одвија, јако важна.

          Странци, који су и даље веома утицајни, схватили су да, док су год полуге власти у рукама кадрова ове партије, Босна не може бити мирна.

          Конаковић и други требало би да се врате постизборним договорима са Додиком о реализацији инфраструктурних пројеката попут Источне интерконекције, односно завршетку гасовода из Србије, али и изградње аеродрома у Требињу, ауто-путева и хидроелектрана. Успјешни економски пројекти могу релаксирати међуетничке односе у БиХ, подићи животни стандард и спријечити одлазак младих.

          Наду да БиХ ипак може опстати по дејтонској формули (држава састављена од два ентитета и три конститутивна народа) уливају и дешавања у муслиманском свијету. У првом реду то је историјско помирење Саудијске Арабије и Ирана (уз посредство Кине), подршка Русији коју јој пружа цио исламски свијет са изузетком сарајевске политике, и уопште, рјешеност арапских земаља да се ослободе америчке стеге.

Предраг Ћеранић

          Из Саудијске Арабије су са највишег мјеста поручили да неће дозволити да вехабијска инфраструктура уруши ханбелијски месхеб. То значи да вехабије неће смјети правити проблеме другим вјерским заједницама.

          Неуралгична тачка у региону су избори у Турској. Хоће ли побиједити Ердоган или проамерички кандидати – од тога зависе односи на комплетном Балкану, уједно и за регион веома важни односи Турске са Русијом.

          Ердоган разумије ситуацију у БиХ, и током посљедњег доласка у Сарајево није могао прикрити нетрпељивост према Изетбеговићу, јер је и поред свих Ердоганових упозорења настављао по своме, држећи се Американаца „као пијан плота“.

          Епилог знамо.

           https://sveosrpskoj.com/komentari/ceranic-nadu-da-dejtonska-bih-moze-ops...